Šta raditi kada se dosegne određeni nivo, a iz ovog ili onog razloga se ne može dalje i barem još malo bolje? Sudeći po onome što se na tu temu može naučiti iz dva sveža filmska pokazna primera, iz filmova The History of Sound i Plainclothes, izvodljivo je odlučiti se za jednu od ove dve dostupne opcije – zadržati se na toj tački, nadajući se da će gledateljstvo znati da detektuje/mapira, prepozna, ispravno iščita i vrednuje finese kojima je brušeno već manje-više zaokruženo ili gotovo delo, ili, pak, posegnuti za nekim od brzopoteznijih zanatskih „ukrasa“ kako bi krajnji filmski ishod dobio na onoj snevanoj autentičnosti i privlačnosti. I, kako nas život uči, obe mogućnosti predstavljaju sasvim opravdane odabire, uz jednu ogradu – tu treba videti i odmeriti šta su takvim samo naoko oprečnim pristupima u tom svojevrsnom foto-finišu dobili konkretni i pojedinačni filmovi. Sve će biti mnogo manje apstraktno kada tezu pojasnimo kroz ta dva već u ovu priču diskretno uvedena nova kvir filma, da već sada zabune ne bode, sasvim zadovoljavajuća i vredna sigurnog mesta pri vrhu ovogodišnjih noviteta u sferi kvir ostvarenja istaknutijeg arthaus podprofila.
The History of Sound je medijski, nimalo iznenađujuće, snažno promovisan prvenstveno kroz činjenicu da njime pred gledaoce stiže prvi zajednički film nadolazećih glumačkih zvezda (a može biti čak i superstarova) – Pola Meskala i Džoša O’Konora, koji su se sa uspehom na uzorku od samo par poslednjih godina izborili za svoja zaslužena mesta i u američkoj kinematografiji. Meskala znamo i prepoznajemo po rolama u seriji Normalni ljudi i filmovima Gladijator 2, a od pre par sedmica i po Hamnetu, dok Džoša O’Konora vezujemo za role u Emi, te Gvadanjinovim Rivalima i Himeri Aliće Rorvaher. Međutim, ovde je najznačajnije da obojica već sada u svojim i dalje mladim filmografijama imaju po jedan zicer-siguran klasik kvir filma ovog veka – Meskal Svi mi, stranci, a O’Konor Božiju zemlju. To jeste validan adut, ali u autorskom smislu uvek bi prvo trebalo istaći činjenicu da je ovo film južnoafričkog, a sada i internacionalnog sineaste Olivera Hermanusa, krajnje zasluženo hvaljenog na konto odličnog filma Regrut (Moffie) iz 2019. godine. Hermanus je, dakle, i sam već zadužio kvir i šire shvaćen arthaus film u svetskim okvirima, a ovo je njegov prvi američki film (iako je tu, zapravo, reč o formalnoj koprodukciji SAD, Velike Britanije, Švedske i Italije), pa je tim pozornost još veća i pomnija.
Za početak, svakako se bez iole premišljanja i cepidlačnog vaganja može ustvrditi da nije razočarao, kao i da je scenario autora Bena Šatuka (koji se tu poslužio vlastitom pripovetkom) pružio preko potreban i osoben kontekst; naime, ako to već nije opšte poznato, ovo je ljubavna i melodramska priča, koja se većim delom odvija početkom dvadesetog veka, a u čijoj žiži su dva mlada i jedan u drugog veoma zaljubljena muzička etnologa koji po američkim pustarama i zabitima beleže izvorne narodne pesme. Taj okvir etnomuzikologije je ovde važan atribut i u potpunosti je porinut i integrisan u širi narativni okvir, u simboličkoj ravni podsećajući nas na oporu, a neprolazno tačnu istinu – da su ljudi kadri da se posvećeno i svesno zamajavaju efemernošću, da pritom iz vida izgube ono što im je najznačajnije, uključujući tu i mladalačke ljubavi i romanse (kvir ili strejt podtipa) koje se brzo pokažu i kao nepremostivo transformativno iskustvo. Ovo je kvir melodrama (sa jasnim uplivom retro-šik estetizacije) i ovaj to film, podno sve svoje arthaus artikulisanosti, ni ne pokušava da prikrije, a u glumačkom vidu sigurno ga nose i određuju Pol Meskal i Džoš O’Konor svojim zrelim kreacijama i besprekorno „uštimovanom“ i „urimovanom“ saigrom, s tim da, iako je manje prisutan pred okom kamere, O’Konor ipak pokazuje više, što je posledica postavke likova koje tu igraju, ali i one aksiomske istine koja nas uči i podseća da je onaj ko je odsutan ustvari samim time i još više prisutan. U kinestetskom pogledu ovo je film bez iole zametljivije mane, ali podno svog tog finog rada i promišljenog i taktilnog autorskog pristupa, ostaje i utisak da Hermanus, nakon što dobaci do te neke prilično visoke kote, ne zna kako da dalje „pogura“ ovo svoje delo put onog zabata viđenog za istinski velike i neponovljive filmove, te The History of Sound u pripovednom i značenjskom smislu ipak ostane unutar međa tipski i više puta viđenog.
S druge strane, takođe retro-šik određena kvir/gej drama Plainclothes (prevedimo ovde kao U civilu ili Civilna odeća) nastoji da drugim putem izbegne istu tu zamku. Ova povest o mladom policajcu turbulentnog, a strogo zaključanog unutrašnjeg života koji služi kao mamac za nesrećne homoseksualce po javnim toaletima u tržnim centrima tamo negde tokom američkih osamdesetih, pri čemu i sam nosi mračnu porodičnu tegobu u vezi sa očevim tajnim životom, pokušava (i u tome značajnim delom i uspeva) da predoči ne samo priču o prevratničkoj ljubavi svog glavnog aktera, nego i da rekonstruiše i čitavu jednu eru, pomno obojenu i određenu paranojom kao posledicom eksplozije HIV-a u SAD u tom periodu. Nevolja sa ovim filmom je što se čini da ključni deo, onaj za koji bi se publika najpre i najlakše vezala – koji se tiče romanse mladog policajca i jednog od onih koje bi trebalo da namami i uhapsi – ne uspeva u potpunosti „da prodiše“, jer je došlo do prezasićenja motivima i podmotivima, koji su mogli da budu i apstrahovani/štrihovani (posebice deo koji se tiče potresa u policajčevoj porodici nakon očeve smrti, a „visi“ i krak priče sa bivšom devojkom policajca). Osim toga, reditelj Karmen Eni (kome je, istaknimo i to, ovo tek prvenac) previše upadljivo pokušava da oneobiči tipiziran zaplet i širu priču prilično agresivnim montažnim zahvatima/intervencijama i degradacijom filmske slike, što jeste zanimljiv, ali ovde ne i potpuno opravdan autorski izbor. Ipak, i ovo je dovoljno kvalitetan i osoben filmski rad, čak i mimo narečenog kvir okvira, a pomenimo da će, ostavimo li po strani iskusnog i uvek valjanog Rasela Tavija, Plainclothes sigurno moći da posluži i kao portfolio-film/film-preporuke za mladog glumca Toma Blita, do ovog trenutka najprepoznatljivijeg po pokazanom u filmovima Igre gladi (one novije) i Benediction, i seriji Bili Kid.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
