Konačno sam prošla kroz cilj u ovom maratonu od tranzicije.

Sam proces počeo je odlaskom kod psihijatra na Odeljenje za transrodna stanja Kliničkog centra Srbije, tačnije formalni deo. Neformalni deo – uzimanje hormona na svoju ruku mesec dana ranije. Imala sam već dovoljno godina i htela sam nekako da ubrzam proces. Odlaskom u penziju počela sam da živim u rodu kako sam se osećala – kao žena. Moja situacija prolaska kroz tranziciju je bila malo specifična. Neki ustaljeni put je odlazak kod psihologa i psihijatra nekih godinu do dve, ako se steknu uslovi dobija se pismo preporuke za prelazak na hormonski tretman još godinu dana. Paralelno sa njim ide i real life test gde osoba živi non stop u rodu kako se oseća i na kraju, kad je endokrinolog ispitivanjima proverio da je telo spremno za hiruršku intervenciju pristupa se samoj intervenciji. Pre toga psihijatar vodič i još jedan nezavisni psihijatar daju pismo preporuke za operaciju.

Moj kompletan postupak trajao je ukupno oko 16-17 meseci zaključno sa operacijom.

Hirururški deo je bio 23. maja ove godine.

U operacionu salu sam ušetala kao na plažu, jer sam bila čvrsto rešena da pređem i taj zadnji stepenik i budem kompletna žena. Neka doza treme je postojala jer uvek postoji rizik, ali uverena u stručnost našeg tima na čelu sa prof. Đorđević Miroslavom prepustila sam se i nisam razmišljala o nekim negativnim posledicama. Veoma je bitno kada se psihički pripremite na taj fizički bol nakon operacije, pa vam on na kraju bude i normalan i veoma lako podnošljiv, praktično neosetan. Tome je doprinela i nega medicinskog osoblja u UDK „Tiršova“ za koje imam samo reci hvale.

ČITAJTE:  Vidljivost u senkama: Od gej likova u udarnom terminu do tolerancije

Meni je ova operacija značila mnogo! Prvenstveno jer taj glavni atribut koji vas u fizičkom smislu čini ženom je sad tu i ono što je najbitnije naglasiti funkcionalan je. Drugo, a ne manje bitno je to da završetkom hirurškog dela stičete „zakonsko“ pravo da promenite sva dokumenta i da se konačno i formalno pravno priznate kao žena. Osećaj sreće je neizmeran.

Pri izlasku iz bolnice i napuštanju bolničkog kompleksa prvo što sam uradila, prekrstila sam se i počela da plačem od sreće da me nisu mogli zaustaviti. Samo ona osoba koja je kroz sve to prošla može to da shvati! Konačno sebe mogu shvatiti kao kompletnu. Jeste jedan identitet pravno ugašen, ali to sam opet nekako ja, samo kompletnija i srećnija!

Prva pomisao nakon buđenja bila je da li je sve u redu i da li je operacija uspela. Puna radoznalosti, a još ošamućena od anestezije otkrila sam prekrivač da vidim šta se dešava ispod i kada sam videla zavoje, kateter, osetila sam spokoj i čekala nekog od doktora da uđe u sobu da ih radoznalo ispitam. Osećaj ne mogu rečima opisati. U tim uslovima kada ste prikovani za krevet, priključeni na infuziju praktično nepokretni, bol je totalno sekundarna stvar. Osećaj sreće koji vas obuzima nadjačava sve drugo.

Nakon operacije mnogo ljudi mi je slalo, a i danas šalju poruke podrške i želje za brz oporavak. Godi ta pažnja. Neki se godinama nisu javljali, ali sada kada su čuli obradovali su se i respektuju hrabrost.

Ja samo mogu da kažem da, ako bih ponovo morala sve ovo da prođem, ponovo bih isto uradila, jer ovaj osećaj usaglašenosti u svom telu nema cenu.

ČITAJTE:  Transpolnost u Srbiji

Nakon izlaska iz bolnice veoma je bitno da prvih mesec dana imate nekoga uz sebe 24 sata, jer imate kateter u sebi, slabašni ste i ne baš mnogo pokretni. Ja sam imala sreću da moja zajednica – trans zajednica bude uz mene sve vreme. Moje cure iz Egala su bile uz mene non-stop kao i trans osobe iz same zajednice. Izdvojila bih trans momke Marka i Aleksandra sa njihovim devojkama Aleksandrom i Sonjom. Tu je na prvom mestu Vesna Zorić koja je bila konstantno uz mene. Nevena, Maja Bekčić-Petrović, Mačkica, Bibi. Srednji sin je bio tu uz mene i noću i danju i naravno moja Merlot.

Pred samu operaciju Egal je organizovao benefit party kako bi se prikupio novac za operaciju i postoperativni oporavak, jer moja mala penzija ne bi mogla da pokrije te troškove.

Zanimljivo je reći da sem Labrisa ni jedna NVO nije uzela učešća u tome, ali se zato pojavio veliki broj ljudi od kojih neke nisam ni poznavala, a neke površno, koji su donirali sredstva koja su bila potrebna. To nam govori da to što radimo radimo ispravno, jer je prepoznato od ljudi koji nisu deo LGBT zajednice, ali veruju u našu iskrenost u nastojanju da pomognemo poboljšanju položaja kako trans* tako i LGB osoba u Srbiji.

Izvor: Helena Vuković


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.