Sve dok nisu ušli u parlament, “dverjani” su mogli da se smatraju klasičnim desničarskim pokretom koji nema neki veći uticaj na glavne društvene tokove. Sada, međutim, razloge za strah imaju ne samo pripadnici LGBT zajednice, već svako ko se zalaže za “antiporodičnu ideologiju” (štagod to bilo), svako ko je odabrao netradicionalni način života, ali i svako ko je pomislio kako je Srbija ipak ušla u XXI vek.

NI ZA JOTU

Nadrealno postizborno savezništvo između Demokratske stranke s jedne i Dveri s druge strane, izazvalo je niz reakcija na javnoj sceni – posebno među onima koji su se osetili lično ugroženim zbog činjenice da proevropska i ljudskim pravima orijentisana DS nastupa u “istom stroju” sa strankom koja se “proslavila” svojim homofobnom i šovinističkom ideologijom.

Iako zapravo nije moglo biti ni trunke sumnje u prave interese “dverjana”, mnogi su se čak ponadali da bi – ako ništa drugo zbog reciprociteta i “uzvraćanja usluge” – Dveri mogle malčice da odstupe od nekih svojih stavova i založe se za prava drugih, kao što su se ti “drugi” založili za njihovo pravo da uđu u parlament.
Ali, ne lezi vraže. To se nije dogodilo. Iako je u jednom trenutku donekle ublažio svoju retoriku, lider Dveri Boško Obradović nije ni za korak odstupio od stavova koji su ga korak-po-korak i doveli u poslaničke klupe.

Kada je u listu Danas upitan o zahtevu američkih LGBT organizacija da u Diznijevim filmovima ubuduće bude više gej likova, Obradović kaže da je to “nastavak agresivne propa- gande i ideolgije homoseksualizma”, da se “nasilnim putem želi nametnuti nešto što vređa javni moral” i da se svemu tome “mora stati na put”. Kada ga u emisiji TV Grand pitaju da li će podržati Prajd, on objašnjava da je to potpuno periferan i nevažan događaj u kontekstu ostalih problema u Srbiji, da bi posle nekoliko minuta, valjda kad se malo opustio, zablistao u punom sjaju: “Oni pokušavaju da nas ubede da je normalno nešto što nije normalno”, konstatovaće lider Dveri, apostrofirajući da bi i Bog, da je smatrao da homoseksualnost normalna, ustrojio svet tako da muškarci budu s muškarcima, a žene sa ženama.

Zbog svega toga, nije jasno zbog čega je Danilo Tvrdišić, “član starešinstva Dveri” do 2015, u autorskom tekstu koji je dobio zapaženo mesto u “Politici” 8. juna primetio kako su “preko noći Dveri postale sve suprotno od onoga za šta su se prethodnih petnaest godina zalagale”. Jer, izjave Boška Obradovića i politički program Dveri ni za jotu se ne razlikuju od onoga na šta samo navikli – ako ne odranije, ono bar od istorijske “Porodične šetnje” koju su organizovali u septembru 2009, nedelju dana pre zakazanog Prajda, kako bi promovisali “porodične vrednosti” i pozvali na linč “LGBT bolesnika”.

DUHOVNE TEME

Pre tog događaja – koji će Dveri smestiti na javnu scenu – ovaj pokret bio je poznat kao izdavač studentskog časopisa za nacionalnu kulturu i društvena pitanja, ali i kao organizator serije veoma posećenih tribina na Filološkom i Mašinskom fakultetu (gde su teme uglavnom bile u vezi s porodicom, tradicionalnim vrednostima, nacionalizmom i religijom). Kako se navodi na zvaničnom sajtu pokret 2003. prerasta u “prvu srpsku patriotsku nevladinu organizaciju – udruženje građana Srpski sabor Dveri”.

Na istom mestu takođe se navodi da je NVO Dveri narednih godina štampala “više desetina časopisa i knjiga i organizovala više stotina tribina”, a da je samo na beogradskom univerzitetu “održano preko 100 tribina na razne duhovne, istorijske, kulturne, ekonomske i političke teme”. Osim što su u godinama razvoja osnovale Sabor srpske omladine, Srpsku mrežu i Pokret za život – sve bazirane na duboko nacionalističkim, klerikalnim i homofobnim idejama – Dveri su pokrenule i TV produkciju i vrlo posećenu internet prezentaciju na kojem je nesmetano širen govor mržnje prema svemu što je “drugo i drugačije”.

Ipak, tek će ih Porodična šetnja do kraja determinisati kao borce za tradicionalno ustrojenu porodicu. U obimnoj analizi naslovljenoj sa “Deset razloga za izlazak na Porodičnu šetnju”, navode se teze o beloj kugi, broju abortusa, “virtuelnoj realnosti u kojoj mladi žive”, Bolonjskoj deklaraciji, NATO bombardovanju, tranziciji, nezaposlenosti, i sličnim “zlim” i “zapadnjačkim” pojavama, ali je akcenat bio na temi koja će do dana današnjeg ostati diferentia specifica Dveri u odnosu na sve ostale partije, pa i desničarske pokrete: “Ne želimo Beograd i Srbiju kao prestonicu prostitucije, alkoholizma, pornografskih parada i prazne zabave”, pišu autori, uz napomenu da se u “narod hrišćanske istorije i običaja ubacuju… spolja uvezene i dotirane ideologije poput homoseksualizma i drugih manjinskih pogleda na svet” koje se trude da se uverimo u “prevaziđenost ljubavi između muškarca i žene, odreknemo potomstva i ponosimo donedavno sramnim i nemoralnim stvarima”. Konačno, kako je istaknuto, sve to će dovesti do “pojavljivanja političke stranke koja se zalaže za pedofiliju i njihov trijumfalan ulazak u vrtiće, škole, medije”. Samo dve godine posle toga, Dveri ulaze na političku scenu. Prerastanju u političku stranku prethodilo je objavljivanje dokumenta “Novi narodni dogovor” koji je u 10 tačaka predstavio program nove partije: iako se ovde eksplicitno ne pominje LGBT tematika, insistiranje na tradiciji, porodici, borbi protiv bele kuge, “razmaženih pojedinaca i samoživih potrošača” takvo je i toliko, da se uopšte ne dovodi pod znak pitanja ko su sve arhineprijatelji Dveri i vascelog srpstva.

PO UZORU NA RUSE

Iako su u međuvremenu reformisali stranku iz njenih redova izbacili Vladana Glišića (kao prepoznatljivo lice i vrlo agresivnog i homofobno orijentisanog lidera), iako su se tokom postizborne krize zalagali za demokratska načela, a nakon krize ušli i u parlament – Dveri se i dalje zalažu za društvo koje je sve samo ne demokratsko, i sistem koji je sve samo ne posvećen ljudskim pravima.

U izjavi za N1 koju je dao 17. maja, Boško Obradović to i sam priznaje: “Seksualna orjentacija nije ljudsko pravo i nedostojno je svoditi čovekovu ličnost na njegovu seksualnost. Mi smo spremni da pričamo o svemu, ali nismo spremni da menjamo svoje političke stavove pod uticajem moćnih lobija”. Ipak, čak ni to nije najgore u ovoj izjavi, jer Dveri kao parlamentarna stranka sada najavljuju i konkretne poteze: “Što se nas tiče, gej parada vređa javni moral Srbije i samo je prvi korak ka paradiranju kroz ostale sfere sistema. Njihov cilj nije gej parada ni okupljanje, nego bi da zagospodare udžbenicima, školama, medijima, politikom, zakonodavstvom… A krajnji cilj im je da legalizuju homoseksualne brakove i da im se omogući usvajanje dece. Mi smo protiv ovakve ideologije i po uzoru na rusko zakonodavstvo predložićemo zakon o zabrani promocije homoseksualizma maloletnim licima”.

Ova najava skupštinskog delovanja sasvim je u skladu s programom Dveri koji može da se nađe na njihovoj zvaničnoj veb prezentaciji. U delu koji se tiče porodice, eksplicitno se navodi: “Zabranićemo promociju homoseksualizma maloletnim licima i borićemo se protiv antiporodičnih ideologija”. Takođe, koliko god delovala nadrealno, ova najava nije čak ni daleko od realizacije. Ukoliko uđu u Vladu, a to uopšte nije isključeno, Dveri će na svojoj strani imati ubedljivu parlamentarnu većinu koja će – u interesu “mira u kući”, tj. vladajućoj koaliciji – glasati za svaki njihov predlog.

Jedino što je u toj priči zagonetno jeste kako bi “zakon o zabrani promocije homoseksualizma” uopšte trebalo da izgleda i šta će njime biti zabranjeno? Filmovi? Muzika? Moda? Ili predbračni seksualni odnosi kao takvi?

Sve dok nisu ušli u parlament, “dverjani” su mogli da se smatraju klasičnim desničarskim pokretom koji nema neki veći uticaj na glavne društvene tokove. Sada, međutim, razloge za strah imaju ne samo pripadnici LGBT zajednice, već svako ko se zalaže za “antiporodičnu ideologiju” (štagod to bilo), svako ko je odabrao netradicionalni način života, ali i svako ko je pomislio kako je Srbija ipak ušla u XXI vek. Jer, na prezentaciji Dveri ima prilično materijala nad kojim mogu da se zabrinu mnogi građani i građanke Srbije.

Čak i ukoliko Dveri ne uđu u Vladu, u nju će sasvim sigurno ući bar jedna od stranaka kojima ni do sada nije bilo strano vređanje i agresija prema svemu što je drugačije od njih. Činjenica da su se mnogi od tih šovinista, nacionalista i homofoba presvukli u dobra odela i naučili mantru o ljudskim pravima i evropskim integracijama, ne znači da su zaboravili ono za šta su se do juče iz sve snage zalagali.

Ti i takvi sigurno će glasati za predloge Dveri, a njima će se iz ko zna kojih dnevnopolitičkih razloga, sigurno pridružiti i oni koji bi se u normalnim okolnostima normalnije i ponašali. Političke kalkulacije tako će veoma pogodovati svim zamislima Dveri.

U ovom trenutku pitanje je jedino kakve će te zamisli biti i koliko u skupštinskim klupama ima onih koji istinski (ali tiho i nečujno) veruju u ono o čemu Boško Obradović glasno govori.

Piše: Tamara Skrozza

Related Posts