Jedna crtica iz priručnika za pisanje smislenih, svrsishodnih i usredsređenih filmskih kritika – dobro je, možda čak na samom početku kritike, čitaocu koji, uprkos ovom dobu neprolaznog cunamija potrebnih ili posve izlišnih informacija o svima, svemu i svačemu, možda/nekim čudom ne zna o čemu je tu reč, pojasniti kontekst u kom je određeni film nastao i u kom se javlja i stiže pred potencijalne gledaoce.

U slučaju filmske ispostave „Dauntonske opatije“ to je barem pero-lak zadatak – reč je o filmskom nastavku dugovečne, popularne, voljene i uticajne televizijske serije koji se po autorskom pristupu (a ključni autori ovog filma su kreator i scenarista, Julian Fellowes, i reditelj velikog broja epizoda, Michael Engler) može hitro predočiti i kao specijal serije ukrojen po uzusima filmova sa bioskopskim pretenzijama. Upravo tako, filmska „Dauntonska opatija“ je dvosatni specijal za znalce, posvećenike, zaluđenike i zavisnike o tom mikrouniverzumu bogatih i dokolici nepopravljivo odanih, uz ogradu da film mogu da prate i oni koji seriju nisu gledali i ne poznaju je kao svoj dlan. I filmska „Dauntonska opatija“ zadržava taj lahorast i dobronameran duh, ritam pripovedanja i složenost zapleta su precizno srazmerni pretpostavljenom većinskom gledalačkom ukusu i prosečnom rasponu pažnje, a era koju i film opisuje i na koju nostalgičarski gleda i u ovom pakovanju deluje zavodljivo, naravno, s punom veru u neporecivu moć retro-šika (uostalom, i Srbija je u pogledu serijske i filmske ponude u poslednjih desetak godina u više navrata davala oduška zdravorazumskoj opijenosti potencijalima retro-šika, ma koliko on bio blizu revizionizma i ideološke neispravnosti).

Ključni zamajac zapleta u filmu, a nakon što je serija izvrtela pun krug ukletih, međuklasnih i drugih romansi, smrti, bolesti, odlazaka u rat, porodičnih sukoba, izdaja, podmetanja i drugih intriga, nađen je u poseti kraljevskog para dragom nam imanju; sve se vrti oko toga, a inicijalni odnosi dobijaju nekakve zaokrete, dopune i/ili razrešenja u dubini kadra tog udarnog dramskog čvorišta. „Dauntonska opartija“ i u ovoj filmskoj varijanti, i dobro je što je tako, dobro je što se nije posezalo za agresivnim varijacijama i postmodernim začkoljicama, ostaje čedo nedvosmislene sredine puta, te, stoga, nije ni bilo mesta brizi da li će se sve zgoditi kako treba pre nego grune odjavna špica filma. U tom smislu, „Dauntonska opatija“ ne donosi suštinski ništa novo, već se naprosto naslanja na već poznato i višestruko oprobano i potvrđeno; to, između ostalog, znači da će film teško regrutovati nove poklonike dauntonskog mikrokosmosa, što nije ni nužno, imajući u vidu da je ova serija (ovaj proizvod?) već nekoliko televizijskih a sada i filmskih leta nepobitan planetarni fenomen. A što, uostalom, potvrđuju i prve dojave o bioskopskoj zaradi – „Dauntonska opatija“ je tokom samo prvog vikenda prikazivanja samo u Sjedinjenim Američkim Državama prihodovala nešto malo više od 30 miliona dolara, zauzevši prvo mesto tamošnje zvanične liste najgledanijih filmova u bioskopima. A, ako to uopšte treba ponavljati i isticati, reč je o britanskom proizvodu sačinjenom po izvorno britanskom kroju i shodno ukusu tamošnjeg gledateljstva.

Ako je sve gorenavedeno jasno, ne bi trebalo da čudi da ni filmska „Dauntonska opatija“ ne problematizuje ništa prevratnički niti esencijalno, dok polemičnost biva zauzdana i zadržana na nivou saharinski ljupkog i tek pomalo i blago dramatičnog. To se odnosi i na nikada zapravo razmahani motiv međuklasnih trvenja (ovde značajan deo radnje otpada na trku dauntonske i kraljevske služinčadi, proletarijata i sirotinje ko će bolje i ko će hitrije da ugodi gazdama), ali i na deo priče koji je ponovo aktuelizovan, a tiče se tada prokazanih i zabranjenih homoseksualnih odnosa, odnosno, kraka priče koji se vrti oko gej-batlera (ponovo ga odmereno a nadahnuto igra pouzdani Robert James-Collier), koji u filmu otkriva čari kruzinga i tajnovitih gej-okupljališta. Taj deo priče čini tek deo dramaturške i pripovedne slagalice u poslednjoj sceni koja se tiče tog aspekta „Dauntonske opatije“ (sada kao filma viđenog da bude zamašan bioskopski hit širom planete) završava se uz dozu naglas izrečene nade da će uskoro biti promena i emancipacije i na tom polju života (u Britaniji). Nimalo iznenađujuće, i taj segment filma zadržava opšti i preovlađujući ton benevolentnosti i nenametljivosti celine, a kome je do polemičkih, ozbiljnijih, zahtevnijih i kinoestetski uspešnijih filmova na tu i obližnje teme, neka pogleda (Ili reprizira) remek-delo reditelja Basila Deardena, „Žrtva“ (Victim), iz davne 1961. godine.

Mimo svih pominjanih i drugih finesa, filmska „Dauntonska opatija“ jeste upravo ono što je i trebalo da bude – domaćinski budžetirano i dovoljno vešto sročeno filmsko prepakivanje dobrog nam znanog sadržaja. A u kojem, to je davnih dana potvrđeno, ima zavidno dosta kempa i srodnih mamaca, koji se uz tek nešto malo dovijanja i spinovanja može podvesti i pod queer sadržaj srednjetokovske podvrste.

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 50 – oktobar 2019. možete pročitati na:

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.