Sa podosta sigurnosti može se pretpostaviti da je jedan od najučestalijih snova savremenog čoveka današnjice i onaj koji se tiče postojanosti, odnosno, trajanja, i to posebno u uvek dobrodošlom sadejstvu sa dostojanstvom. Eto tu negde bismo (barem za potrebu ove filmske kritike). Otprilike tu negde bismo mogli da pozicioniramo i/ili lociramo ponajpre američkog, a sada i internacionalnog sineastu Ajru Saksa, a povodom osvrta na najnoviji mu rediteljski poduhvat – naime, on je svoj novi film, naslovljen Passages, uradio sa evropskom glumačkom podelom, a u koprodukciji finansijera, producenata i onda i kreativaca mahom iz Francuske i Nemačke.
Za Saksa francuski kontekst je u velikoj meri i prirodan habitat – ponajpre u idejnom i u stilskom smislu, jer je ogroman deo njegovog dosadašnjeg scenarističkog i rediteljskog opusa (u pitanju su ostvarenja: The Delta, Forty Shades Of Blue, Married Life, Keep The Lights On, Love Is Strange, Little Men…, odisao upravo atmosferom i izrazom koji ne samo prateći asocijativne putanje povezujemo sa duhom francuskih filmskih priča, dok je u prethodnom filmu, Frenki, a u kom glumačku podelu predvode Izabel Iper, Brendan Glison, Mariza Tomei, Žeremi Renije, Paskal Gregori…, ta veza samo dodatno potcrtana i učinjena posve očiglednim ishodom. A u filmu Passsages (premijerno prikazanom u zvaničnom programu Berlinskog filmskog festivala ove godine, zatičemo i podosta naznaka odjeka Fasbinderovske identitetske teskobe/nelagode, a tu je i najbolji nemački filmski glumac svoje i okolnih generacija, Franc Rogovskoi, najprepoznatljiviji po rolama u zapaženim filmovima Viktorija, Tranzit, Ukradeni život, Konačna sloboda…, u jednoj od dve ovde najprominentnije role. Međutim, povrh svega upravo nanizanog i istaknutog, ovo na prvom mestu ostaje film Ajre Saksa, lako uočljivog manira (a bez vidljivih tragova uvek upitnog manirizma, tako često neizbežnog i kod osvedočenih i osobenih filmskih autora – a Saks to svakako jeste, na konto krštenice (rođen je 1965. godine), a prevashodno ipak na konto ujednačenog i decentnog rediteljskog opusa od sada već desetak filmova onog najprestižnijeg – dugog metra. Osim toga, a tu stižemo do u prvom pasusu istaknute teze o postojanosti združene sa dostojanstvom – Passages, poput većine filmova u njegovoj filmografiji, predstavlja, između ostalog, i film kvir-provinijencije, pri čemu tu u oči ipak upada ono daleko značajnije i po gledaoce delotvornije – Saks je uspeo da stvori još jedan vrstan autorski film neprikrivenog arthaus (umetničkog) pedigrea, pa još i osoben i silno emotivan (a u dubini kadra i duhovit). I sve to na važnu, polemičku temu preuzetu iz dimenzije stvarnosnih nam egzistencija, a da to nije sve – pitanja koja je kroz zaplet, priču i kroz njih plasirane ideje i dileme plasirao Saks otvaraju sijaset mogućnosti za analize, koje nekako neizostavno vode i kao razotkrivanju svetonazorskih načela, ubeđenja i predubeđenja koje određuju gledaoce rade da se upuste i u takve dubine recepcije odgledanog filmskog dela.
Sam zaplet se, pak, može pojasniti u samo par dovoljno rečitih i preciznih redaka – reklo bi se, smislen i skladan brak dvojice snađeno-skućenih homoseksualaca na pragu srednjih godina zapada u korenitu krizu kada jedan od njih nenadano a krajnje strastveno uleće u vezu, koja se isprva činila samo kao ekstravaganca nakon jedne pijane i hedonističke večeri, sa mladom ženom. Upravo izloženo, na primer znamenitom Almodovaru, mogla bi da posluži kao građa za sočnu, možda i raspojasanu i lakrdijašku melodramsku komediju, dok Saks mudro, postupno i nadasve staloženo na takvim narativnim i motivskim osnovama gradi ozbiljnu melodramu sa jasnim uplivom identitetskog; i zaista, Saks ovde preispituje (i to u izrazito filmičnom maniru i „pakovanju“) dosta toga potentnog i, kanda, zauvek, skliskog – ne samo naše polne identititete i seksualne preference, nego i uvrežene pojmove seksualne/telesne privlačnosti, koja katkad izmiče logici i onome što je očekivano i omeđeno kategorijama, a onda, i što je po ovaj film ipak vidno važnije, monogamije u današnjem dobu poroznosti i ishitrenosti bezmalo svega, svačega, a nadasve svih, pa onda i vernosti u čijem tradicionalnom poimanju je narečena monogamija odvajkada duboko, kanda, i nepovratno ukorenjena. Saks od svega toga tka i pravi krajnje pipavu dramu na onom jednostavnom temelju – dovoljno zanimljivi (u životnom smislu zanimljivi) likovi iz kakve-takve sigurnosti izgurani na klizav i nezgodan teren nesvakidašnje/atipične situacije; pritom, Saks ostaje unutar koordinatnog sistema realističkog prosedea, a uspeva da stvori i dragocenu iluziju univerzalnosti, što za posledicu ima gledalačku impresiju da je ova priča u filmskom i u smislu upečatljivosti izvodljiva i uz drugu podelu uloga unutar tog trougla bez lake podele na sasvim krive i sasvim nevine. To je otvorilo prostor da autor (dabome, u metaforičnom smislu) gledateljstvo povede put prostora gde priče poput ove, neprikrivene i iskrene fascinacije fenomenom i motivom drugosti, ostavljaju utisak stilski prefinjeno u filmski medij preinačenog odsečka stvarnog života stvarnih ljudi stvarno nepouzdanih poriva i stremljenja.
To, naravno, ne bi makar u ovoj meri ovog odličnog filma bilo moguće bez udarne glumačke trojke (tu su još i Ben Višou i Adel Ezgarkopulos, takođe suptilno tačni i nadahnuti u svojim glumačkim kreacijama, potpuno usklašenim sa tonom priče i njenom idejnom osnovom), te u smislu izvlačenja krajnjeg bilansa, možda pomalo i očekivano, Passages do odjavne špice stiže kao primer zdravog i pravog kvir-filma, koji daruje inteligenciju i decentnost tom svom paražanrovskom okviru, a ključnog autora, Ajru Saksa, još jednom potvrđuje na poziciji jednog od najviđenijih autorskih figura savremenog arthaus filma, uglavnom usredsređenog na kvir-teme, čime potom stižemo do potvrde da je on možda i zbilja dosanjao gorepominjani san o srećnom braku postojanosti i dostojanstvenosti. I hvala mu na tome.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 75 – decembar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
