Moja poruka za gejeve u Srbiji je da drže do sebe i da budu najbolji u onome što jesu. 

Devedesetih, kad sam bio mlad gej u Srbiji, bilo je vrlo teško biti bilo šta što bi ugrožavalo mit o Srbinu kao ratniku i muškarčini. Društvo je bilo nasilno i gejevi su izuzetno teško bili prihvatani i nisu bili nikako dobrodošli.
Generacija koja je imala dvadesetak godina, devedesetih je živela u velikom strahu od nasilja. Oni su naučeni da žive krajnje povučeno i zato je u gej zajednici i dalje nevidljiva starija generacija.
Sledeća je generacija koja se emancipovala zadnjih pet-šest godina, kroz izlaske na „gej sceni“, političkim radom ili na neki drugi način. Oni su slobodniji i mnogo jače se bore za svoj identitet, što je jako bitno jer će upravo oni doneti prave promene u Srbiji.
Vremenom će se situacija normalizovati. Doći ćemo u situaciju da neće biti bitno da li je neko gej ili nije. Zapadna civilizacija je vrlo svesna zašto mora da „plati dug“, iskazivanjem jednog velikog poštovanja prema gej osobama, zato što je preko dve hiljade godina vršila diskriminaciju i nasilje, i borila se protiv homoseksualaca. Zato je trenutno bitno da se podrži „gay issue“.
Nikad nisam razmišljao o tome da li sam uspešan ili ne. Lični uspeh nije mi bio primarni motiv u radu. Bitnije mi je da kad pogledam sa strane vidim da se stvari menjaju, tad osetim lični uspeh. Kada drugi govore o meni, kad mi daju na značaju, posvećuju pažnju tome šta radim, meni to pokazuje koliko sam uspešan i uticajan.
Gej političari u Srbiji još uvek često izazivaju otpor i svi se bave time što si gej. Kada si gej političar u Americi ili Holandiji, svi se bave time kakav si političar, koje politike vodiš, da li si korumpiran i slično.
Glavna razlika između gej političara i gej aktiviste je što prvi mora da pravi kompromise, ne može da ide odmah do kraja, mora korak po korak da menja stvari. Aktivisti, sa druge strane imaju luksuz da ne odgovaraju nikome osim sebi i svojim organizacijama. To im omogućava da budu oštriji, da imaju jači nastup.
Kao političar prvo planiram da u okviru SPS-a razbijem zid između civilnog društva i partije. Mislim da je partija čiji sam član vrlo bitna za budućnost Srbije i da upravo ona može da bude ta odlučujuća stranka u našem putu ka civilizovanom društvu u kakvom želimo da budemo. Ova stranka neguje moderne i evropske vrednosti i upravo sebi dajem zadatak da ovu poruku prenesem nekim nevladinim organizacijama koji je i dalje vide kroz vizir devedesetih, da ih približim SPS-u i da ih „spojim“, a posle možemo zajedno da menjamo mnoge stvari u Srbiji.
Uključivanjem mene u Glavni odbor, SPS je učinio vrlo hrabar potez. Uključivanje u politiku autovanog geja je iskorak, ne samo za SPS kao partiju, već za celu političku scenu u Srbiji.
Ovaj čin pokazuje i koliko se Srbija promenila. Gej osoba u Srbiji i dalje može da se oseća uplašeno i da razmišlja kako će neko bez ikakvog razloga da je napadne. Kvalitativna promena je upravo u tome što je u slučaju nasilja država spremna da reaguje u interesu žrtve nasilja. Potrebno je naći kanal komunikacije između žrtve nasilja i državnih organa, treba razviti međusobno poverenje.
Sa gej žurkama sam krenuo 2003. godine, kada je nas petnaestak imalo ideju da organizujemo Pride u Beogradu. Naravno, to se „raspalo“ na jedan (ne)slavan način, svi smo se isposvađali i pokačili. Na samom početku tog procesa smo počeli da organizujemo queer žurke, kao vid promocije organizacije. U momentu kada smo se svi razišli, od svega toga ostale su samo žurke. Nisam hteo da izgubim mogućnost da se ljudi okupljaju, pogotovo za to vreme, uz kvalitetnu muziku i stvarno sjajan provod. Sve je krenulo od pokušaja, na prvoj žurci smo očekivali 150 ljudi, pojavilo se skoro 400. Vremenom je sve raslo, trudili smo se da to budu što kvalitetniji izvođači, klubovi, kvalitetniji programi. Sada smo etablirana queer event organizacija ne samo u Srbiji, već i u regionu. Ove godine imaćemo stejdž na Exitu sva četiri dana, imali smo festival u svojoj organizaciji, IDAHO week, koji od ove godine postaje tradicija, delili smo nagrade najuspešnijim umetnicima i borcima za LGBT prava u Srbiji.
Razlika u odnosu na druge organizatore je u tome što smo prvi i zato smo uvek makar jedan korak ispred drugih. Taj raskorak od šest meseci do godinu dana se uvek vidi. Bukvalno zato što smo prvi, ljudi uče od nas. Odlično je što se pojavljuje još ovakvih organizacija, Beogradu treba 50 gej klubova i kafića, ako može u Pragu, što ne bi moglo i u Beogradu.
Moja poruka za gejeve u Srbiji je da drže do sebe i da budu najbolji u onome što jesu. Da se trude da pokazuju svoje pozitivne karakteristike i ako su najbolji, ljudi će morati da ih prihvate. Sudbina nas gejeva i lezbejki je da se potrudimo da budemo bolji od najboljih, kako bi oni koji nas ne prihvataju bili primorani da kažu „Dobro, ovaj čovek vredi.“

Boris Milićević

Related Posts