Ponekad očigledna, a ponekad duboko nesvesna, autodestruktivnost je jedna od najopasnijih posledica internalizovane homofobije.

Važan aspekat izgradnje sopstvenog identiteta, pored sopstvenih narativa, predstavlja i povratna informacija koju dobijamo od drugih, nama značajnih osoba, ali i društva u celini. Mnogi autori su pisali o funkciji drugih kao „ogledala“ na osnovu kojih beba gradi sliku o sebi posmatrajući sebe očima drugih. Ta slika se internalizuje i predstavlja jedan od važnih osnova za samovrednovanje. Ovaj fenomen nije vezan samo za rani razvoj već u nekom obliku čitavog života nastavlja da bude važan element građenja slike o sebi. Tako je, na primer, jedan od važnih zadataka psihoterapije i to da klijentu omogući da sebe vidi očima terapeuta – kao osobu koja je vredna po sebi i zaslužuje pažnju i posvećivanje.

Okružene većinom negativnim porukama o sopstvenom identitetu, vrednosti i izgledima za budućnost, LGBT osobe im na nekom nivou poveruju i nesvesno ih usvoje (tj. internalizuju). Samomržnja, koja se može javiti kao posledica ovoga, direktno vodi autodestruktivnosti. Zaobilazeći prave uzroke, osoba probleme koji joj se događaju vidi kao logičan ishod sopstvene niže vrednosti. Snažno izraženi iracionalni osećaj krivice zbog drugačijeg seksualnog ili rodnog identiteta, na koji se može nadovezati i „krivica“ zbog izneveravanja očekivanja roditelja i drugih važnih figura u životu, pa sve do okrivljavanja samog sebe zbog svih negativnih društvenih posledica homofobije, vode ka ideji odustajanja od sopstvene dobrobiti i „kažnjavanju sebe“.

Jedan vid autodestruktivnosti predstavljaju i negativne samoidentifikacije. Kada nema pozitivnih modela i teško je zamisliti neki iole poželjan ishod, osobi ostaje da prihvati „negativan identitet“. Na primer, kada zbog popularnih stereotipa trans osoba poveruje da je prostitucija jedino čime će ikad moći da se bavi, pa se zbog toga identifikuje sa najnegativnijim stereotipima i ponašanjima koja će izazivati šok i zgražavanje većine (ovo, naravno, ne isključuje mogućnost da ovaj posao može biti i slobodan izbor na koji svaki pojedinac ima pravo ili posledica nekih političkih strategija i sl.) Verujem da ima mnogo ovakvih slučajeva kada su u pitanju zaposleni u porno i seks industriji. Kada je pre godinu dana, poznati gej porno glumac izvršio samoubistvo, taj čin je pripisan dugoj depresiji. Mnogi podaci, međutim, ukazuju na kompleksniju priču u kojoj depresija zvuči gotovo kao eufemizam za dugogodišnju patnju i borbu sa autodestruktivnošću.

U svojoj praksi sam upoznala dosta gej muškaraca koji su odlazak u javne toalete zbog seksa videli kao jedini logičan izbor („prljava seksualnost na prljavim mestima – jedino to zaslužujem“). I opet, iako ovakve preferencije mogu biti izbor iz potpuno drugih razloga, kod ovih osoba ovo nije bila stvar zadovoljstva i izbora, već jedino što su videli kao moguću opciju. Kada osoba poveruje da je na margini i da će jedino tamo zauvek i ostati, ostaje joj da se sa tim potpuno identifikuje. Važno je razumeti da se ovde ne radi o prostom neželjenom izboru ili da je nekoga „društvo nateralo“… radi se o mnogo kompleksnijem fenomenu. Da bi izbegla da bude žrtva (u svojim i očima drugih) osoba radije bira da bude vrhunska u onome što vidi kao jedinu opciju a to je margina.

Česte forme ispoljavanja autodestruktivnosti su i zloupotreba alkohola, droga i visoko rizične seksualne prakse. Kada cilj nije postizanje zadovoljstva, nego potiče od negativnih samoidentifikacija, potrebe za samokažnjavanjem usled snažne krivice, izrazito loše slike o sebi, niskog samovrednovanja i bežanja od samog sebe, onda ova ponašanja dobijaju samodestruktivnu dimenziju. Nezaštićeni seksualni odnosi sa velikim brojem nepoznatih partnera (sve do bug chasing praksi), korišćenje alkohola i droga jer se samo tako može pregurati dan, samopovređivanje na raznim svesnim i nesvesnim nivoima, u određenim slučajevima su i dobri primeri na koje autodestruktivnost može biti ispoljena.

Shvatam da se pišući o ovoj temi nalazim na klizavom terenu. Mnogi će reći da su stvari koje pominjem deo gej istorije i kulture, a ja u riziku da patologizujem slobodne izbore konsenzualnih odraslih ljudi. Zbog toga naglašavam da lično i profesionalno iskreno verujem da sva pomenuta ponašanja i izbori seksualnih praksi mogu biti stvar slobodnog izbora i to u mnogim slučajevima jesu. Ipak, kada se radi o onim slučajevima u kojima su oni posledica negativnih samoidentifikacija, osećanja krivice i niskog samovrednovanja, osobi može biti od velike koristi da razume kompleksnu dinamiku autodestruktivnosti, fenomena samoispunjujućeg proročanstva i načina na koje društvena homofobija deluje ne samo na spoljašnjem, već i na duboko individualnom planu.

Problemi o kojima se priča, naravno, ne pogađaju samo LGBT zajednicu. Još je Frojd tvrdio da depresija zapravo predstavlja okretanje agresije ka unutra, ka sebi. Mnoge osobe se tokom života suočavaju sa iracionalnom krivicom i autodestruktivnim tendencijama. Od „sitnih“ samo-sabotaža („ispašćeš budala i smejaće ti se“ kao dominirajuće misli pred javni nastup), preko čitavih strategija koje imaju celoživotne implikacije („ne smeš da uspeš, jer ti to ne zaslužuješ“ što vodi prihvatanju manje plaćenih poslova u lošim uslovima) pa sve do ozbiljnih aktova fizičkog samopovređivanja i (pokušaja) suicida, svima je zajedničko ono što je tako teško razumeti – da osoba sabotira/povređuje samu sebe. Uzroci mogu biti brojni: poruke kojima smo bili izloženi tokom odrastanja, odnosi sa roditeljima i vršnjacima i mnogi drugi. Svaka osoba ima jedinstven sklop i unutrašnju dinamiku faktora koji mogu dovesti do ovih problema. Ono što je, međutim, važno jeste da društvena marginalizacija, stigmatizacija i homofobija, mogu dati snažan doprinos negativnom samovrednovanju i samomržnji kada su LGBT osobe u pitanju.

Postavlja se pitanje šta se sa ovim može uraditi? Kada prepoznamo kod sebe ili bliskih osoba ovakve tendecije, za početak treba videti da li se radi o trenutnoj krizi ili nečemu što već dugo traje. Površna podrška može biti kontraproduktivna jer će osoba nastavljati da radi ono što joj pomaže da pregura dan, ugrožavajući dalje sebe i potvrđujući negativnu sliku o sebi. Potrebna je drugačija, sržnija vrsta podrške koja će vrednovati samu osobu, ali ne nužno i sve što ona radi. Ukoliko nemamo kapaciteta sami, bolje je osobi pomoći da pronađe druge koji će zaista biti spremni da budu tu za nju, nego se pretvarati da se može osloniti na nas.

Isto važi i kada tražimo podršku za sebe: važno je okružiti se ljudima kojima zaista verujemo, kojima je zaista stalo, a ne tražiti one koji će se nužno diviti i validirati baš sve što radimo.

Druga stvar je osvešćivanje. Važno je prepoznati autodestruktivne tendencije, a onda i rasvetliti njihove korene. Ni jedno ni drugo nisu jednostavni zadaci. Koreni autodestruktivnosti ne moraju, naravno, imati veze samo sa internalizovanom homofobijom niti biti usmereni samo na seksualnu orijentaciju. Ali svakako je vredno istražiti u kojoj meri utiču. S druge strane, rane poruke kojima smo bili izloženi tokom detinjstva ili adolescencije, a koje su negativno vrednovale bilo koji od aspekata naše ličnosti (npr. to što smo ženskog pola, iz druge sredine, iz porodice koja je slabijih materijalnih mogućnosti ili roditelja koji se ne bave visoko vrednovanim zanimanjima, što nismo bili jednako vešti u školi i sportu kao drugi vršnjaci i mnogi, mnogi drugi) mogu imati uticaja na formiranje snažne samomržnje koja može odvesti u autodestruktivnost. Nekad je toliko snažno ugrađena u vaspitanje (npr. roditelji koji sami poveruju pa onda to na nekom nivou prenesu detetu koje prihvati ideju da „mi i nismo zaslužili bolje“ te nastavi čitavog života da se ponaša u skladu sa tom porukom, iznova je samo potvrđujući) da postaje gradivan deo ličnosti. Rasvetljavanje korena autodestruktivnosti nije jednostavan zadatak i ponekad zahteva dosta energije pa i pomoć stručnjaka.

Nakon što smo identifikovali pojavu i rasvetlili njene uzroke predstoji izazovan zadatak „rada na sebi“. Preispitati svaku od pretpostavki koje smo uzimali zdravo za gotovo, naučiti da sebe ohrabrujemo i podržavamo (umesto konstantnog samoosuđivanja i samokritikovanja), dozvoliti sebi da postavimo visoke ciljeve (ali ne previsoke i perfekcionističke), naučiti da vrednujemo sopstvene uspehe i sebe posmatramo kao osobu koja zaslužuje (samo)poštovanje, naučiti da oprostimo sebi na povremenim greškama (jer ne postoji jedan pravi put niti osoba koja unapred zna sve korake pa je lišena grešenja) mogu biti izazovni zadaci na kojima ćemo raditi godinama. Međutim, vredno je truda.

Dok se aktivizam ili organizovanja Prajda često posmatraju kao isključivo politička pitanja, ona imaju i važnu ličnu dimenziju. Bavljenje pitanjima društvene homofobije i diskriminacije može nam omogućiti da drugačije i dublje sagledamo posledice po individuu (i nas same), preispitamo neke od sopstvenih predrasuda te aktivno uzmemo učešće u građenju drugačijeg okruženja za sebe i sebi drage ljude. „Političko delovanje“ nije samo građanska već i psihološka nužnost (odn. opcija). Umesto da se samo prilagodimo uslovima koji nas okružuju, možemo ih aktivno menjati i sebi pružiti priliku da se oslobodimo osećaja bespomoćnosti i ustanovimo da imamo mnogo veću snagu nego što smo to ikada bili spremni da poverujemo.

I na kraju – ponekad je teže pružiti podršku sebi nego drugima. Zbog toga je važno okružiti se ljudima koji nam znače, koje volimo. Podržavajući ih i bivajući sa njima onda kada je potrebno, sebi pružamo priliku sa sagledamo prave unutrašnje kapacitete koje imamo. A okruženi njima, učimo da sebe vidimo u pozitivnijem svetlu, kao osobe vredne truda i pažnje. Zbog toga što su drugi toliko važni i tokom odrastanja i, kasnije, tokom čitavog života, treba sa posebnom pažnjom pristupiti izgradnji prijateljskih odnosa jer na taj način za sebe aktivno gradimo okruženje koje ćemo ceniti i u kome će život biti vredan življenja, a mi sami snažna individua vredna svakog poštovanja uključujući i sopstveno.

Piše: Jelena Zulević, psihoterapeutkinja

Related Posts