I ako je svojevremeno bilo jasnih naznaka i najava u tom pravcu, američka (dobrim svojim delom – i kvir) komedija „Bottoms“ ipak nije dobacila do repertoara i ovdašnjih bioskopa, što ne samo da jeste osetna šteta, već je u isti mah i još jedno jetko podsećanja na svedenost, a povremeno i suštinsku ispraznost kino-ponude na ovom našem uzorku mereno. „Bottoms“ je sasvim uspeo film, uz to, i zaista zabavna i duhovita komedija naravi/mentaliteta, a smatralo se da će privući više pažnje već samo na konto činjenice da stiže pod okriljem pre nekog vremena reanimirane kuće Orajon (Orion), osamdesetih i devedesetih mini-mejdžor studija čiji estetski i stilski trag sada prati neprikosnoveni A24.
Sve to je manje važno od činjenice da smo svedoci ere u kojoj su ovakvi filmovi, zapravo, poduhvati i dalje ipak mogući; naime, ovo jeste film ne preterano prikrivenih repertoarskih/komercijalnih pretenzija i ambicija, ali istovremeno jeste i ostvarenje sa dovoljno povoda i osnova da se o njemu govori i kao o samosvojnom autorskom delu, a, na sve to, ove jeste i konsekventan kvir film, koji, pak, pokazuje zavidan kapacitet da iskorači i sasvim zdravo i neusiljeno komunicira i sa znatno šire shvaćenom i zahvaćenom publikom. Dakle, univerzalnost kao, sva je prilika, jedan od viđenijih ciljeva autora je ovde postignuta, a da, pritom, reklo bi se, nije kompromitovano i/ili ugroženo ništa preterano značajno za „Bottoms“ u širem smislu sagledavano. Istini za volju, pri takvoj postavci nužno je da film nosi i određuje jednostavan i tipski narativni koncept, neretko i klasičan fabularni stil, a sam zaplet manje-više zvuči ovako – dve najbolje prijateljice, lezbijke, „fenjerašice“ u koordinatnom sistemu uvek okrutne srednjoškolske hijerarhije popularnosti i uticajnosti (otud i to „Bottoms“ u nazvu samog filma), smišljaju vispren plan kako da prečicom postanu popularne, a da o isti ceh zavedu i svoje dve simpatije, naravno, nedvosmisleno hetero nastrojene i skućene u dugovečnijim vezama sa jednako popularnim i šire voljenim momcima. U tom pogledu, „Bottoms“, tu ne bi trebalo da bude previše sporenje, jeste uobičajena komedija iz srednjoškolskog miljea, sa diskretnim, a opet i lako uočljivom posvetama neprevaziđenom kralju tog žanra (čak gledano i mereno i u okvirima planetarne istorije filma) – Džonu Hjuzu. Dakle i srećom, to nije ništa strašno i ništa za preteranu brigu ili (daleko bilo) ozbiljniju pokudu, jer, ako ćemo iskreno, i sam Hjuz je sve svoje najbolje i do dana današnjeg voljene filmove („Klub ranioranilaca“, „Lepotica u ružičastom“, „Šesnaest svećica“, „Slobodan dan Ferija Bjulera“…) ukorenio u onome svakidašnjem i lako razumljivom.
Na sreću autorske ekipe i gledateljstva, „Bottoms“ je filmsko ostvarenje koje u zavidnoj meri poentira upravo na planu kinestetike, zanata, izvođenja, pa što da ne – i krajnjeg pakovanja. Gledaocima, barem onima upućenijima i usredsređenijima, svakako brzo postaje jasno da se u slučaju „Bottomsa“ pod krinkom repertoarske komedije šireg usmerenja zapravo dobija duboko promišljen i na zdrave noge postavljen indie/nezavisan film. Vratimo li se u nekoliko narednih redaka ovog prikaza još malo u filmske osamdesete, kao najprikladnija analogija bi bio zasluženo kultni film „Kobna privlačnost“ („Heathers“ – sa Vinonom Rajder i Kristijanom Slejterom u vodećim rolama). Upravo tako, ovu mentalitetsku komediju sa ključnim motivom neprolazne tinejdžerske teskobe (i prateće joj nesnađenosti) prati frenetičan ritam (sa samo 91 minutom ukupne metraže), raspojasan humor, rezak i zajedljiv satiričan ton, te precizna misao šta se želi, a tu je i opravdano uverenje glavnih autorki (rediteljke Eme Seligman, koja je uz glavnu glumicu Rejčel Senot, i scenaristkinja ovog dela) da i dalje ima šta da se dokaže i pokaže u svetu tinejdžerskih komedija, koje su se, kao žanr/podžanr u celini, još tokom tih krunskih i ikoničnih osamdesetih opasno primakle ambisu koji zjapi na samo par koraka od brzopoteznije filmske konfekcije. Osim toga, junakinje (dve glavne, a onda i ostali akteri te priče) kao da se pred našim očima kreću nošeni i svešću da su deo jasno i strože kodiranog mikrouniverzuma kojim caruju dobro poznate i precizno zadate filmske teme, tako da ovaj film krasi i ta suptilno postavljena metatekstualnost, i to u dimenziji odnosa prema baštini srodne fele (tako u sceni kada Pidžej i Džozi po ko zna koji put bude odbačene, prezrene i ismejane, na njihovim ormarićima u hodniku osvanuće napisi „Peder 1“ i „Peder 2“, na šta će se Džozi (igra je pominjana Rejčel Senot, i ovog puta izvrsna i osobena) brecnuti „Kako sam ja ’Peder 2’ kada je opšte poznato da ja nikako ne mogu da budem ničija pratnja (sidekick)?“).
Film se okončava uz eksplozivnu, prenaglašenu i maštovitu završnicu, kao pravi i sasvim prikladan krešendo ovoj, još jednoj priči o kvarljivosti i slabosti ljudske prirode, a „Bottoms“ isprati utisak da je ovo zbilja (na onoj kletoj skali od jedne do pet zvezdica) jaka četvorka, film uz koji se zaista može uživati, a da je, pritom, jednako uposlen i mozak, ali da je prethodni zajednički rad Seligman i Senot (odlična indi dramedija „Shiva Baby“) ipak za nekoliko gradi kvalitetniji rad.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 74 – oktobar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
