Nedavno nas je (planetu Zemlju i, na prvom mestu, svoje bližnje i/ili voljene) napustio Kenet Anger, zaslužna ikona i legenda kvir i andergraund filma. U ovoj eri opšteg cinizma i neizlečive površnosti, sa epitetima je jako nezgodno rukovati (ako se kreće sa tačke iole ozbiljnijih i odgovornijih namera), ali sijaset je osnova da se uz Angerovo ime u smislu apozicije dodaju i odrednice osobenosti, neposlušnosti, nepokorenosti, atipičnosti, odvažnosti, samosvesnosti…
Upravo tako, generacije filmologa i filmofila koje tek treba da pristignu bez daljnjeg će u slučaju Angera imati što-što zanimljivo, rečito i ilustrativno da uoče i pronađu, tim pre, što je i na manjem gledalačkom uzorku njegove filmove (uvek neverbalne i retko i sa najbleđim primesama narativnosti) gotovo nemoguće pomešati sa delima drugih autora, sve i da namerno vizir suzimo na sferu andergraund/alternativnog filma sa samog ruba. Ovome treba dodati da se Kenet Anger držao naglašene (i često zloglasne) homoerotičnosti čak i tokom ere kada je homoseksualni čin bio i zvanično i formalno kriminalizovan, što je, uostalom, nedvosmisleno potcrtano već u njegovom prvom film Fireworks iz baš davne 1947. godine. Iako je delao unutar granica (pa onda i samih oboda) andergraund filma, Anger je postojano pronalazio iskreno sladostrašće u guranju prsta u oko uvreženog poimanja građanske krotkosti i uprizorenosti, nekako nepogrešivo na tragu drčnog provociranja javne sablazni. U tom pogledu, čak i znameniti i prilično „nevaljali“ Džon Voters u poređenju sa Angerovim opusom deluje kao autor smernih, upristojenih i bojažljivih filmova; ovde treba istaći da je, osim Votersu, a po vlastitom priznanju tih velikih sineasta, Anger izvršio važan uticaj i na rad i poetiku (barem povremeno, odnosno, na mahove, kada je za tim bilo i potrebe i uslova) i na Dejvida Linča i Martina Skorsezea. A Angerov uticaj je lako detektovati i znatno šire – u nekim od filmova Brajana De Palme (recimo, u „Dvojnici“ / „Body Double“) i Vilijama Fridkina (naravno, tu je najprirodnija analogija čuveni klasik „Cruising“), kao i u sveukupnoj estetici benda „Frankie Goes To Hollywood“ ili brojnih efemernijih dark-sint i dark-vejv bendova i „delatnika, pa sve do Seke Aleksić, čiji spot za pesmu ’Tamo gde si ti’ nepogrešivo odiše evidentnom, pa možda čak i kanonskom „angerštovinom“. I svakako je dobro što je tako, jer popularnoj kulturi je naprosto makar s vremena na vreme prekopotrebna snažnija (pa bila ona i jednokratna infuzija) nesvakidašnjosti i nepatvorene provokacije, kojoj ne manjka ni smisli ni opšteg razloga postojanja.
Onima slabije upućenima poetiku Angera na filmu (mada je očito to bio samo deo i odraz šireg svetonazorskog doživljaja sveta) moguće je u ekonomičnijem vidu pojasniti kao spoj nadrealnog, provokativnog, homoerotskog, eksperimentalnog i okultnog. Ovo poslednje se može shvatiti kao odraz Angerove (navodne) vezanosti za učenja Alistera Kroulija, mada, imajući u vidu Angerovu sklonost ka fabulacijama i automitologiziranju, dosta toga iz njegovog životopisa treba uzeti sa značajnom rezervom – od navodnog otkrića da je bio dete-glumac, pa sve do daleko koloritnijih epizoda iz njegovog života. A, uostalom, šta je život bez pokojeg mita tu i tamo, pa bilo tu zapravo reč i o samoiniciranim urbanim legendama? Na ovo se nekako zgodno i posve komplementarno nadovezuje i nužno pominjanje njegove zapažene (i veoma odrešite i sočne) knjige holivudskih skandala „Hollywood Babylon“, koja je bila očigledno nadahnuće nedavno za odličan (a poprilično neshvaćen – i od kritike, i od publike) film „Vavilon“ sa Bredom Pitom, Margot Robi i brojnima drugima u viđenijim rolama. Dobar uzorak (a u vezi sa onim što je tematski akcentovano u Optimistu još od prvog mu broja) je svakako deo te knjige koji se tiče Rudolfa Nurejeva – u odeljku naslovljenog Rudy Rep lako je uočiti krajnje zavodljivu smesu promišljenosti, mračnog humora, otrovnosti, satire i već više puta pominjane hrabrosti.
A kako je sigurno da će čitav jedan dan predstojećeg izdanja Filmskog festivala Merlinka Klasik biti posvećen Angerovim delima, eto i gotovo pa in vivo prilike da se oni manje verzirani upoznaju sa jednim krajnje neobičnim shvatanjem filma, a oni već inicirani da se podsete starih majstorija tog nepomirljivog duha ničim sputane slobode, te će ovaj tekst biti završen nekolicinom citata koji se (dabome, uz manje ili više pouzdanosti) pripisuju upravo Kenetu Angeru.
Praviti filmove je kao bacati vradžbine.
Naravno, moja definicija zla nije istovetna definicijama drugih ljudi. Zlo je deo glamura i šarma materijalnog postojanja, glamur u njegovom starom galskom smislu znači opčinjenost izgledom stvari, a ne dušom stvari.
Oduvek sam smatrao filmove zlim; dan kada je izmišljen film bio je crni dan za čovečanstvo.
„Ogledalo smrti“ koje je postavljeno pred američkom kulturom izgleda ovako – Brando, bicikli i crna koža; Hrist, lanci i kokain. Pogled sa visine na mit o američkom motociklisti. Mašina kao totem od igračke do terora. Tanatos u hromiranoj i crnoj koži i farmerkama koje samo što nisu pukle koliko su uske.
Mislim da su filmovi u osnovi prilično drugačiji od snova. Kad bi samo film bio tako lak. Jer kada pričamo o snovima – sve što treba da uradite je da zaspite i možete imati fantastičnu viziju. Znam da su Bodler i njemu slični poboljšavali svoje snove opijumom ili tako nečim. Ali filmovi imaju jaku strukturu – oni su poput arhitekture. Oni su spojeni zajedno, zalepljeni zajedno. Za mene je to zanat. To je kao da pravite tapiseriju.
Ako ste deo medija, vi onda pripadate javnosti. Napravio si faustovsku pogodbu sa tom javnošću. Uzmite me – celoga mene – vama pripadam!
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 72 – jun 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
