Pitanje je hoćemo li čak i Carol i The Danish Girl uopšte dočekati na redovnom bioskopskom repertoaru, koji je već poodavno sveden mahom na sve bučnija i sve beslovesnija CGI preterivanja, te ste stoga barem povremeno moramo snaći i negde drugde. A tu negde drugde (znate tačno na koje izvore mislimo, zar ne?) nedavno se pojavilo nekoliko zanimljivih, uspelih i nadasve privlačnih izdanaka onoga što se vodi pod varljivom odrednicom queer cinema. Pa da krenemo, da vidimo šta nam to nudi naredni filmski četvorolist.

Tangerine – nije red viriti u tuđi buđelar, ali možda na početku osvrta na ovaj odličan indie film (nastao pod producentskom paskom nezaustavljive braće Duplass) mora ili može biti spomenuto da je njegova izrada stajala svega sto hiljada američkih dolara. To je i za naše/ovdašnje uslove skromna cifra, ali je i taj i toliki iznos, kanda, bio dovoljan reditelju Šonu Bejkeru da stvori istinski osoben i upečatljiv mali film velikih i dalekosežnih dometa. Tangerine je protutnjao svim viđenijim filmskim feštama u čijem fokusu je indie film, pobrao je i silne nagrade i mnogobrojne a baš ushićene hvalospeve, a sve to sa krupnim i krajnje opipljivim i neupitnim povodom. Bejker (naravno, uz pomoć i sudelovanje ostatka autorske ekipe mu) sačinio je pravo malo čudo – jednostavan a intrigantan, zabavan, bizaran, rečit i dovoljno jedinstven film, koji na sve to odlično funkcioniše i kao naglašeno atipičan a u biti idejno efektno sveden božićni film. Bejker kroz mahnitu poteru dve transseksualne seks radnice po kalifornijskim ulicama i budžacima ubedljivo prikazuje posve razumljive i svima nam svojstvene stvari – potrebu za pripadanjem, prihvatanjem i (kakvom-takvom) ljubavlju. Tangerine je istinski minjon i svake hvale vredan poduhvat duha i dara, i prava je šteta što se Mija Tejlor, uprkos (možda i nerezonskim i preambicioznim očekivanjima, a nošena vidljivom podrškom nekolicine značajnih imena) ipak nije našla u izboru glumica u završnom delu trke za ovozimskog Oskara. Film možete da pogledate na ovogodišnjem Festu – www.fest.rs

Stonewall – s druge strane krajnje porazne reakcije i ocene, kao jasno vidljivi i prilično bučni odijum snašli su Stonewall, pokušaj Rolanda Emeriha da uknjiži pobedu i na planu društveno angažovanog filma. Stonewall je važna tačka u izgradnji i evoluciji LGBT aktivizma, a Emerih, sva je prilika, još zadugo najprepoznatljiviji kao reditelj raspojasanih mega blokbastera katastrofe (Dan nezavisnosti, Zvezdana kapija, Godzila, 2012) očito je srčano pristupio izradi ovog ostvarenja, koji bi se bez mnogo vaganja u njegovom slučaju dao podvesti i pod definiciju pet projecta (najposle, već u ranijem Emerihovvom nemačkom filmu, tom svedenom SF akcijašu, sve je prštalo od homoerotike i implicitne queer estetike i atmosfere). Emerih se nije obrukao u slučaju Stonewalla, čini se da se silina uvreda i nerazumevanja za ono što je on ponudio u tih oko 130 minuta trajanja obrušila na njega bez istinskog povoda i osećaja za pravičnost i pažljivije odmeravanje ocene, ali stoji da je priča mogla biti i nešto manje konvencionalna, odrešitija, maštovitija i, što je najvažnije, manje opterećena političkom korektnošću, u ovom Stonewallu donekle i prilično začudno združenom sa queer foklorizmom. Ipak, kada se slegne prašina, iole smirenijima i manje isključivima biva dovoljno jasno da Stonewall tu, podno svih tih opterećenja i falinki, ipak nudi zadovoljavajući i dovoljno pošten film.

Cut Snake – sredine pute držali su se i autori ovog australijskog filma, kako navode, filmske adaptacije lako prepoznatljive crtice iz tamošnje crne hronike. Cut Snake mirnim, možda i previše mirnim ritmom dolazi do nasilne i izrazito krvave završnice priče o ubilačkom piru dvojice bivših zatvorskih cimera i nekadašnjih ljubavnika. Cut Snake, osim toga, pruža i jednostavan, a učinkovit odraz i dalje prisutnih uticaja novog australijskog filma sedamdesetih godina prošlog veka (kada se priča ovog ostvarenja zapravo i zbila), ali definitivno najveća vrednost ovog filma je vanredno uspela saigra i osetna pa i silovita telesna hemija (i prateća erotska energija), koju su na velika, nešto manja i mala platna i „platna“ preneli Salivan Stejplton (trenutno angažovan u američkoj hit-seriji Blindspot) i nešto mlađi Aleks Rasel (primećen u vrsnom SF-u Hronike pre par (filmskih) leta).

All About E – zadovoljava i takođe australijski naslov All About E, prvi igrani dugometražni film tamošnje autorke Luiz Vedli. Kada se podvuče crta, Vedli je dovoljno vešto izbalansirala i izmešala lezbo-romansu, australijski doživljaj road filma, mentalitetsku komediju i uticaje američkih nezavisnih filmova, sve to začinivši i implicitno postavljenom polemikom sa ukorenjenošću mita o Austaliji kao multikulturalnom raju, a sve to kroz jednostavnu priču o odbegloj didžejki i ponovnom susretu sa nekadašnje velikom ljubavlju. Premda ostavlja krajnji povoljan utisak, dajući povoda i za veru u kvalitet budućih radova i pokušaja rediteljke (i scenaristkinje), ipak All About E zastaje negde na sredini puta, možda i pred velikim teretom krupnih ambicija da se podmire svi pomenuti aspekti ovog ostvarenja i vidno skučenijeg budžeta. Ali za prvi film, svakako sasvim ako ne i više nego dovoljno.

Piše: Zoran Janković

Related Posts