Dragi moji,
Najzad sam odlučila da vam se ovako obratim. Našla sam nešto slobodnog vremena da svoje misli stavim na papir, a da pri tom ne hajem koga ću svojim rukopisom uvrediti ili zadovoljiti. S obzirom na to da slovim za ženu čvrstog stava, izrazite volje i, ponekad ako je potrebno čelične pesnice, neću se libiti da sa vama do detalja podelim izvesne pojedinosti mog burnog života.
Od najranijeg detinjstva, majka me je vaspitavala da budem samostalna i jaka. Upravo zbog toga sam boravila u jednom nemačkom dominikanskom samostanu gde sam stekla razna iskustva, koja su dapače pomogla da od mene postane prava i čestita mlada dama. Naučila sam kako se ispija burgundac iz bureta, zatim kako se lovi sa sokolom i, naravno, kako se oslobađa libido (monahinje su čuvene po tome). Međutim, uzalud svim molitvama i konstantnim razgovorima o tome šta je sve razapeti mučenik učinio, ostala sam nezainteresovana za Njega, znate, nekako mi je uvek bio usahao i bespolan. Za razliku od Njega, hobiji monahinja su mi bili daleko zanimljiviji – jedna je gajila bengalskog tigra, dok je druga omamljena psihoaktivnim supstancama pisala poeziju, a treća je prosto obožavala da se karta.
No, ovo je samo detalj iz mog života koji sam htela da podelim sa vama kako bih vam sugerisala šta me je, između ostalog, formiralo, pre nego što započnem priču koja će upravo uslediti. Naime, želim da vam pripovedam o sebi u svetlu nekih neobičnih situacija kojih sam bila svedok. Svetske katastrofe, skandali, naj dekadentnije zabave samo su neke od tih situacija, ali ovom prilikom sam odlučila da vam skiciram moje upoznavanje sa jednom svetskom ikonom glamura.
Pre dosta decenija, čini mi se negde krajem pedesetih godina prošlog veka (dame se ne pitaju za godine!), dobila sam pismo od engleske kraljice Elizabete II da dođem u posetu i provedem neko vreme sa njom jer je u tom periodu bila prilično usamljena, malokrvna i sklona neobičnim stanjima anksioznosti i straha. Užasno mi je bilo teško da napustim Transilvaniju, u kojoj sam boravila u tom periodu, kod jednog naočitog džentlmena svetskog glasa. Taman sam se adaptirala na romantična svitanja, duga kartanja, divlje balove i nove prijatelje koje sam tamo stekla. No, porodica je uvek na prvom mestu; prosto nisam imala izbora. Eržebet, kako sam je od milošte (na mađarskom) zvala, i ja smo bile dosta bliske bez obzira na to što smo srodne bile tek preko nekog sedmog kolena. Jedina tačka spoticanja bila je činjenica da mi je otac bio revolucionar. Znate kako oni preziru prestiž i monarhiju. Ali, blazirana Elizabet je uspevala da ignoriše tu, za nju, tako neprijatnu, činjenicu. Elem, mesec dana nakon mog dolaska draga rođaka saopštila mi je da ćemo imati razne goste. To je podrazumevalo niz audijencija i dosadnih formalnosti, avaj. Međutim, saznala sam da u zvaničnu posetu dolazi i Merilin Monro, žena kojoj sam se divila zbog suptilnosti i ekstremne ženstvenosti.
Ova napupela platinasta šnenokla, koju je moja miljenica Džoan Kraford smatrala vulgarnom i nedostojnom glumice i dame, postaje slavna i poznata krajem 40-ih i početkom 50-ih. Iako priznatog, ali i sporenog, talenta Merilin je pre bila u fokusu zbog njene zanosne i oble figura. Naivnog glasića i pogleda, Merilin je prosto bila otelotvorenje Venere. Vrlo brzo kanonizovana kao najpoželjnija američka mlada, ideal muške želje i seksualnosti, ova fatalna lepotica zadivila je mnoge producentske kuće, reditelje, kao i sportiste i intelektualce.
Razumljivo, ni sama Elizabet nije bila ravnodušna prema holivudskoj zvezdi, pa je te daleke 1956. godine pozvala Merilin u veličanstvenu Bakingemsku palatu povodom kraljevske premijere filma „The Battle of the River Plate“. Svaki put kada se setim ili vidim fotografiju njihovog rukovanja prođu me žmarci kroz celo telo. Britanija je bila van sebe tom prilikom, a ni ja nisam ostala ravnodušna.
Naime, tog dana imala sam strašnu glavobolju jer sam prethodne noći previše uživala u čarima absinta i marokanskog hašiša, hoću reći, londonskog noćnog života. Draga Eržebet nije dobro spavala, a i kako nije po protokolu da ona dočeka Merlin i gospodina Milera (njenog trećeg, ali „intelektualnog“ muža, možete misliti), zamolila je maleroznu i konstantno nervoznu Vivijen Li i prezgodnog ser Lorensa Olivijea da je dočekaju na aerodromu. Iako je Vivijen bila izuzetna lepotica i moja dobra poznanica, poznata je bila kao kraljica drame, cepidlaka i opsesivno kompulsivna, pa joj je ovakva vrsta obaveze teško pala. Ne mogu ni da naslutim taj izraz lica prilikom upoznavanja! Sigurna sam da je Vivijen konstantno siktala što joj šiška ne pada dobro na čelo, a dezen marame se baš ne slaže sa dezenom suknje.
Bilo kako bilo, sirota MM nije znala šta ju je snašlo. Bilo je zaista naporno savladati sve manire, gestove i tikove neophodne za adekvatno obraćanje kraljevskoj familiji. Međutim, opčinjena Kraljicom (i ekskluzivnim francuskim šampanjcem), čvrsto držeći za ruku svog glumačkog partnera Viktora Martela, Merlin je prosto briljirala. Zveket kristalnih lustera i omamljujući miris ogromnih buketa ljiljana dodatno su naglašavali svečanu, ujedno i sakralnu atmosferu procesije. Istovremeno skrušena i nasmejana, u predivnoj koktel haljini, nije dozvolila da se primeti njena nesigurnost. Bio je to predivan, možda istorijski trenutak. Susret dve žene, dva univerzuma potpuno različitih interesovanja, životnih priča, načela, mišljenja. Kako su jedna drugu videle nikada nisam saznala, pitala sam se često je li to bio čin potpune mimikrije ili pak razmena srdačnosti i divljenja.
Malo pre same ceremonije otišla sam u jednu flambojantnu prostoriju da popravim šminku i popijem jedan burbon. Par trenutaka kasnije u prostoriju je ušla dražesna Brižit Bardo, i nakon nje Merilin, dva nebrušena dijamanta. Njih dve su bile potpuno zbunjene i gutale su pogledima jedna drugu, a posebno anonimnu mene. Oh, ta slatka harmonija mirisa, lepote i šarma. Brižit mi je sramežljivo kazala da mi je krzno očaravajuće (polarna lisica uvek je u modi), dok se sirota Merilin praktično tresla od treme. Razmenile smo komplimente, i kako sam ja bila nešto starija, dala sam im savet da uvek gordo gledaju napred, ponosne i srdite. Moja malenkost je samo rekla prestrašenoj Merilin: „Slušaj ljubavi, ti i Kraljica se praktično ni po čemu ne razlikujete, samo što je ona krunisana kraljica a ti nisi! Stoga, glavu gore, osmeh na lice i obori ih sa nogu!“ Ona se samo nasmejala, poljubila me u obraz i otišla.
Međutim, u tom periodu, fragilna dušica Merilin počela se konstantno osećati depresivnom i anksioznom. Priznaću vam da, iako je ostavila snažan utisak na mene, nisam bila OPTIMISTična u vezi sa njenim stanjem. Morala je biti jača i odlučnija.
Sa druge strane, na izvestan način sigurno je baš ta njena tragična sudbina učinila od nje ikonu. Bez obzira na to da je bila obožavana i voljena kao seks simbol, čini mi se da se permanentno osećala isključenom i usamljenom. Iako se nikada nisam osećala tako, jer sam načisto drugačijeg temperamenta, mogu da razumem jedan specifičan ranjivi ženski senzibiltet koji je ispaštao upravo zbog svoje neiskvarenosti. Ironično, Merlin je skončala pompezno kao što se i pojavila na sceni svetskog teatra.
Godinama nakon njene smrti sam razmišljala o njoj, posebno u svetlu famoznog rukovanja sa Elizabet. I sada dok ispijam čašicu najslađeg šardonea, puderišem nos, i nanosim omiljeni ruž shvatam koliko slava, renome, status, pa ni sva bogatstva ovog sveta nisu dovoljna da te zasite ukoliki pre svega nisi zadovoljna sopstvenim bićem. Zato slavim svoje ime, dižem čašu u vis i mislim na MM, ma gde god se ona trenutno nalazi!
Toliko od mene za sad, čitajte moju kolumnu i u sledećem broju, a do tada vam šaljem satenske haljine, šampanjac i dijamante!
Piše: Markiza de Sada

Related Posts