Katkad nije zgoreg početi od očiglednih istina – jedna od tih očitih istina koje u slučaju serije Orange is the New Black možda i najbrže upada u oči i ne toliko usresređenih i cepidlačenju sklonih gledalaca je da u njoj naprosto nema opšteg mesta iz filmova o ženama u zatvoru koji nije pokriven i upotrebljen. Osim što u (barem) trinaest epizoda prve sezone, koliko je dosad emitovano, nismo videli Brigitte Nielsen u ulozi zlokobne i sadističke zatvorske čuvarke.
Naravno, gorepomenuto nikako ne sugeriše da je Orange is the New Black falična i lako kvarljiva roba iz novije telivizijske ponude. Naprotiv. Orange is the New Black bi se, sva je prilika, i u izboru najiskusnijih namćora i najzadrtijih zakerala neizostavno našla u samom vrhu liste kvalitetnih TV serija novog kova. A što postaje jasno već posle prve i/ili druge odgledane epizode, a kao utisak ostaje nepromenjeno i nakon skrckane čitave prve sezone. Orange is the New Black je televizijski rad koji lako demonstrira sve sastojke neophodno za jednu kvalitetnu TV seriju – tu je osoben izraz, fino baratanje od davnih dana poznatih stilemama, neusiljeno prebacivanje iz žanra u žanr, pregršt zanimljivih (i u velikoj većini) simpatičnih likova, uzbudljiva priča i lagani i diskretni iskorak i u širu društvenu hroniku, koja na sve to, govori podosta i o socio-ekonomsko-antropološkom trenutku Amerike danas. A povrh svega ima snage da ozari i nasmeje gledaoca koji ne mora nužno biti od najdobronamernije sorte.
Iz serije stoji Jenji Kohan, kreatorka i uspešne i voljene i dugoživeće serije Weeds. Ovaj podatak nije puko posezanje za faktografijom niti preporuka koja je sama sebi svrha, jer Jenji Kohan ovde zapravo odvažno i krajnje promišljeno i suptilno varira viđeno u seriji Weeds. I u Orange is the New Black imamo glavnu junakinju, krajnje dopadljivu heroinu u sitnijim i krupnijim neprilikama, a i u ovom novom radu Lady Kohan važnu ulogu igraju narkotici, odnosno posledice kraćeg ili dužeg flerta sa njima. Naime, smerna i vazda fina i prijatna Piper, negde na vrhuncu sreće i romanse sa svojim dobrohotnim verenikom, dospeva u zatvor na petnaest meseci, a sve to jer je jednom prilikom tokom svoje pređašnje lezbijske romanse prenela tovar droge za svoju tadašnju voljenu. Naravno, premda to zbilja predstavlja čist dramaturški zicer, Piper će u zatvoru nabasati na svoju bivšu dragu, za koju (osnovano) da ju je i odala i predala snagama reda i mira na pladnju.
Ovde, bez dalje potrebe da se prepričava zaplet, dolazimo do aspekta ove priče koji je i najzanimljiviji za deo ciljane čitalačke publike Optimista. Lezbijske romanse u zatvoru jesu možda i naj(zlo)upotrebljivanija stavka iz fundusa opštih dela kada je reč o delima srodne tematike, ali ovde je to izvedeno sa dovoljno ukusa i uz primetnu empatiju prema situaciji kojoj se queer ljubavi (možda i nenadano) rađaju i opstaju. U tom smislu, kreatorima serije Orange is the New Black se nema ama baš ništa zameriti, jer diskretnost i umeće kojim se o ovom važnom aspektu queer poetike (pa i mitologije) progovora sa krajnjim taktom i razumevanjem zavređuju samo poštovanje. Zato ni ne čudi da prikazano u Orange is the New Black, imajući u vidu ponajpre hvalospeve i nepodeljeno blagonaklonu recepciju u javnosti i zadivljujuće brojke o preuzimanju ove serije sa ponude sve probitačnijeg Netflixa, uspešno i bez štucanja, ali i bez podilaženja pretpostavljenom srednjačkom ukusu i širem svetonazoru komunicira i sa publikom koja preterano ne mari za pitanja lezbijskih ljubavi, muka transeksualaca i ostalih pitanja iz LGBT tematskog kruga.
Valja skrenuti i pažnju na zaista izvanredan glumački ansambl, u kom se našlo tek nešto mesto za iskusnije i viđenije glumce (poput Taryn Manning, Laure Preppon, Natashe Lyonne i Pabla Schreibera), a pre svega na dosad ne baš primićenu Taylor Schilling, koja je istinski maestralno iznela glavni lik, lišen instant-dopadljivosti i živopisnosti viđene za epizode u mikrokosmosu u kom se njena Piper obrela.
Tokom ove godine, još uvek neznano kada, tokom jedne večeri sreće i blagodeti (jer Netflix putem streama pretplatnicima nudi čitave svoje serije u toku jednog dana i u samom jednom „cugu“) očekuje nas trinaest novih epizoda ove serije koja je i u isti mah i istinska potreba za upućene i buduće televizijsko blago uza istoriju televizije. Onima koji bi da ovo naporno čekanje prekrate uz ponešto raspojasane eksploatacije na zatvorske teme preporučujemo pravu poslasticu zvanu U zatvoru/Žene u zatvoru, film naše Gordane Boškov. Može da posluži, a i da razgali.
Piše: Zoran Janković
