Predrasude ukorenjene u društvu sporo se menjaju, a HIV pozitivne osobe izložene su diskriminaciji

Nakon višegodišnjeg iskustva u borbi protiv HIV-a i AIDS-a u Srbiji, mogu reći da su se mnoge stvari promenile a da se i dalje menjaju. Međutim, neke situacije koje se dešavaju, kao i stavovi većine, navode me na pomisao da, kao društvo, još uvek živimo u XX veku. Predrasude ukorenjene u društvu sporo se menjaju, a osobe koje žive s HIV-om izložene su diskriminaciji čak i u medicinskim ustanovama. Lekari u bolnicama ili stomatolozi, kad čuju da je reč o HIV pozitivnoj osobi, često vređaju i ponižavaju pacijenta odbijajući da ga leče. Poverljivost i privatnost pacijenata krše se u većem stepenu u mestima po unutrašnjosti, jer je za odlazak na pregled ili lečenje potreban uput koji se overava u lokalnoj filijali Fonda za zdravstveno osiguranje. Kada procuri informacija da osoba ima HIV, ona postaje „obeležena“ i veoma joj je teško da opstane u svojoj sredini. Iz straha da će biti ponovo izvrgnuti nekom odbacivanju ili da će njihov identitet postati javan, do sada se retko koji HIV pozitivan pacijent odvažio da zatraži opomenu ili sankcije zbog diskriminatorskog ponašanja medicinskih radnika. Stigma i diskriminacija u vezi sa HIV-om i AIDS-om su najveće smetnje prevenciji širenja virusa, osiguranju adekvatne nege, podrške i lečenja. Stigmu možemo definisati kao pojavu koja značajno diskredituje pojedinca u očima drugih ljudi. Posledice stigme, takođe, značajno deluju na način na koji pojedinci doživljavaju sami sebe. Stigmatizacija je uvek ukorenjena u sistemu negativnih stavova koji inače postoje u pojedinim zajednicama i kulturama, te se odvija u kontekstu povezivanja ljudi s HIV-om i AIDS-om, s društveno stigmatizovanim ponašanjima. Izazivaju ih razne pojave, kao što su nedostatak razumevanja bolesti, mitovi o prenosu virusa, društveni strahovi u vezi sa seksualnošću, neodgovorno i nepravilno medijsko praćenje epidemije, činjenica da je AIDS neizlečiv, strahovi povezani sa smrću, strahovi od uzimanja droge… Stigma je razarajući osećaj na individualnom nivou jer vodi ka osećanjima srama, krivice i izolacije. Takođe, takvi negativni stavovi dovode do toga da drugi svojim propustima ili delima uzrokuju i pojačavaju patnje stigmatizovanih skupova, zalažući se za to da im se uskrate pojedine usluge, kao što su pravo na lečenje ili školovanje. Takvi postupci predstavljaju diskriminaciju i vode kršenju ljudskih prava. Diskriminacija nastaje kada se pojedine osobe zbog stvarne ili percipirane pripadnosti određenom skupu (npr. seksualnoj manjini) stavljaju u nejednak i nepovoljan položaj u odnosu na druge. Budući da stigmu gotovo uvek prati diskriminacija, osobe s HIV-om i AIDS-om onemogućene su u ostvarivanju ljudskih prava i temeljnih sloboda, koje proizilaze iz vrednosti ljudskog dostojanstva i jednakosti. Posledice stigme i diskriminacije ne vode samo kršenju ljudskih prava osoba s HIV-om i AIDS-om, već negativno utiču i na epidemiju te bolesti, na individualnom, porodičnom i društvenom nivou. Kada čovek zapadne u krizu ili zdravstveni problem kao što je HIV, uglavnom se njegovo ponašanje percipira u dva različita pravca. Malo je onih koji imaju dovoljno snage i energije da sa optimizmom i dostojanstveno nastave dalje. Većina mladih se povlači u sebe, pada u depresiju i nije sposobna da stremi ka višim ciljevima. Najređi su oni koji pokušavaju da nađu inspiraciju u ovom beznađu koje ih je obuzelo nakon saznanja da su inficirani HIV-om, i da daju svoj doprinos u prevenciji kako se drugima ne bi desilo ono što je njima, jer smatraju da samo tako mogu da nadoknade propušteno i savladaju sve prepreke na putu ka ličnoj sreći i blagostanju. Infekcija HIV-om predstavlja veliki pritisak za svaku osobu jer dolazi do dramatičnih psihosocijalnih promena. Saznanjem da je inficirana HIV-om, osoba postaje disfunkcionalna i u većini slučajeva teret svojim najbližima, samima sebi, a neretko i čitavom društvu. Sve polazi od toga da se mladi često, da bi zaboravili bar na trenutak da su inficirani HIV-om, opredeljuju za zloupotrebu alkohola i psihoaktivnih supstanci, što u značajnoj meri samo povećava anksioznost a i dolazi do destruktivnih reakcija koje su prvenstveno usmerene na njih same, a indirektno štetno utiču i na društvo u celini. Diskriminacija osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om, kroz različita odbacivanja, nemogućnosti da se ostvare osnovna ljudska prava, socijalnu izolaciju, ismevanje i ponižavanje, dovodi do toga da osoba koja je inficirana HIV-om usled svih tih pritisaka gubi smisao života, crpi veliku količinu energije i nastoji da često bude sama, izolovana od prijatelja i okoline, što može dovesti i do psihološko-psihijatrijskih posledica. Opšte je poznato da se HIV i AIDS percipira kao infekcija koja hara isključivo među pripadnicima homoseksualne orijentacije, injektirajućim korisnicima droga i seksualnim radnicima, što dovodi do ksenofobije i rasizma koji oblikuju takve stavove. Obzirom na ove stavove, ljudi koji nisu homoseksualnog opredeljenja, injektirajući korisnici droga i seksualni radnici, retko se opredeljuju za korišćenje zaštite prilikom seksualnog kontakta, a samim tim i ne osećaju se rizičnima pa tako i nemaju potrebe za testiranjem. Stigma stvara društvenu različitost koja sama po sebi pojačava stigmu. Ako je društvena zajednica postavljena na odnosima različitosti i ako su društvene norme rigidne, veća je verovatnoća da će pojedine grupacije biti stigmatizovane i posramljene, što će povećati osećaj superiornosti među većinskim stanovništvom. Stigma i diskriminacija stvaraju lažan osećaj sigurnosti i temelje se na postojećim obrascima predrasuda i društvene isključenosti. Kod mladih je prisutan strah kada je u pitanju odlazak na testiranje, jer očekuju da budu diskriminisani od svoje okoline ukoliko im rezultat bude pozitivan. Stigmatizacija i diskriminacija nisu nikada prihvatljive. One guše glas pojedinca i zajednica, sprečavajući ljude da se testiraju ili da otkriju svoj HIV status. Zaustavljaju informisanje ljudi i širenje ključnih informacija. Diskriminacija sprečava ljude da otvoreno razgovaraju o seksu ili HIV-u i AIDS-u, a to znači da ti isti ljudi neće znati kako da se zaštite. Potpuno je neprihvatljivo povrediti nekoga samo zato što je HIV pozitivan, ili im uskratiti posao, prebivalište ili brigu koja im je potrebna kako bi vodili kvalitetan i dostojanstven život. Neophodnost uključivanja osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om u psihoterapijske seanse pokazala se opravdanom s obzirom na probleme kojima su inficirani preplavljeni, na osećanje krivice vezano za prenošenje infekcije, samooptuživanje, nizak nivo samopoštovanja, suočavanje sa bliskim (izvesnim) smrtnim ishodom i osećanjem da su kažnjeni za devijantni način života. Osobe koje žive sa HIV-om i AIDS-om ne predstavljaju nikakvu pretnju široj javnosti ali se to treba jasno dati do znanja adekvatnom opštom edukacijom stanovništva. Stigmatizacija je produkt pogrešnih shvatanja o tome šta je to HIV i AIDS i o tome kako se virus prenosi. Takođe, jedan od razloga stigmatizacije su predrasude koje brojni ljudi imaju o HIV-u i AIDS-u. AIDS je bolest koja predstavlja poslednji stadijum infekcije virusom humane imunodeficijencije (HIV) i definisana je kao skup simptoma i infekcija koji rezultiraju slabljenjem i uništenjem imunog sistema. Na taj način organizam biva onesposobljen da se brani od bilo koje druge bolesti ili infekcija. Treba razlikovati pojmove „HIV pozitivna osoba“ (HIV+) i „osoba obolela od AIDS-a“. To su dve povezane ali različite stvari. HIV pozitivna osoba je osoba inficirana HIV-om, a kod osobe obolele od AIDS-a, HIV je došao do poslednje faze posle koje nastupa smrt. Ako je neka osoba inficirana HIV-om, to znači da je ona HIV+, ali to ne znači da ona ima AIDS. Do pojave bolesti može da prođe vremenski period od dve do čak deset godina. HIV+ osoba može da izgleda potpuno zdravo, sposobna je za rad ili bilo kakvu drugu aktivnost, kao i bilo koja zdrava osoba. Osoba može biti HIV pozitivna dug vremenski period bez razvoja simptoma bilo koje od bolesti koja karakteriše ovaj sindrom. Sa uzimanjem antiretrovirusne terapije, ovaj period je sada povećan na čak trideset godina. Nevladine organizacije doprinose kvalitetnijem tretmanu onih koji su inficirani, posebno homoseksualcima i biseksualcima, formiranjem značajnog sistema podrške. Kroz javne edukativne kampanje i kampanje unutar svojih zajednica, značajno je redukovan visoko rizičan seks. Homoseksualci koji praktikuju bezbedniji seks, pripadaju grupama podrške i imaju bliske odnose sa osobama koje su obolele od AIDS-a, sa njihovim prijateljima i rodbinom.

Đurica Stankov

Related Posts