Kada bi znali koliko je vojskovođa bilo homoseksualno, mislim da bi ih gomila skinula uniforme.
Iako ne baš tradicionalnih shvatanja, nekako sam prihvatio (doduše, ne baš trezan) ideju da treba da sledim „svetle tradicije“ i budem ponosni vojnik. Ovo je na neki moj način bio i prkos stereotipima da gay nikada ne može biti deo muške „ekipe“ kao što su fudbal ili vojska.
Kažu da se u Srbiji ne gleda sa simpatijama na „pederisanje u kasarni“. Čuo sam za jedan slučaj kada su dva momka uhvatili kako se „pederišu“: javno su ih osudili pred ostalim vojnicima, premestili i razdvojili ih u različite kasarne. Momci su javno žigosani kao prljave „pederčine“ i zaista ne znam kako su izdržali pritisak. Ni sam nisam znao šta u stvari čeka mene. U moru urbanih legendi o vojsci, teško je razumeti šta je istina a šta samo priča za plašenje novopridošlih „članova ekipe“. Ipak, vojska je za mene bila novi izazov. U sebi sam uvek imao tu skrivenu snagu da se lako prilagodim svakoj situaciji i tako izborim za opstanak.
Prošlo je više od godinu dana od trenutka kada sam zakoračio u jedan sasvim drugi svet, „svet muškaraca“. Kada bi ljudi u vojsci znali koliko je vojskovođa bilo biseksualno ili homoseksualno, mislim da bi gomila skinula uniforme. Moram priznati da mi je sada već teško setiti se svih detalja, svih lica i dešavanja. U početku mi se činilo kao da se ispred mene odigrava neka besmislena predstava, a da sam ja samo nemio posmatrač koji se slučajno tu zadesio i pokušava da od svega pobegne. Novi ljudi, nova pravila, novi stil oblačenja… ostalo je uglavnom staro, od ćebeta JNA iz 1975. godine do opreme koja nadljudskim naporima još uvek funkcioniše.
Kao u gay svetu i vojska ima svoj sleng. Tako sam naučio da „gušter“ nije samo obični gmizavac već i naziv za mladog vojnika; nasuprot tome, „džomba“ – stari vojnik koji više ništa ne radi (ili barem to pokušava) i samo čeka odlazak kući. „Ćata“, pisar, vojnik koji je uspeo da završi neku školu pa završava papirologiju koju starešine mrze. „Staža“ – od stažiste, vojnika (obično mlađi vodnik) koji je završio školu rezervnih oficira i na koga svale sve i svašta. A da ne pominjem vojnički izum „dajc“ – glancanje hodnika posebnom tehnikom koja podrazumeva ćebe, a odozgo metalnu kasetu. Na kaseti sede 3 – 4 vojnika, a druga 3 – 4 mukotrpno voze sve to po hodniku,uz dobru zajebanciju. Pa, vrlo gay naredba „U POTILJAK!!!“,koja je obično sledila nakon „NADESNO!“, kako bi stroj mogao započeti vrlo dosadan marš; nakon okretanja vrste u stroj, vojnici su stajali preblizu da bi mogli hodati (bukvalno ste pripijeni uz onoga ispred sebe). Tehnika 357: 3 minuta za kockanje kreveta na crno, 5 minuta za kockanje kreveta na belo i 7 minuta za kasetu. I na kraju vojnički ručak – kupus sa kupus salatom, kupus sa barenim kupusom, makarone sa kupusom i kupus salata, slatki kupus sa makaronama, kiseli kupus i salata od slatkog kupusa i na kraju pita od slatkog kupusa… Prosto iznenadiš sebe šta sve možeš podneti i poneti.
U vojsci su se dani brzo smenjivali. Čak sam postao jedan od uzornijih vojnika, iako ne uvek u dobrim odnosima sa nadređenima. Nekako te sitne autoritete svršenih akademaca nisam uvek lako vario, a još manje „kursadžije“ – vodnike i desetare koji su bili i mlađi od mene.
U samoj vojsci se nije puno govorilo o homoseksualcima. Nekako je to ružilo zvaničnu priču o muškarčinama, ali daleko od toga da ih nije bilo. Danas vojska svakako nije ona JNA u kojoj si kilometrima od kuće i danima bez partnera. Ne mogu reći da sam imao simpatiju u vojsci iako sam bio okružen muškarcima. Interesantno je da je retko ko od njih pričao o devojci, kući ili porodici. Delovalo je kao da smo oduvek baš ovde i da je ovo jedini pravi život kojim živimo od nastanka.
Bilo je i negativnih trenutaka. Na samom početku bio sam nemi svedok „vatrenog krštenja“, besmislenog govora kapetana naše čete o homoseksualcima. Čitav poligon u stavu mirno slušao je pet minuta priču kako u vojsci nema homoseksualaca, kako je to neshvatljiva i nenormalna pojava. Osećao sam se prozvanim. Tada sam prvi put osetio strah šta mi se može desiti. Nalazio sam se u moru raznih tipova, stotine muškaraca bilo je stalno oko mene. Da ne pominjem zajednička tuširanja, to mi je nekako najteže padalo. Razmišljao sam šta mi se može desiti tamo pod tušem, kako će moje telo reagovati na krdo muškaraca koji se kupaju oko tebe, prskaju, smeju i odmeravaju čija je muškost veća. Uspevao sam da ostanem hladan i strejt, nekako mi je polazilo za rukom da mislim o ni malo privlačnim stvarima i da izbegavam gledanje sa strane.
Tokom vojničkih dana neka veća negativna iskustva nisam imao. Doživeo sam „sitne“ oblike diskriminacije poput nekih komentara, mada nikada ih nisam doživljavao kao poseban atak na moju seksualnost, jer znam što jesam i znam „zauzeti stav“.
Negde u junu već sam bio premešten u drugu kasarnu. Tada sam se sreo sa Jovanom, mladim vojnikom sa debelim vezama. Znao sam ga od ranije. Bio je gay poput mene, a u vojsku je pobegao iz ko zna kog razloga. Nismo nikada bili u dobrim odnosima. U gay svetu je malo teže biti ok sa više gay ljudi, uvek postoji neki animozitet i ljubomora, neka nevidljiva konkurencija koja vas udaljava jedne od drugih. Jovan je izuzetno sladak dečko sa kristalno plavim očima. On je tip mladića „mlad, zgodan i neophodan“. Nikada nisam uspeo pričati sa njim o vojsci ali doživeo sam da ga prozivaju vojnici iz njegove čete. Gde god je prošao čulo se „Sagni se“, „Klekni mi“… nije bilo prijatno ni njemu a ni bilo kome normalnom. Tada sam se ponovo vratio u dane s početka vojnikovanja i celu priču kapetana čete o „homoseksualcima kao bolesnicima“. Bilo je to novi košmar u mom tada ustaljenom životu vojnika.
Ko kaže da se ne može biti i homoseksualac i pripadnik vojske, policije ili bilo kog drugog „muškog“ zanimanja?! Nadam se da ovaj šamar neće zaboleti mog kapetana koji je tvrdio da je nemoguće pored tako lepih devojaka naći nekog homoseksualca u vojsci.
Ko sve može da bude profesionalni vojnik?
Profesionalna vojna lica mogu da budu državljani Republike Srbije koji ispunjavaju sledeće opšte uslove: da su punoletni i zdravstveno sposobni za službu u Vojsci Srbije, da imaju propisano obrazovanje, da im ranije nije prestajao radni odnos u državnom organu zbog teže povrede dužnosti iz radnog odnosa, da nisu osuđivani na kaznu zatvora od najmanje šest meseci, da nisu stariji od 30 godina ako se primaju u svojstvu profesionalnog vojnika, da nisu stariji od 35 godina ako se primaju u svojstvu podoficira na određeno vreme, odnosno 40 godina ako se primaju u svojstvu podoficira na neodređeno vreme, odnosno 45 godina ako se primaju u svojstvu oficira na neodređeno vreme i da su završili odgovarajuće vojnostručno osposobljavanje za dužnost na koju se primaju. Muškarci koji žele da postanu profesionalna vojna lica treba da su odslužili vojni rok sa oružjem. Ovi uslovi za prijem u profesionalnu vojnu službu važe od 1. januara 2008. godine, i odnose se na sva lica koja konkurišu za prijem u službu, bez obzira na generacijsku pripadnost.
Kako se prijavljuje diskriminacija i kako se procesuira?
Prema Pravilu službe Vojske Srbije svako obraćanje pripadnika VS nadležnim starešinama vrši se redovnim putem, preko pretpostavljenog starešine, odnosno komande, što važi i za obraćanje u slučaju diskriminacije. Prema odredbi člana 149. tačka 5. Zakona, postupanje kojim se vređa dostojanstvo podređenih, naročito s obzirom na pol, versko ubeđenje ili nacionalnu pripadnost, ili kršenje prava koja im po zakonu pripadaju, predstavlja disciplinski prestup, za koji se nakon utvrđivanja odgovornosti pred nadležnim vojnodisciplninskim sudom, izriče jedna od Zakonom propisanih disciplinskih kazni.
M.K.
