Za početak, od Patriše Hajsmit, naravno, na prvom mestu na uzorku njenog izvrsnog književnog stvaralaštva, uvek i iznova se možemo podučiti i finesi. Finesi u izrazu i stilu, ali i finesi u opštem joj pristupu i baratanju stilemama, datostima, a može-biti i opštim mestima kada je kriminalistička, dakle, žanrovski jasnije osmišljena i postavljena proza u pitanju, ali i finesi kada se u fokusu nađe njena nepobitna sposobnost da stvara književnost koja evidentno pleni i svojim intelektualnim aspektom, dabome, prevashodno proisteklim iz intelektualističkog joj stava i prema književnosti ukupno uzev i prema žanru i njegovim nemalim potencijalima da odrazi i znatno dublje i opsežnije istine (poput one neprolazne a koja se prvenstveno tiče slabosti kao jedne od udarnih i onda u najvećoj meri remetilačkih i rušilačkih dimenzija ljudske duše i ljudskog roda). Na to se nadovezuje možda i fatumska sreća da su se ekranizacija njene proze tokom ovih nekoliko decenija u nizu (počev od početka druge polovine dvadesetog veka pa sve do dana današnjih) prihvatali majstori svog, odnosno, filmskog zanata – počev od Hičkoka, Klemana, Vendersa, Lijane Kavani, Lajna… Na svu sreću i na sreću svih onih već iniciranih u zbilja opčinjavajući mrak sveta koji je istrajno osmišljavala i oslikavala velika Patriša Hajsmit, taj sjajni niz je nastavljen i ovoprolećnim serijskim megahitom iz ponude neumornog (doduše, i često brljavog) Netfliksa – mini-serije naslovljene kratko i jednostavno Ripli u viđenju i izvođenju Oskarom ovenčanog mahom scenariste Stivena Zejlijana.
Jednostavno, Zejlijanov Ripli je detaljistički koncipiran, zreo i višeslojan serijski rad visokog sjaja i bez jedne jedine, pa bilo to i čisto formalne mane i/ili manjkavosti. Zejlijan se opredelio za naglašenu retro-šik stilizaciju, potcrtanu krajnje sugestivnom crno-belom fotografijom sa nešto melanža u vidu upliva sedefaste nadogradnje tog osnovnog kolorita, ali se, i na tome mu i svaka čast i neizmerno hvala, usredsredio na već pominjani mrak posrnule duše tog stamenog i suštinski šarmantnog (šarmantnog u svom tom svom očiglednom aspergerovskom društvenom autizmu) Toma Riplija, koga ovde srećemo na njegovoj prvoj globtroterskoj avanturi u suncem obasjanoj poratnoj Italiji, gde je i u ranijim ekranizacijama, ali i prozi Patriše Hajsmit kao polaznom nadahnuću, otpočeo njegov uspon lestvicom tog bezmalo uvek beskrupuloznog i neizvesnog društvenog darvinizma kao nužnoj koti koja se mora ovladati na putu ka snevanoj tački ekonomske relaksiranosti, koja gotovo bez izuzetka u sve površnijem društvu današnjice i skorije prošlosti (pa sameravano i u planetarnim okvirima) porađa društvenu validaciju i ugled u zajednici, sve i da je reč o sudbini ekspata koje lični nemiri nagone put stare i ubavije Evrope kao moguće sigurne luke i melema za barem deo ključnih teskoba i nesnađenosti. U tom smislu, Zejlijanov Ripli ne donosi ama baš nikakva prevratnička iznenađenja u pristupu onome što je i kako je predočavala Hajsmit, ali već tu možemo i moramo da pohvalimo Stivena Zejlijana (kao ključnog autora) i ostali deo autorske ekipe i na račun narečene finese koja je u toj dimenziji ovaploćena u očiglednoj brizi za detalj i decentno bavljenje istinski velikom i značajnom prozom (a koja je svakako istrpela i preživela i onaj najvažniji test – test vremena i promena moda, stavova, nazora, preferenci…); to je ovde očito u svakom minutu i svakom, pa i najsitnijem aspektu svake od epizoda, jer ovde (u ovom Ripliju) se naprosto uz sav mogući cepidlačni cinizam ni u najbleđim tragovima ne mogu detektovati primese brzopoteznosti, prvoloptašenja, površnosti i/ili, daleko bilo, senzacionalizmu.
Kada na središnu tačku žiže stavimo, kvir elemente, svakako i tu ima osnova za puno zadovoljstvo, počev od činjenice da su autori na upečatljiv način uspeli da stvore vibrantan i „rečit“ portret jedne zaista mrakom posednute duše na samoj tački razmeđe aseksualnosti i homerotičnosti, na čemu je, naravno, uz krajnje delikatno u dela sprovedenu finesu, insistirala i sama Patriša Hajsmit. I da, nije sve do glumačke zrelosti i staloženosti Endrjua Skota, koji se nakon briljantne role u jednako izvrsnom i uspelom filmu Svi mi stranci (All Of Us Strangers) ponovo našao na klizavom i trusnom tlu ovaploćenja krajnje apstraktnih duševnih i psihičkih stanja, ima dosta toga i u srčanom a preciznom i poštovanja i divljenja punom iščitavanju tako vrsne i superiorne književnosti. Ako treba i dodatno naglasiti, homoerotičnost u svojim mračnim valerima nikada (na velikim platnima i nešto manjim ekranima današnjice) nije izgledala tako ubedljivo i zavodljivo kao u ovom Ripliju. Osim toga, danas današnjim gibanjima i novinama, lik Fredija, koga su dosad glumili muškarci u, nazovimo to tako, muškom ključu, ovde je dat u vidu seksualne i polne ambivalentnosti (u pomalo pozerski samozatajnom tumačenju izdanka muzičarsko-medijske loze Sting-Trudi Slejter), a da prilkom te varijacije i/ili intervencije nije došlo do razmetljive intruzivnosti i posledičnog čeonog sudara između onoga preuzetog iz literarnog predloška, pominjane stilizacije, upečatljive iluzije bezvremenosti (uprkos tom važnom ukrasu u vidu retro-šika) i šireg autorskog koncepta, te, eto imamo još jedan neosporno za povod za pohvalu na konto Stivena Zejlijana (i, naravno, saradnika mu).
Kada se sve ovo naniže, predoči i sabere, koga još mogu da začude, zbune, iznenade… sve ti unisoni hvalospevi na račun najnovijeg Riplija, koji je putem svenarodskog Netfliksa, između svega toga brojnog ostalog, uspeo da pokaže da je i dalje moguće vrhunskim/prestižnim sadržajem, kao eklatantnim primerom kulturnog kapitala, doduše, ipak po meri ove nam epohe, dobaciti i do šire publike, koja bi, barem načelno, nakon ovog gledalačkog iskustva, mogla da postane barem za jotu otvorenija prema kvir motivima i elementima i kvir „zajednici“ u širem opsegu. A i upućenija u besmrtnu književnu magiju znamenite Patriše Hajsmit.
Piše: Zoran Janković
v