San, hajde, da verujemo da je tako, dobrog dela svake kvir zajednice, ovde ili tamo, jeste da dobije prvo na vidljivosti, a onda i poštovanju i jednakim pravima poput prava koje već imaju i u njima i nesvesno uživaju svi oni brižljivo ušuškani, pod, naravno, metaforički, a, poželjno što širi, što izdržljiviji i što postojaniji kišobran kao ovaploćenje društveno poželjne heteronormativnosti. A opet sigurno ima i onih koji priželjkuju subverzivnu upad u taj neformalni zabran, ovim ili onim sredstvima. Danas, u ovom prikazu govorimo o jednom glavnotokovskom ibero ostvarenju snažnog kvir sadržaja, u kome se, na svu sreću, manje insistiralo na katkad zgodnim, ali češće već dobrano izraubovanom oprečnošću između rigidnosti društva (ovde je ulog u toj dimenziji dodatno povišen, jer govorimo o društvu koje u značajnoj meri određuje i rigidniji katolicizam) i zdravorazumske, a onda (i sa gledalačke tačke gledišta) instinktivne i refleksivne potrebe za što osetnijoj i što opsežnijom slobodom.
Ovaj film / ovaj slučaj je zbilja lak za pojasniti i predočiti, tim pre jer se i ostvarenje Disco, Ibiza, Locomía snažno oslanja na šarenolikost i suštinsku zavodljivost brzokvarljive popularne kulture tog doba i tih meridijana. Da, pojasnimo, ovo je biopik (biografski film) o upokojenom španskom boj-bendu Locomia, kojeg možda neki pamte po malo-je-reći ekstravagantnim i hiperhiperhiperstilizovanim odeždama i ogromnim kitnjastim lepezama, kao iznimno važni delovima koreografija, a koji su nekoliko uspeha nanizali par sitnijih i lokalnih uspeha krajnje rudimentarnim izvođački nisko-zahtevnim hitovima na žanrovskom tragu „plićeg“ i uprošćenijeg Eurodance i Hi-Energy zvuka i nužnih mu ukrasa i sitnijih varijacija. Formalno gledano i predočavano, film Disco, Ibiza, Locomía nastao je kao koprodukcija Španije i Meksika, režirao ga je Kike Maíllo, koji je i jedan od scenarista, a ovaj se muzički biopik neprikriveno i nedvosmisleno oslanja na sve nabujaliji talas slično ustrojenih ostvarenja koja nastoje da prigrabe što je više moguće iz baštine popularne kulture, već dostupne „prepoznatljivosti brenda“, a iz stvarnosne dimenzije, koja katkad „tka“ i živopisnije zaplete nego što je za to kadar dobar deo scenarista i dramaturga širom planete; ipak, glavna im je meta (a tome smo svedoci bili i mi, ovdašnji, u slučaju mega-uspeha ovdašnji muzičkih retro-biopika Toma i Nedelja), kanda, i neutaživa potreba bioskopske, a onda i ostale bioskopske publike za nostalgijom, odnosno, ka nostalgičarski jasno profilisanim sadržajima i „proizvodima“ kao nepogrešivim orijentirima ka lagodnijoj i smislenoj prošlosti.
To je sasvim legitiman zahvat, najposle, nostalgija i jeste i oduvek je bila jedan od najpouzdanijih potpornih stubova popularne kulture, te onda ostaje da vidimo kakav smo to film dobili a koji je iznikao iz takvih temelja, a nošen takvim ambicijama i pretenzijama što autora, što finansijera/producenata. I nema tu preteranih razloga za mrgođenje i cepidlačenje – ovo je sasvim zadovoljavajuć film o dovoljno zanimljivoj i ilustrativnoj epizodici iz ibero pop-kulture. Faktografija je, nimalo iznenađujuće, bila dostupna, podosta je i živućih svedoka era, budžet je očito bio domaćinski, i to ne samo po našim tužnjikavim aršinima, a sama priča je pružila podatan okvir za još jednu dinamičnu i slikovitu priču o nekima od slabosti ljudske prirode kao nepremostive konstante i prepreke. Pohvalu zaslužuje scenaristički dvojac za pregledno vođenje priče, koja u biti predstavlja i mnogoljudnu društvenu hroniku, rekreacija ere je, reklo bi se, besprekorna, ključni autori ovde jesu posegnuli za blagom persiflažom (uključujući tu i ujednačen i evidentno dobro vođen glumački ansambl), a da ipak ni jednog trenutka nisu zabasali u retko kada opravdan i blagotvoran cinizam, a dosta dobro funkcioniše dramaturška začkoljica po kojoj događaje u retrospekciji pratimo usled prikaza pokušaja formalne medijacije između zakrvljenih strana – izvornih članova raspuštenog benda i menadžera/tvorca čitavog tog zamešateljstva i te mamipare.
Kvir-dimenzija (imajući u vidu i inače, u samom realnom životu, jedva javno prikrivenu gej prirodu aktera, a ponajpre većine članova benda) ovde je predstavljena kao nimalo apartna datost, kao nešto što se podrazumeva, što je opšte poznato, a što se neretko i dešava u samom životu, posebice u krugovima onih koje srce vuče ka kričavoj odeći i predimenzioniranim lepezama. Tu dolazimo i do jedine upečatljivije zamerke na račun ovog tečnog i pitkog biopika, koji gledaocu nudi i nešto postmodernog obraćanja direktno u kameru, kao i nekoliko muzičkih segmenata, uključujući tu i teatroliku muzičku scenu iz krojačke radionice uz zvuk i ritam hita neprevaziđene Evelin Tomas – jednostavno, žovijalnost aktera, njihovih životnih svetonazora, ta slepa odanost brzopoteznosti, privremenosti i hedonizmu bez zadrške onemogućavaju da se tu „zakuva“ ozbiljnija i dirljivija drama, i to ne samo stoga što nam zdrav razum govor da se sve karijere (a posebno one javnosti, a onda još izraženiji u sferi popularne kulture) u nekom momentu i na nekom nivou prirodno završavaju u nekom trenutku. A i poželjno je da bude tako pre nego što se desi ono najporaznije (a potencijal je uvek tu, preti i prikrada se) – da se cela priča izrodi u vlastitu suprotnost, odakle se može samo u dva pravca: u neki od mnogobrojnih rijaliti kvazi-čistilišta za islužene, odbačene i očito nedostojanstvene vedete ili u mrak hiperdidaktičnih priča o prolaznosti i poroznosti slave. I onaj čuveni Buridanov magarac je, čini se, imao bolji izbor.
I to, između ostalog, doduše, nehajno i lahorasto ali sasvim dovoljno jasno film Disco, Ibiza, Locomía pokazuje i potcrtava. Podno svog tog svog bučnog šarenila i neospornog kempa.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 80 – oktobar 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
