Koliko god imao animoziteta prema trenutnoj postavci ljudi koji organizuju Beograd Prajd i načinom na koji (ne)rade – ostajem pri stavu da je Prajd info centar (koji smo interno zvali PIC) bio jedan od najboljih ideja koje je Prajd iznedrio. Za osam godina koliko je postojao, PIC je bio jedini vidljivi LGBTI+ prostor u Srbiji. Za to vreme, preživeo je desetine napada, od kojih ni jedan jedini nije rezultirao kažnjavanjem počinilaca, ali i bio domaćin desetinama hiljada ljudi koji su posetili prostor, kao i sigurno mesto za mnoge LGBTI+ osobe koje su dolazile na dešavanja, ali i koje su prostor koristili kao sigurno mesto i prostor za druženje i upoznavanje.
Iako bih voleo da kažem da je PIC bio moja ideja – na žalost, nije. Sećam se tog dana 2017. godine kada je Goranu Miletiću palo na pamet da otvorimo prostor koji će služiti kao info tačka za sve građane koji žele bolje da se upoznaju sa vrednostima Prajda, ali i da bude prvi, jasno vidljivi LGBTI+ prostor u centru Beograda. Kako je kancelarija Civil Rights Defenders-a (u kojoj sam tada radio) u Kralja Milana 10, imali smo mnogo sreće da je lokal u Kralja Milana 8 bio slobodan. Brzo smo stupili u kontakt sa vlasnikom i lako se dogovorili o kratkoročnom najmu. Inicijalna ideja bila je da za pilot-verziju PIC-a prostor bude u funkciji mesec dana pred Prajd i da bude u funkciji promocije Prajda 2017, prvog koji smo radili bez Bobana Stojanovića i Adama Puškara, prethodnih organizatora koji su posle Prajda 2016. emigrirali u Kanadu, gde su dobili azil.
Kada smo dogovorili najam, ostalo je da vidimo kako ćemo ga urediti; moja ideja je bila da dizajniramo foto-tapete koji će hronološki prikazati istorijat LGBTI+ pokreta, neke od ključnih trenutaka borbe za boji položaj LGBTI+ zajednice u Srbiji, ali i da istaknemo vrednosti i istorijat Prajda. Inicijalno, bio sam prilično siguran da će PIC biti demoliran neposredno po otvaranju, ali kako je ovakav tip prostora u Srbiji nije nikad postojao – niko od nas nije mogao sa sigurnošću da tvrdi šta će se dešavati. Paralelno sa angažovanjem koordinatorke PIC-a, angažovali smo i privatno obezbeđenje, obzirom da je bilo jasno da je pitanje bezbednosti jedno od ključnih pitanja. Za samo nekoliko dana, uspeli smo da jednu ideju realizujemo i zvanično otvorimo prvi Prajd info centar i on je opstao svih mesec dana, praktično netaknut.
Ta pilot verzija PIC-a počela je da donosi rezultate već u samom startu; od kad se otvorio – sve vreme je imao posetioce. Mnogi zainteresovani građani su svraćali sa željom da vide o čemu se radi, ali i ljudi iz zajednice; sećam se jednog gospodina srednjih godina koji je došao sa svojim partnerom, i ispričao da je pre njega bio u braku decenijama i da ima troje dece, ali da se skoro oslobodio i dozvolio sebi da prihvati sopstvenu seksualnost. Razne životne priče bile su ispričane u Kralja Milana 8, što je dodatno potvrdilo potrebu za ovakvim mestom. Paralelno sa posetiocima, počeli su da se dešavaju i prvi manji incidenti. Na početku su to bile ekstremno-desničarske grupe koje su pravile mini-proteste ispred PIC-a, ali direktnog nasilja tada još uvek nije bilo (ako me sećanje ne vara). Iako uspešan i dobro posećen – prvi PIC nije imao dovoljno prostora da se u njemu organizuju dešavanja; po završetku pilot-perioda od mesec dana, svima nam je bilo jasno da ovaj projekat mora da se nastavi.
Drugi Prajd info centar, onaj koji se zatvorio septembra 2024. godine, a otvorio avgusta 2018. nalazio se u Kralja Milana 20. Nekada radnja skupe tehnike, potom prodavnica ukrasa, jednog dana mi je koleginica iz CRD-a rekla da je videla da je istaknut oglas za izdavanje tog prostora. Odmah smo pozvali agenta koji ga je oglasio, stupili u kontakt sa vlasnikom i dogovorili najam – ovog puta na duže od mesec dana. Prvi PIC je imao manje od 30 kvadrata, a drugi je imao više od 130. Premium lokacija je diktirala i premium cenu, ali u tom trenutku sam se slagao sa tim da je poenta da PIC bude u jednoj od glavnih ulica, da bude jasno vidljiv i da će njegovo postojanje i vidljivost inherentno doprineti i vidljivosti same zajednice. Za PIC 2 potrebno je bilo više vremena da se sredi. Ideju sa istorijatom LGBTI+ pokreta i Prajda smo preneli i ovde, a ostatak prostora preuredili tako da može da bude domaćin različitim vrstama događaja. Ono što je zanimljivo je da nam je jedna od komšinica iz zgrade bila žena koje je svake godine sa svoje terase bacala cveće na Prajd povorku.
Finansiranje PIC-a, događaja u njemu i plata zaposlenih sve vreme je radio CRD. U PIC-u 2 bila su dva koordinatora, ali su za organizaciju takođe bili zaduženi i ljudi iz CRD-a. Na početku, program je bio odličan i zaista je bilo raznovrsnih formata koji su okupljali različite grupe ljude. Bilo je i mnogo srednjoškolaca iz obližnjih škola koji su dolazili za vreme odmora, ali i mnogih slučajnih prolaznika koji su neplanirano svraćali. Sećam se i sastanka sa volonterima i aktivistima Prajda neposredno pred jednog od prvih protesta 1 od 5 miliona, kada smo odlučivali da li ćemo ići na taj protest sa zastavama duginih boja. Mnoge dreg kraljice su koristile PIC da se u njemu spremaju za nastupe. Sve u svemu – bio je zaista važno mesto za LGBTI+ zajednicu.
Problem je počeo da nastaje kada su krenuli da se javljaju, najčešće mladi ljudi, koje su roditelji izbacili iz kuća zbog toga što su deo LGBTI+ zajednice, ili žrtve nasilja kojima je trebala sigurna kuća i/ili prenoćište. Nekoliko ljudi smo pustili da spavaju tamo, ali je problem što prostor nije adekvatno opremljen za te potrebe. Pored toga, žrtvama nasilja i omladini izbačenoj od kuće (posebno ako su maloletni) nije potrebno samo mesto gde mogu da spavaju – njima treba rad sa socijalnim radnicima, psiholozima i drugim stručnjacima koji će se pozabaviti njihovim problemom. Na žalost – za takve usluge nije bilo ni mogućnosti, ni novca. Vremenom sam počeo da smatram da bi trebalo da razmišljamo o mnogo većem prostoru koji bi služio kao sigurna kuća i koji neće biti vidljiv javnosti, a za novac koji smo plaćali za PIC smo mogli da uzmemo i takav prostor i jedan manji lokal u centru grada, koji bi zadržao ulogu info tačke i vidljive reprezentacije naše zajednice. Nažalost – za tako nešto nije bilo ni volje ni spremnosti ljudi iz CRD-a. Neposredno po objavljivanju da ćemo biti domaćini EuroPride-a, našao sam prostor na uglu Dečanske i Terazijskog tunela koji je bio malo skuplji, ali za 300 kvadrata veći; nalazio se u blizini svih LGBTI+ barova i davao je mogućnosti za mnogo veće događaje; na žalost – CRD nije bio spreman za preseljenje i odlučili su da zadrže PIC na postojećoj adresi. Vremenom, broj događaja koji su se organizovali su počeli da se smanjuju, a rad koordinatora, koji su takođe vodili i društvene mreže Prajda i delili relevantne vesti za srpsku LGBTI+ zajednicu, se preorijentisao na promociju žurki (kasnije i žurki jednog od koordinatora, što smatram izuzetno problematičnim sa etičke perspektive) kao i trivijalnih informacija iz sveta, stavljajući u drugi plan lokalna dešavanja. Pri kraju rada PIC-a, događaja skoro da nije bilo, a da ne bih bio hronični kritičar Prajda – dalju negativnu kritiku ću izostaviti.
Što se tiče činova nasilja prema PIC-u, koordinatorima i obezbeđenju – svi oni su donosili značajnu medijsku pokrivenost i izazvali veliku solidarnost među građanima, ali jedini koji na njih nisu reagovali bili su upravo oni koji su to morali da urade po službenoj dužnosti. Posle svakog napada ili incidenta, zvali smo policiju koja dođe, uradi uviđaj – i to bude to. Nikada nismo dobili informaciju da je bilo ko od počinilaca procesuiran i adekvatno kažnjen. Sećam se jednog incidenta kada je neko polomio bravu i inventar, a dok smo čekali da nam kompanija koja je radila obezbeđenje pošalji snimak sigurnosnih kamera – nismo znali da li je polomljen inventar bio posledica šutiranja u prozor, ili je neko ušao u prostor – što pravi značajnu razliku: ukoliko je šutirao prozor – to je prekršaj, ukoliko je ušao u prostor – to je krivično delo. Dok smo čekali snimak, došla je zamenica tužioca i rekla mi da je tužilac okarakterisao ovo kao prekršaj – kada sam je pitao kako je moguće da je okarakterisao kao prekršaj kada još uvek ne znamo da li je neko ušao u prostor pošto je polomio bravu – zanemela je i otišla. Ova mala situacije veoma ilustruje do koje mere institucije izbegavaju da se bave nasiljem nad LGBTI+ zajednicom i koliko su skloni da ublažavaju kontinuirano nasilje koje trpimo. Važno je napomenuti da ni jedan gradonačelnik Beograda nikada nije došao u PIC, iako se nalaze na nekoliko metara od nas; jedini od gradskih zvaničnika koji je to uradio bio je Goran Vesić, tada gradski menadžer, koji je sa svojim timom iskoristio priliku da snimi TikTok video u PIC-u.
Koliko god trauma vučem iz rada sa Prajdom i koliko god bio protiv trenutnih uzurpatora – imam potrebu da pozdravim sve napore koje su uložili da ovo mesto funkcioniše osam godina, kao i da se zahvalim (skoro) svim koordinatorima i apsolutno svim volonterima i ljudima koji su doprinosili radu PIC-a. Ovo jeste kraj jedne ere, ali nadam se i početak neke nove – one koja će konačno uspeti da napravi sigurnu kuću za LGBTI+ osobe iz Srbije, i ispravi činjenicu da je Srbiji skoro jedina zemlja u regionu koja ovakav prostor nema.
Piše: Marko Mihailović
Više tekstova iz broja 80 – oktobar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
