Tokom poslednjih par meseci zapaženo je veliko interesovanje LGBT pojedinaca po pitanju mogućnosti dobijanja azila u zemljana zapadne Evrope, Amerike i Kanade. Pored očiglednih razloga koji mogu da dovedu do porasta interesovanje za azil kao sto su nizak stepen socio-ekonomske stabilnosti, visok stepen diskriminacije i nemogućnost LGBT pojedinca da živi slobodno i otvoreno; u javnosti su se takođe pojavili navodi da su pojedini „LGBT aktivisti“ zatražili azil što je otpočelo različite debate na forumima i socijalnim mrežama te se čini da je u stvari ovo glavni uzrok velikog interesovanja, jer objektivno posmatrano nema podataka o novijim a značajnim promena po pitanju tretmana i položaja LGBT osoba u našem društvu koje bi mogli da protumačimo kao razloge za povećano interesovanje.
Nekolicina LGBT aktivista, kako iz Srbije tako i iz regiona, trenutno uživa azil u zemljama zapadnog sveta koji im je dodeljen usled učestalih, a ozbiljnih pretnji po njihov život i bezbednost, nasilja i nemogućnosti da slobodno i normalno žive kao i usled ocene da njihove matične zemlje nisu mogle/želele da ih zaštite, ili ti da uklone izvore pretnje po njihov život i bezbednost. Kontekst u kome su živeli i radili pomenuti aktivisti je znatno drugačiji nego onaj u kome danas žive LGBT aktivisti i LGBT građani. No pre nego što analiziramo situaciju u Srbiji hajde da razmotrimo koji su to „tehnički“ uslovi koji bi vas kvalifikovali za azil.
Pre svega, pravo na azil u međunarodnom pravu podrazumeva pravo država da daju azil, pravo pojedinca da zatraži azil i pravo pojedinca da mu se odobri azil. Ovde je važno napomenuti da pojedinac uvek može da zatraži azil, ali da države nisu u obavezi da odobre azil bez obzira na to da li je zahtev za azil osnovan ili ne, osim u slučajevima kada se tražilac azila već nađe na teritoriji zemlje od koje traži azil i to samo ako će mu život biti ugrožen ili će trpeti progon ukoliko se vrati u matičnu zemlju. Baš iz ovog razloga zemlje regiona zatvaraju granice u trenucima velikog priliva azilanata sa bliskog istoka bez straha od, bar pravnih, posledica. Sa drug strane baš zato se azilanti odlučuje na vrlo riskantne rute, preskaču ograde i bodljikave žice, rizikuju svoj život, kako bi učinili sve da se nađu na teritoriji zemlje od koje bi zatražili azil.
Što se tiče „tehničkih“ uslova pojedincu mora da preti progon te da njegova država ne želi ili ne može da ga zaštiti. Ovde već postaje očigledno da LGBT građani Srbije ne mogu da zadovolje pomenute uslove, naime iako LGBT osobe trpe različite oblike diskriminacije dok su LGBT aktivisti cesto izloženi pretnjama i verbalnim napadima ništa od ovoga se ne može podvesti pod progon. Sa druge strane Republika Srbija pokazuje spremnost da reaguje u trenucima kada je građanima ugrožena bezbednost gde obezbeđuje policijsku pratnju kao sto je to slučaj sa organizatorima Parade ponosa neposredno pred održavanje same šetnje ili sa pojedinim novinarima koji su već godinama pod policijskom pratnjom, takođe apsolutno svaki skup LGBT građana, bilo to javni ili privatni (žurke), koji je organizovan u proteklih par godina uvek je bio preventivno obezbeđen od strane policije. Pored isključivo bezbednosnih postupaka, država je takođe preduzela i nekolicinu strateskih mera pa čak svedočimo i o poboljšanju političkog narativa gde neprimerene izjave zvaničnika postaju retkost. Verovatno najvažniji uslov jeste dokazivanje da država svesno, i to činjenjem ili nečinjenjem, doprinos ugrožavanju bezbednosti i progonu što svakako nije slučaj sa Srbijom. Ukoliko pogledamo izveštaja zapadnih zemalja jasno se uviđaj da se Srbija tretirao kao stabilna demokratija bez obzira na to koji mi lično stav imamo po ovom pitanju što u praksi znači da zemlje kod koji se najčešće aplicira za azil ne prepoznaju takav stepen ugroženosti pojedinaca ili grupa koji bi mogao da im obezbedi azil.
Jedini način kako bi danas građanin Srbije mogao da dobije azil zbog seksualne orjentacije kao ličnog svojstva zbog koga trpi progon jeste isključivo političkim putem koji nije utemeljena na činjenicama te koji bi mogla da ima dramatične negativne političke reperkusije. Stoga navodi o traženju azila od strane pojedinih aktivista predstavlja čisto ruganje svrsi azila kao i celokupnoj LGBT zajednici u Srbiji, od koje ironično traže da stane uz njih, jer ako neko uživa zaštitu u ovoj zemlji to su zasigurno i ponajviše aktivisti dok su prosečni LGBT građani ostavljeni na milost i nemilost trapavom sistemu.
Piše: Mladen Antonijević Priljeva
