Barem na ovom (posve slučajnom) uzorku za prvi ovogodišnji broj Optimista, čini se da u slučaju savremenog queer filma (ili filma sa primetnim uplivom queer motiva i elemenata) stvari stoje prilično dobro. Slede četiri združena prikaza sledećeg: jedne zanimljive ekstravagance, jednog izvanrednog, jednog odličnog i jednog vrlo dobrog filma upravo tog i takvog kova.

Boy Erased (FEST 2019)

Oskarovske nominacije su nekim čudom (i posve nepravično) zaobišle Boy Erased, drugi rediteljski rad sveprisutnog australijskog i američkog glumca, Joela Edgertona. Neznano zašto ovaj odličan film, sa podosta aduta kao skrojenih i viđenih upravo za oskarovsku trku, ostao je ispod radara Američke filmske akademije. Nakon takođe odličnog trilera Dar (The Gift) od pre par godina, Edgerton u svojstvu reditelja (koscenariste i jednog od producenata) ovog ostvarenja, u slučaju Boy Erased ponovo je pogodio pravo u metu. Za razliku od tematski baš bliskog The Miseducation of Cameron Post, koji je ponudio tek rutinsku i sveukupno skockanu identitetsku dramu na LGBTQ podteme, Boy Erased Joela Edgertona elegantno i u pola glasa nudi upečatljiv i snažan privid istinskog tragizma koji obitava u samoj srži i ideje i fenomena terapija za preobraćanje queer mladeži (tzv. gay conversion terapija). U formi konvencionalno ustrojene naracije Edgerton uz zanimljive kosine u pristupu ovoj priči o sramežljivom i poslušnom propovednikovom sinu koji zapada u vrtlog bigotizma i okrutnosti pripoveda povest koja tiho i nenametljivo iz rolne u rolnu dobija na ubedljivosti i tragičnosti. A sve to bez trunke buke, lažirane srdžbe i prenaglašene glume (poznatije kao mega-acting), sa izvrsnim glumačkim kreacijama svih (naravno, na čelu sa mladim i ovih godina nezaobilaznim Lucasom Hedgesom, te samim Edgertonom, Nicole Kidman i Russellom Crowom).

Code Name: Dynostud

Mada tu zna da bude prilično oštra konkurencija, Code Name: Dynostud bi mogao da se pokaže kao najveća od svih prošlogodišnjih ekstravaganci u domenu queer filma. Reč je o brzopoteznoj, nimalo uglađenoj, prilično neumerenoj, u dobroj meri i neumesnoj komediji smeštenoj u američki blisko distopijski okvir. U Americi u bliskoj budućnosti postoji realna mogućnost da će dolaskom novog, ultra-mega-giga-konzervativnog predsednika homoseksualnost biti i zakonski zabranjena. Praktično jedina slamka spasa za tamošnje gejeve, među kojima je i friški zet budućeg predsednika, je gej superheroj bez straha i mane. U ovom krajnje relaksiranoj varijaciji na temu narativnog filma nema nimalo suptilnosti, niti previše rezona i pripovedačkog i zanatskog promišljanja; ipak, budalast, slobodarski, bez kontrole i kočnice, ovaj film može da se nametne kao sasvim upotrebljivo, šarenoliko i dovoljno maštovito grešno zadovoljstvo, a ponajpre kao zavodljiva mala prljava ekstravaganca.

Colette

Iako se naoko čini kao manje-više tipičan glavnotokovski biografski film više lige, Colette predstavlja iznimno zanimljiv primer za analizu; naime, ovde je reč o vrlo dobrom i sasvim zaokruženom filmu, koji na zadovoljavajući i kinestetski relevantan način obrađuje i pokriva odabranu priču, ali zapravo pati od retke boljke – od viška tema koje ta priča sama po sebi, mimo nakane autora ovog filma, pokreće. U ovoj biografskoj povesti o znakovitoj francuskoj spisateljici Colette reditelj Wash Westmoreland u značajnoj meri ponavlja ključne ideje i motive iz svog ranijeg filma – Still Alice sa Julianne Moore u glavnoj ulozi.; naime, slično ovovremenoj Alice onovremenska Colette se bori za vlastiti identitet, hrabro i postojano hvatajući se u klinč sa strahom od gubitka polaznih i stečenih identiteta, koji je ionako fluidna i prilično provizorna i subjektivna kategorija. Colette je, stoga, priča o ličnoj emancipaciji, o porivu za samooslobođenjem, i u skladu sa tim je ovde postavljena i izgurana i druga polovina ovog filma, u kojoj Colette otkriva nove čari i plodove slobodne i istopolne ljubavi. Mereno i u tom svom aspektu, Colette je film na svom mestu, možda konvencionalan u izrazu, ali, s druge strane, rečit i pošten. A tu su i Keira Knightley u napokon zreloj i smislenoj ulozi, te izvrstan Dominic West u roli Colettinog iritantnog ali i intrigantnog supruga i u neku ruku mentora.

Jonas (FEST 2019)

Gotovo za ne poverovati zvuči činjenica da je francuski film Jonas (engleski distributerski naziv glasi prosto i generično – Boys) zapravo televizijski film, jer se to njegovo TV poreklo (osim možda u istinski prijatnoj i ekonomičnoj minutaži) ne očitava ni u jednom iole važnog segmentu ovog vanserijski uspelog i odličnog filma jasnog i zanimljivog autorskog pečata i prosedea. Priča prati Jonasa paralelno u dva vremenska toka – u sadašnjosti, kao autodestruktivnog pomoćnog bolničara, ovisnika o aplikacijskom seksu i uništavanju svih smislenih odnosa u vlastitom životu, i u prošlosti, kao sramežljivog tinejdžera koji dolaskom novog učenika u razred spoznaje svoju queer suštinu i atipičnosti. Jonas je vrhunski mali film sa jasnim pečatom indie filmskog izraza – mudro je ustrojen oko ključnog, intrigantnog lika, atmosferičan je, sa vešto izbalansiranom emocijom i misterijom koja drži pažnju gledaoca do samog kraja. Tome treba dodati mudru i staloženu režiju Christopha Charriera i maestralnu glumu Félixa Maritaudija, te izvrsno mapiranje odnosa i duha dve narečene ere sa podosta finese i takta. Istinski dragulj iz senke.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.