Kada u nekom internet pretraživaču pokušate da dođete do informacija o američkom piscu Džonu Čiveru najviše rezultata koje dobijete tiču se osme epizode četvrte sezone serije „Sajnfeld“ u kojoj se govori o ljubavnim pismima koje je ovaj pisac razmenjivao sa ocem jedne od junakinja serije. Kakve veze imaju gej ljubavna pisma sa piscem koji je u svojim pričama ovekovečio živote prosečnih belih američkih heteroseksualnih porodica srednje klase, koji je i sam bio porodični čovek, suprug, otac troje divne dece, depresivni alkoholičar i sve što već ide zajedno sa malograđanskim navikama, potrošačkim mentalitetom i ispraznim snovima na koje su ljudi bili osuđeni u američkom snu četrdesetih i pedesetih godina minulog veka?

Džon Čiver je rođen u imućnoj porodici trgovca cipela. Odrastajući u otmenom predgrađu živeo je ušuškan iluzijama o srećnom životu. Međutim, zbog „velike depresije“ tridesetih godina prošlog veka Džonov otac je bankrotirao i posvetio svoj život alkoholu tako da je porodica morala da se izdržava od male prodavnice igračaka i poklona koju je otvorila njegova majka. Kada je u sedamnaestoj godini, zbog pušenja i slabih ocena izbačen iz škole mladi Čiver je iskoristio to kao priliku da na osnovu ovog iskustva napiše i objavi svoju prvu priču „Izbačen“.

Nakon toga sa starijim bratom Frederikom putuje po Evropi gde ovaj pokazuje neverovatno velike simpatije prema nacional-socijalizmu koji je propagirao izvesni austrijski kaplar i neuspešni slikar. Kasnije se Fred vezivao za fašiste u Španiji verujući kako su „crnci inferiorni zbog neuhranjenosti“. Odnos sa bratom, koji je balansirao između ljubavi i mržnje, Džon je opisao u priči „Zbogom, brate“ koju je Nabokov smatrao najboljom američkom pričom ikada napisanom. „Kako ga naučiti da odgovori na oštru površinsku lepotu sveta?“, pita se junak ove priče misleći na svog brata.

Nakon povratka u Ameriku, Čiver je živeo od bratovljeve pomoći sve dok nije počeo da zarađuje pisanjem scenarija za televiziju i sažetaka knjiga za filmske kompanije. Nakon što je dobio Gugenhajmovu stipendiju za pisce stiče finansijsku stabilnosti i u potpunosti može da se posveti pisanju. Kupuje kuću u državi Njujork gde će sa porodicom živeti do smrti. U programu razmene pisaca putuje u Rusiju, posećuje Čehovljev spomen-dom i ostaje do kraja života poklonik Rusije, Sovjetskog Saveza i ruske književnosti. Sredinom šezdesetih godina sve više tone u alkoholizam, tako da tokom druge posete SSSR-u na jubileju Dostojevskog mora da ide u pratnji najmlađeg sina jer više ne uspeva da se odupre piću. Dijagnostikuju mu dilatativnu kardiomiopatiju, srčano oboljenje kao posledicu prekomernog konzumiranja alkohola, i potom sve češće zapada u delirijum tremens, umišljajući da se nalazi u sovjetskom zatvoru. Zbog problema sa alkoholom mora da napusti profesoru na koledžu, a i njegov brak sve češće zapada u krizu. Sve češće dospeva u besvesno stanje. Tada se o njemu staraju brat i supruga. Iako se mnogo puta zarekao da će ostaviti piće, tek će nakon dvomesečnog boravka u Centru za lečenje zavisnosti od alkohola preći sa reči na dela i zauvek prestati da pije. Ubrzo nakon toga kao predavač na Univerzitetu Juta srešće studenta Maksa Cimera koji će do Čiverove smrti biti njegov saputnik, sekretar i poslednji ljubavnik.

I ovde se vraćamo na početak priče i seriju „Sajnfeld“. Dve godine nakon Čiverove smrti njegova ćerka Suzan (Isto ime ima i junakinja serije čiji je otac razmenjivao ljubavna pisma sa Čiverom) objavila je memoare „Home Before Dark“ u kojima veli kako je njen otac celog života patio od krivice izazvane svojom biseksualnošću. „Osećam se prljavo od griže savesti“, piše Čiver u delu „Priče o Saton Plejsu“. Tek nakon što je konačno prestao da pije alkohol Čiver je, prema sadržini memoara, upoznao Ripa, bivšeg studenta, koji se preselio kod njih i živeo zajedno sa Džonom i njegovom suprugom Meri. Ripovo pravo ime je, zapravo, Maks Cimer. Maks je bio zadužen da slavnom piscu daje lekove i da cepa drva za kamin. Na Čiverovoj sahrani bio je jedan od nosilaca kovčega, a tokom posmrtne službe sedeo je zajedno sa njegovom porodicom. Ipak, tokom života Čiver se svim silama trudio da održi sliku 100% heteroseksualnog porodičnog doma tako da je, kada je poželeo da ima intimni odnos sa Maksom, odlazio zajedno sa njim u šumu da mu pomogne u procesu cepanja drva. Pre nego što je preminula Meri je ipak priznala da je oduvek znala o čemu se tu zapravo radi. Čiverov sin Bendžamin je u uvodu zbirke objavljenih Čiverovih pisama napisao kako je za njega bilo teško da prihvati obim očevih homoseksualnih aktivnosti. Iako mu se otac autovao dva meseca pred smrt Bendžamin je ipak bio iznenađen. U biografskoj knjizi „Cheever: A Life by Blake Bailey“ Suzan je izjavila kako je bila zapanjena koliko je homoseksualnih afera zapravo bilo u životu njenog oca. Bilo je tu brojnih poznatih fotografa, pisaca i nebrojeno muških prostitutki. Nije sve tako bilo na početku. U ovoj biografiji stoji kako se Čiver prvih dvadeset godina braka uzdržavao od homoseksualnih odnosa iako je, kako sam piše, „svaki lepuškasti muškarac, svaki bankarski službenik, svaki momak za isporuke ciljao moj život kao napunjen pištolj“. Alkohol je, umesto da smanji te impulse, samo uticalo da se oni pojačaju i da Čivera učini nefunkcionalnim članom porodice jer je sve vreme posvećivao odbijanju onoga što zapravo želi.

Posle Čiverove smrti od kancera 1982. godine njegova supruga Meri nastavila je da živi u porodičnoj kući narednih trideset godina. Nakon njene smrti u poznoj starosti (preminula je u 95. godini) imanje „Čehova američkog predgrađa“ stavljeno je na prodaju. Ova vest je za kratko vreme obnovila interesovanje za pokojnog pisca, izvučene su iz naftalina priče o biseksualnosti i alkoholizmu, što je dovelo i do povećanja interesovanja mladih generacija za njegova dela.

U gotovo svim svojim pričama opisivao je lice i naličje prosečne američke porodice više srednje klase sredine 20. veka. Jaz između spoljašnje slike sveta i unutrašnjeg života likova uspavanih u velikim spavaonicama predgrađa, Čiverove junake je dovodio do nervnih slomova zbog spoznaje o izgubljenosti u svetu izobilja koje je samo na površini udobno i bezbedno.

Ko bi bolje od jednog konzervativnog biseksualaca stigmatizovanog sa svih strana bolje mogao da pronikne, shvati i razume ovaj konflikt između želje i nužnosti, između slobode i dužnosti, između uloge i prave ličnosti. Cena za ove spoznaje koju je Čiver platio jeste prevelika. Doživotna patnja i nesreća na koju je sam sebe osudio izrodili su neke od najboljih pripovedaka 20. veka i od Čivera načinili jednog od najvećih pisaca minulog stoleća.

Čiver je napisao pet romana i na desetine kratkih priča za koje je, između ostalih, dobio Pulicerovu nagradu i National Book Award. U periodu između 1935. i 1981. u Njujorkeru je objavio 121 priču od kojih su mnoge stekle kultni status i koje su nedavno objavljene u okviru drugog kola „Biblioteka Amerikana“ izdavačke kuće Laguna.

Čiver je pisao mahom kratke priče (i svega pet romana) u kojima je opisivao uglađeni sjaj američke više srednje klase druge polovine minulog veka i sav onaj trulež koji se oseća ispod porcelanske površine malograđanskih života. Opisivao je one lepe, tipične američke porodice, savršene, sa lepim osmesima, plavim kosama, belim zubima, anglosaksonskim visokim čelima, pokošenim travnjacima… kao u filmu „Supruge iz Stepforda“. „Spolja kalaj, iznutra belaj“ iliti, u gej verziji, „Foris Cato, intus Nero“. Time se Čiver, u pauzama samoubijanja od alkohola i ubijanja od seksa sa zgodnim frajerima, bavio celog svog života. Pisao je te svojevrsne izveštaje kao dopisnik sa lica mesta jer je, kao biseksualac koji je sebe osudio da bude str8 looking suprug iz Stepforda, tačno znao o čemu piše.

Piše: Milan Aranđelović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.