Napolju je bio februar. Loše vreme za jagode, osim one velike hibridne, bezukusne čak i u seksualnoj igri.

Prošlo je vremena taman koliko treba da možemo o tome da razgovaramo mirno. U foteljama, manje žustro nego da je reč o duelu Čede i Dodika, BUS Plusu, Lauševiću i Nikolaidisu. Naravno, ne baš u maniru chitchata, već nekako svečano, tiho, gotovo kao u kapeli, ali bez bure. Tokom njegovog govora nisam otkrio ni trag od neke zaostale, sakrivene emocije, neki recidiv nekadašnje strasti. Pustio sam ga da govori bez bilo kakvih upadica, potpitanja, mojih tonskih reakcija na skali od „cccc“ do smeha i uzdaha različite dubine. Znam da mu je prijalo. Zapamtio sam tu rečenicu iz teksta o gej vezama u magazinu TIME da pederi čak i kada se svađaju ne propuštaju priliku za performiranje, igranje uloge koju poistovećuju sa glumom u lošoj pop pesmi. Ima u tom igranju nekog posebnog zadovoljstva. O čemu god da govorimo, uvek je prisutna misao o inscenaciji, o refleksu sopstvenog umeća pred nekim zamišljenim auditorijumom. Ali, preduslov je upravo ono o čemu sam govorio – savršena, stopostotna očišćenost od bilo kakvih emocija prema temi, subjektu, objektu, radnji.
Nikada u klubu nisam bio miran kada sam morao da izađem s njim, pričao je. Za njega je odlazak tamo, na isto mesto, za isti šank i među iste ljude bio obaveza. Duhovna hrana, mada zvuči glupo, uživanje – to sigurno, provod – sam je koristio tu reč. Čak i kada se očigledno smarao to je i dalje bio provod. Za mene, već temeljno izmučenog nesmirujućim sumnjama, stalnom paranojom i strahom, siguran pokazatelj da nekoga ili nešto čeka. Stajao sam, bez da samo to hteo, kao olovni vojnik u grupi veselih “tetaka” koje su znale baš svaki stih pesama iz onog “bloka” posle dva ujutru koju je većina gejeva bez obzira na profil (turbo, urbo, a, p, uni, bears, queens, dudes, hunks, beefy, twinks…) jedva čekali. Pevanje i uvijanje bi bilo prekidano samo kada je došaptavanje bilo neophodno. Od tog došaptavanja sam šizeo posebno kada bi se neko od razigranih iz ekipe okomio na njegovo uvo. Šta mu govori? Ko se pojavio? Neki bivši, neki smrtonosno dobar, neki kojeg nije uspeo da preboli? I scenario u mojoj glavi već definisan ovim pitanjima počinjao bi da se piše sam od sebe. Sada će taj koji se pojavio, a pojavio se sto posto samo ja ne znamo koji je, da mu priđe, njih dvojica će se pogledati, shvatiće koliko je to nešto i dalje jako između njih, počeće da se krkljaju, vataju, proždiru. Odjuriće iz kluba, tucaće se satima. Ostaću tu sa njegovom ekipom osramoćen i ismejan. Neću moći da podnesem svitanje. Oni će se i tada tucati. Svaki naš seks biće zaboravljen, biće nedostojan sećanja. Spoticaću se o njegove stvari, uspomene će me daviti sve dok sasvim ne poplavim i ne odjurim napolje kao ukleta duša. Bilo gde, samo da nisam u tom stanu. Oni će se tada maziti, spremati pravi ljubavnički doručak, onda će se dobiti novu inspiraciju za seks, taj stari/novi će gurati jagode u guzu dečka koji je do pre par sati živeo sa mnom, a onda će ih gutati i vraćati zasigurno ogromnu kitu na to isto mesto.
Napolju je bio februar. Loše vreme za jagode, osim one velike hibridne, bezukusne čak i u seksualnoj igri. Od čega sam bolovao? Od viška mašte zbog čega bi trebalo da proklinjem i Vajlda i Remboa i Bukovskog i Džojsa i dan kada sam otkrio svoju ljubav prema književnosti i filmu. Ili činjenicu da sam uvek uspevao da zavolim pogrešne tipove. Tada sam još uvek verovao da su moje patnje ljubavne, da sam ja čovek koji voli i koji je ostavljen. Odnosno čovek koji, kao olovni vojnik, stoji ispod disco kugle u gay klubu suočen sa smrtnom opasnošću da će biti ostavljen. Čim bismo krenuli kući odahnuo bih i više se nisam bojao. Nije mi padalo napamet da mogu da budem ostavljen i bez prisustva i posredovanja drugih. Odahnuo bih kao posle bitke. Primirje do sledeće subote.
Kasnije sam, izlazeći sam i prilično se dobro provodeći u tom istom klubu, shvatio da veliki broj homoseksualaca deli isti strah zbog kojeg sa dečkom radije izlazi na „straight mesto“ čak i po cenu da ne sme nijednom da vrcne bokovima ili ostaje kod kuće. Nemoguće da su svi bili tako strašno zaljubljeni, sve sami emotivci, sve sami monogamni tipovi željni čaja za dvoje i šaputanja na jastuku. Znamo da nije tako bez obzira na to da li ste gay ili hetero, brzina zasićenja partnerom postaje sve brža. Jedna od retkih stvari u konstantnoj progresiji uprkos žilavosti mita o romantičnoj ili čak bilo kakvoj ljubavi koji se i dalje ne da.
Kada smo se, dve godine kasnije, stvarno rastali i to kilometrima daleko od gay kluba, već sledećeg jutra sam te zvao da se nađemo posle posla. Računao sam na tvoju upućenost u aktuelnu ponudu sočnih, mladih „kvinsica“ u gradu budući da poslednjih šest meseci veze zbog moje paranoje nismo izlazili u klub. To nam je i došlo glave. Dobrim delom. Sećaš se? Klimam glavom. On gasi cigaretu i nišani me pogledom pravo u oči. Znam da sledi nešto važno.
Pošto sam, tek sada, mesecima posle raskida potpuno ravnodušan što se tiče Ivana (tako se zvao njegov bivši dečko, ljubitelj provoda i originalne konzumacije jagoda što nikada nije pouzdano utvrđeno), nije mi jasno zašto se uvek vadimo na ljubav kada nam je više nego jasno da je problem u onome što sami sa sobom nismo rešili: gnjecavo samopouzdanje, teror sujete, ego kojem ni ne razmišljamo da se suprotstavimo. Zato što je najlakše? Zato što je opšte mesto? Alibi na koji većina sažaljivo klima glavom? A ti, bar znaš, da mi pederi nekako od najranijih dana kuburimo sa ljubavlju. Od školskog dvorišta kad prvi put skapiraš šta znači nevoljenost, pa nadalje. Nekako proporcionalno, jel da? Sada se već šalio. Kako gubiš sposobnost da, kako se ono zvanično kaže, emocionalno investiraš, tako raste tvoja potreba da budeš voljen. Najvoljeniji. Jedini. Zato se u prisustvu drugih za koje si ubeđen da žele isto osećaš ugroženo kao zver u zasedi. I za čas poveruješ da je tu negde opaki tip obdaren kao Prijap, lep kao Apolon, sa frižiderom punim svežih jagoda. Sam ga gradiš, modeluješ, u dosluhu sa ukusom onoga kome bi on trebalo da se dopadne a koji vremenom brzo upoznaš.
Složio sam se, ali nisam odoleo da ne dodam – ili u skladu sa svojim nedostacima. Namerno sam to rekao budući da je moj drugar bio lep i naočit momak, obdaren što se u našim krugovima brzo čuje čak i kada se ne želi. Dovoljno dobar komentar da mu dodatno pokaže svu besmislenost onoga što je tog, epifanijskog popodneva, sam spakovao u svoju slikovitu ispovest.

Milan Nikolić

Related Posts