Kompanija Ervea Kubija iz Kana gostovaće na 17. Beogradskom festivalu igre 15. septembra u Ateljeu 212 sa predstavom „Varvarske noći“. Komad je utemeljen je na inspirativnoj i nezaobilaznoj priči o mediteranskom zalivu. Priča o putovanju, uvek o putovanju… Pet godina života između Francuske i Alžira, na suprotnim obalama Mediterana, uz čuveno more nastalo od ljudi bez porekla, ali sa sličnim pedigreom i fundamentalnim iskustvom ukorenjenim u onima koje nazivamo Mediteranci. “Želim da se oslonim na istoriju, otvorim oči i kliznem ka slobodi, imajući na umu da se varvari takođe nazivaju Imazigenima, što bi u prevodu značilo slobodnim ljudima. Želeo sam da kreiram odu lepoti i posvetim je onome koji uprkos ratovima govori o jedinstvu, onome koji okuplja sve, onome koji okreće leđa tvrdnjama o identitetu, onome koji uzima najbolje od svakoga i koji, tokom svoje istorije, poštuje čoveka kao svoju himnu”, kaže Erve Kubi, poreklom iz Alžira, doktor farmacije koji se odlučio za karijeru koreografa.

Šta Vas je inspirisalo da kreirate komad “Varvarske noći”?

Ovo je na izvestan način nastavak priče “Šta dan duguje noći” (roman Jasmine Kadre) što je bio prvi korak i prvi pristup mojim severnoafričkim korenima. “Varvarske noći” ili “Prve zore sveta” imaju koren u toj vrlo inspirativnoj i neizbežnoj priči o mediteranskom basenu.

Ovo je i Vaš pokušaj da pomirite podele među ljudima sa različitih strana Mediterana za koje verujete da zapravo imaju mnogo toga zajedničkog. Zašto Vam je to bitno? Šta zapravo znači biti Mediteranac?

Danas biti Mediteranac znači biti Francuz ili Italijan, Marokanac ili Tunižanin, ali naša mediteranska civilizacija je mnogo više od tih pojmova nacija. Mislim da je neophodno da svi poveruju u jedinstvenu kulturu koja je istovremeno podeljena, mešovita i povezana, kako bi se kreirala neizbežna zajednička budućnost.
Ko su bili varvari sa severa, misteriozni ljudi sa mora, pominjani u Bibliji, u hronikama i na drevnim spomenicima, o kojima se često razgovaralo, a zapravo bez pravog zaključka o tome ko su i odakle su došli… Ko su bili varvari sa istoka, oni Persijanci, Jonjani i Vavilonci, arapski muslimani? Iz koje nepoznate, zaboravljene, prerađene, asimilovane ili izbrisane istorije smo ih nasledili? Pokušao sam da rasvetlim ono što osećam da je najlepše: vekovnu mešavinu kultura i religija, kakva mi može dopustiti da skiciram temelje zajedničke geografije na kojoj danas stojimo, najčešće bez znanja.

Deluje vrlo ambiciozno. Kako igra može pomoći da se kreira univerzalna kultura za kojom tragate?

Inspiraciju sam pronašao u istoriji i kulturama nekadašnjih civilizacija. U koreografiju sam uneo različite elemente poput “zurkane” (bukvalan prevod “kuća snage” – drevni persijski stil rvanja i dalje popularan u Iranu), romantične vizije varvara iz 19. veka, strast za kristalima i nakitom arapskih i gotskih kultura, ali najvažnija mi je bila dramaturgija, kako da svoju poruku prenesem putem igre.
Igra je moj medij i iskoristio sam je kao “živi” izraz da govorim o nekadašnjim civilizacijama, kao odu onima koji su tu bili pre nas. Koristim igru da izgradim odnos da nepoznatim, sa takozvanim varvarinom. Kada ne poznajemo nekog, često projektujemo na tu osobu mnogo straha, nerazumevanja, ali kada se potrudimo da je razumemo, shvatimo da delimo mnogo više od onoga što smo u prvi mah mislili. To je ono što sam želeo da kažem u predstavi “Varvarske noći”. Prvo je strah od nepoznatog, ali ako pružiš ruku i pokušaš da razumeš svog suseda, možemo izgraditi budućnost zasnovanu na poštovanju, poverenju i boljem razumevanju, a igra može pomoći kao jezik tela zajednički svim ljudima.

Alžir je napadan mnogo puta – od strane Arapa muslimana u 7. veku, kasnije od strane francuskih. Nije li previše idealistički misliti da se ta istorija ratovanja može prevazići?

Alžir nije bio Alžir pre dolaska fracuskih kolonizatora. Pre toga na tom prostoru je bilo mnogo plemena koja su živela u dobrim odnosima, ali nije bilo države, što nas ponovo vraća pojmu nacije. Čak i u Evropi imate nezavisne entitete (Korzika u Francuskoj, Katalonija u Španiji…). Ne ratuju samo nacije. Neki ljudi jednostavno osećaju da su napadnuti stalno kao na primer migranti. Ne želim da budem idealista, ne pretvaram se da gradim mir među zemljama, ali moramo se suočiti sa onim što se dešava u našim društvima. Osećam velika povlačenja u savremenim društvima i mislim da to treba da prati i promena u našoj svesti, u našim uskim gledištima. Voleo bih da ljudi otvore oči, da postanu zainteresovaniji za stvari koje nisu ono što znaju ili misle da znaju, da se zainteresuju za druge kulture koje su u temelju našega sveta.

Zanimljivo je da ste za svoje alžirske korene saznali tek sa 25 godina. Kako je izgledalo učiti o svom nasleđu kao odrasla osoba?

Bio je to šok, ali mi je dalo priliku da istražim deo svog života do tada nepoznat, da bolje razumem svoje roditelje koji su želeli da postanu veći Francuzi od samih Francuza i odgajili me u skladu sa francuskim načinom života. Kada spoznate svoje korene kao odrasla osoba, onda je nekoliko mogućih putanja – odbacivanje, prihvatanje i identifikacija i znatiželja. Ja sam se odlučio za treću opciju. Ja sam Erve i vrlo sam ponosan na to ime, to je francusko ime, ali sam vrlo srećan što sam odrastao u multikulturalnoj sredini koja mi je dala šire horizonte za istraživanje.

Zašto ste napustili farmaciju i okrenuli se igri?

Sa 15 godina započeo sam studije igre u Kanu, u Međunarodnom centru za igru Rozele Hajtauer, zatim u Operi u Marseju. Godine 1999, pridružio sam se Nacionalnom koreografskom centru Nanta, 2001. sam počeo saradnju sa Nacionalnim koreografskim centrom u Kanu i kasnije sa briselskom trupom Tor, da bih 2000. osnovao svoju kompaniju. Paralelno sa studijama igre, studirao sam i farmaciju. Moji roditelji su želeli da steknem dobru diplomu. Ja sam želeo da igram, ali isto tako da moji roditelji budu ponosni na mene. Stekao sam diplomu da bi im udovoljio, ali nisam mogao da podnesem da radim u apoteci i nisam odoleo porivu da igram. Srećom moji roditelji nisu previše razočarani naročito od kada sam od ministra kulture Francuske nagrađen Ordenom viteza umetnosti i književnosti 2015. Od farmacije sam zadržao ljubav prema istraživanju i volim da eksperimentišem i istražujem kada radim na koreografiji. Tako sam konkretno za ovu koreografiju istraživao sopstvenu istoriju, ali i orjentalno slikarstvo, arhitekturu, poeziju, muziku…. Koreografija je kao otvorena knjiga za mene i prve stranice sam napisao sa 15 godina.

Kako ste došli do tog koreografskog pristupa u kome kombinujete sve, od afričkog plesa do hip-hopa? Koji su Vaši uticaji i zbog čega kombinujete različite stilove?

Veoma me interesuje kvalitet pokreta, kombinacija pokreta i način na koji se igrači posvećuju projektu, kako njihova tela bivaju produžetak njihovih misli i mojih ideja. Pokret kao pokret mi nije zanimljiv, već samo ako ima neko značenje. Preko mora sam sreo igrače koji se bave hip-hopom, koji su specijalizovani za akrobatiku i onda sam odlučio da izmešam njihove veštine sa svojim pristupom igri. To mi se učinilo zanimljivim. Pokreti sami po sebi su beskorisni ako nemaju neko značenje. Inspiriše me energija, ali i slikarstvo, arhitektura, raspoloženje, gestovi svakodnevnog života ili pak ceremonijalni gestovi. Predstavu posmatram kao putovanje kroz više međusobno povezanih pejzaža.

Više tekstova iz broja 51 – decembar 2019. možete pročitati na (Klik na sliku):

6 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.