Zašto roditelji svoja očekivanja malo ne usmere, na primer, na državu i njene institucije? Zašto ne očekuju plate i penzije od kojih može da se živi i redovno jede, odgovarajuće lečenje, sigurnost od nasilja i nasilnika? Zato što država – ne dozvoljava da joj obični ljudi ispostavljaju očekivanja, želje i zahteve
Živimo u društvu koje je sve manje društvo, a sve više pakleni užas. Ipak, i takvo, ono nije lišeno velikih očekivanja. Roditeljska spadaju među najveća. Dete treba da bude uspešno u baletu/fudbalu, zatim da završi fakultet, nađe dobro plaćen posao, uda se/oženi se i svojim roditeljima obezbedi unučiće kojima će se hvaliti i ponositi. A sve ovo očekuju mame i tate koje niti su bile uspešne u bilo čemu niti su ostvarile očekivanja (čitaj: zahteve) svojih roditelja. Osim – unučadi, a to mnoge babe i dede otvoreno i govore svojoj već ostareloj deci. „Jedino što si uradio/uradila kako treba, eto, bar imam unučiće“, kažu. Kako osoba da ne postane frustrirani monstrum posle ovakvog roditeljskog celoživotnog drilovanja? Velika većina sredovečnih ljudi u Srbiji nosi žive rane od dubokog i zastrašujućeg saznanja da nisu ispunili očekivanja, želje i ambicije svojih roditelja. A ko će da ispašta mamine i tatine rane? Sledeća generacija, naravno. Dete se od rođenja podvrgava takvim zahtevima da nije nikakvo čudo što već u pubertetu pada u neku od brojnih formi depresije.
A šta ako je dete LGBT?
Može da bude uspešno u baletu, fudbalu i kulinarstvu, politici i muzici, da ima književne i novinarske nagrade međunarodnog značaja, da završi ne jedan nego dva fakulteta, da nađe dobro plaćen posao (to je ovde teško, ali događa se), da plaća mamine lekove i tatine kockarske dugove i opet ne valja. Roditelji su razočarani, često toliko da odraslo dete hvata prvi voz, autobus ili avion za blisko ili daleko inostranstvo, samo da se spase tog osećanja da nije dovoljno dobro. Ko uspe da izgovori „ja živim da budem srećan/srećna a ne da ispunjavam roditeljske ambicije“ – spasao se, čak i ovde, a kamoli ako se zaposlio u inostranstvu. Samo, to ne biva često. Čak i ako LGBT potomak stekne strano državljanstvo. Kupi kuću ili stan tamo u nekoj rajskoj državi dobrih plata. Srećno živi sa dragom osobom. Venča se sa dragom osobom. Nije dovoljno, neće zadovoljiti roditeljske ambicije. Jer, nema unučadi.
Otkud tolika potreba za unučićima kod ljudi koji ni svojoj deci nisu pružili ljubav i podršku? Otkud želja za malim bespomoćnim bićem kod ljudi koji ne znaju ni šta je ljubav i podrška i ne bi znali ni kad bi se spotakli preko takvih pojava?
Pa zbog „sveta“, to je valjda jasno.
Ovde roditelji očekuju priznanje da su dobri roditelji, da su dobro „odradili“ svoju roditeljsku ulogu. A, zanimljivo, to priznanje ne očekuju od rođene dece („dobar si, matori/matora, volim što si mi tata/mama“) nego od petih i devetih osoba: rodbine, komšiluka, svog lekara, saveta stanara, crkve, ko zna koga. Očekuju da ih neko uteši rečima „ti si divna majka /otac, prava šteta što ono tvoje užasno dete to ne ume da ceni“. Pri ovakvim postupcima na delu je tako strašna manipulacija, s kombinacijom lažne podrške i potpuno iskrene uvrede, da je pravo čudo kako je očajni roditelji nikako ne „provaljuju“. Očaj je, tradicionalno, vrlo loš savetnik. Ali, ne zaboravimo, majci koja je očajna što joj ćerka ima ozbiljnu devojku ili sin momka ovde će „prijateljica“ pokazati 200 fotografija svog unučeta, kako bi joj utrljala što više soli u emocionalne rane. Ne jednu ili dve fotografije, nego dve stotine, koliko ih ima u telefonu, baš zato da bi ih pokazala osobama bez unučadi, kojima se gasi loza, slavska sveća i svašta nešto. A na fotografijama inače najobičnija beba, ništa specijalno, jedan ili dva snimka bila bi sasvim dovoljna. Pritom žena kojoj srećna baka pokazuje 200 fotki mora da se divi svakoj, da 200 puta ispusti krik oduševljenja iako bi radije vrištala i čupala kosu što njeno LGBT dete neće da joj donese unuče. Osim ako usvoji, ode na veštačku oplodnju ili nađe neki treći način da brine o detetu, iskreno, a ne da bi zadovoljilo „standard“ okrutne patrijarhalne sredine i pokazivalo 200 fotografija nekom ko nema decu a želi. Ali, malo sutra! Priznaju se samo unučad iz zakonitog heteroseksualnog braka sa venčanjem kome prisustvuje 1000 gostiju a nevesta nosi venčanicu od 3000 evra. Tako da istopolni par, čak i ako usvoji dete ili na neki drugi način obezbedi roditeljima unuče, ne uspeva da zadovolji njihove ambicije.
Zašto roditelji svoja očekivanja malo ne usmere, na primer, na državu i njene institucije? Zašto ne očekuju plate i penzije od kojih može da se živi i redovno jede, nižu cenu goriva i grejanja, mogućnost letovanja na povoljne rate, odgovarajuće lečenje, sigurnost od nasilja i nasilnika? Zato što ova država – ne dozvoljava da joj obični ljudi ispostavljaju očekivanja, želje i zahteve. Ovde institucije često izgledaju kao zatvoren šalter koji ne radi ni kad je otvoren, a pobuna ili postavljanje pitanja je kažnjivo. Deca su u tom pogledu ranjivija. I najbednija osoba može da maltretira svoje potomstvo, nekažnjeno i s punim pravom. Još mnogi smatraju da je „batina iz raja izašla“ a da otrovne rečenice i pitanja puna prezira spadaju u opis „posla“ majke ili oca kako bi se dete „usmerilo na pravi put“.
Vreme je da ova odvratna praksa prestane. Svaki roditelj, pa i roditelj LGBT osobe, može da doprinese. Najbolje razgovorom sa rođenim detetom. Nekad da utrči, nekad da se odmakne. Nekad će morati da se ugrize za jezik i da ne pita više nego što ga se tiče. Na primer, kad poželi da pita „a kad ću ja imati unuče?“ I to spade u „posao“ roditelja: razumevanje i prihvatanje činjenice da mu je dete odrasla osoba koja stvara svoje izbore, greške i uspehe. LGBT ili strejt, binarni i nebinarni, svima nama treba samo razumevanje.
U srećnijim državama ovako velik poduhvat podržavaju institucije, svom snagom i svim sredstvima, novcem i znanjem. Ovde, znate već.
Piše: G.P.F.
Više tekstova iz broja 78 – jun 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
