Kada mi je pre nešto više od mesec dana prijatelj iz Beograda, inače ex-Nišlija, zbog toga što se moja devojka i ja, pod okriljem noći, šetamo gradom držeći se za ruke, i tu i tamo (još malo pa kao svaki pošten strejt par) cmoknemo; rekao da je Niš postao evropski grad – ja sam se glasno nasmejala.

Sutradan, ili nekog od narednih dana, u retkim trenucima dokolice, malo sam razmislila o toj izjavi, kao i svojoj reakciji povodom nje. Šta je u izjavi mog prijatelja zapravo bilo smešno i kako je došlo do toga da dve lezbejke mogu centrom da šetaju držeći se za ruke?

Da krenem sa odgovorom na prvo pitanje. Pa, smešno je to što Niš nije postao evropski grad, niti se nešto posebno izmenio u tom smislu, ili preciznije, izmenio se u skladu sa promenama koje su se desile u celoj zemlji, a koje su išle na ruku desničarskim snagama, nacionalistima i homofobima. I da odgovorim na drugo pitanje – što reče neko, stanje slobode je izraz stanja svesti pojedinca – plus dva piva u mom slučaju.

Niški gej-lezbejski lobi

Ipak, ako ostavimo ovaj mali privatni događaj po strani, Niš jeste malo slobodniji nego što je bio pre petnaestak godina kada su prvi LGBT aktivisti niške scene krenuli put borbe za ljudska prava LGBT osoba na prostorima južnog regiona u nameri da kreiraju siguran prostor za pripadnike ove, do tada, za većinu potpuno nevidljive zajednice.

Sve se to dešavalo daleke 1998, kada su na nekom od sastanaka, koji su se održavali uz podršku i u prostorijama i organizacije Ženski prostor iz Niša, pioniri i pionirke niške LGBT aktivističke scene rešili da oforme neformalnu LG grupu (ne, nisu u pitanju proizvođači rashladnih uređaja i mobilnih telefona). Rezignirani konstantnim prozivkama tadašnje javnosti i fantazijama lokalnih i globalnih razmera o postojanju mračne homoerotske sile koja vlada svetom, rešili su da se nazovu Gej-lezbejski lobi. Lobi je postojao neko kraće vreme, imao nekoliko akcija i radionica, i potom se raspao usled internih neslaganja i spoljnih pritisaka. Najvidljivija akcija, ona koju još uvek pamte tadašnji (i sadašnji) aktivisti i aktivistkinje, ali i lokalni homofobi, bila je postavljanje plakata Gej-lezbejskog lobija na Pravnom fakultetu povodom pedesetogodišnjice Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN. Plakat je pocepan iste noći kada je i postavljen, ali je zahvaljujući elektronskom zapisu još uvek dostupan na uvid i predstavlja prvi „izlazak iz ormara“ niške LGBT zajednice.
λ iliti Lambada kako reče predstavnik policije na TV-u

Nakon toga usledio je period zatišja na niškoj LGBT sceni. Društveni život male, spontano okupljene LGBT zajednice odvijao se na privatnim sedeljkama, druženjima i izletima, daleko očiju javnosti. Tako je bilo do 2002. godine… Te godine, na istim tim privatnim okupljanjima, neki novi aktivisti, kao i neki stari koji su bili deo nekadašnjeg lobija, pokrenuli su inicijativu za osnivanje nove formalne grupe, koja bi se bavila pravima LGBT osoba. Tako je nastala Lambda, prva, i do sada jedina, niška LGBT organizacija, čiji je rad, uz kraće prekide, trajao do 2007. U tom periodu Lambda se bavila promocijom i unapređenjem LGBT egzistencije u gradu, monitoringom slučajeva nasilja i, naravno, organizovanjem LGBT druženja i žurki. Jedan od poslednjih događaja koji je Lambda organizovala, a koji niška LGBT zajednica pamti, bila je žurka u kafeu Azaro, 5. jula 2007. godine, povodom Dana ponosa LGBT osoba. Prilikom organizovanja žurke usled straha za bezbednost učesnika, organizatori su zatražili od policije zaštitu skupa. Nešto malo pre ponoći ista ta policija koja je trebalo da obezbedi skup, krenula je da legitimiše učesnike žurke i upisuje njihove podatke u beležnice. Dve aktivistkinje Ženskog prostora i jedna od organizatorki, članica Lambde, odbile su tada da pokažu lične isprave ističući da je to njihovo zakonsko pravo imajući u vidu da službeno lice odbija da ih upozna sa razlogom njihovog legitimisanja. Poznavanje zakona nije mnogo pomoglo. Sve tri aktivistkinje su privedene, satima ispitivane, a kasnije, uprkos obraćanju Sektoru za unutrašnju kontrolu policije, osuđene i novčano kažnjene.

Ovaj događaj je uvršten u Godišnji izveštaj o stanju prava LGBT osoba Gej strejt alijanse i publikaciju LGBT populacija i reforma sektora bezbednosti u Republici Srbiji (Misija OEBS u Srbiji/Centar za istraživanje javnih politika). Za lokalnu LGBT zajednicu predstavljao je jasan znak nepodrške i dikriminatornog stava institucija pravde, i, pored toga, samo je produbio pojedinačne osećaje neprihvaćenosti, straha, nebezbednosti i beznadežnosti, a kod LGBT aktivista u velikoj meri relativizovao rezultate dotadašnjih aktivnosti.

U ovom periodu je bilo i par nezavisnih pokušaja okupljanja lokalne LGBT scene. Ova dešavanja bila su zabavnog karaktera (jeste, žurke) i organizovale su ih niške lezbejke. Žurke su bile nekomercijalne, privatno finansirane i otvorene za sve zainteresovane, sa željom da se zajednica poveže i van Lambde, koja u to vreme već lagano zamire.

Nakon nestanka Lambde usledio je jedan dug period zatišja na aktivističkoj LGBT sceni. Naravno, kao i uvek do sada, sve vreme su se, bez ikakvih aktivističkih pretenzija, održavala privatna, poluprivatna, a jedno vreme i komercijalna LGBT druženja sa standardno većim brojem posetitelja nego posetiteljki, u cilju povezivanja na više nivoa sa sebi sličnima. Na ovim okupljanjima pre svega pripadnika lokalne gej ekipe regularno su bili prisutni i pripadnici balkanske tubrofolk scene – Jeca, Ceca, Azis i sl.

NOVA ERA

Godina 2012 – Ženski prostor, u saradnji sa organizacijama Labris, Gejtenom LGBT, Dugom (Šabac), kao i Pokrajinskim Zavodom za rodnu ravnopravnost (Novi Sad), u Nišu organizuje seminar LBGT mladi – borba protiv stereotipa i predrasuda. Interesovanje za seminar je veliko, a u samoj realizaciji učestvuju i aktivisti nove generacije. Iste godine pokušaj obeležavanja 27. juna isticanjem zastava duginih boja na zgradama javnih institucija u znak podrške LGBT zajednici u Nišu je propao. Preko dvadeset gradskih institucija, uključujući i one koje treba da štite prava LGBT osoba, ali i onih koje se bave duhovnim i duševnim napretkom građanstva, pozvano je da se uključi u ovu akciju. Nijedna se nije odazvala. U ostalim gradovima u kojima se projekat realizovao, zastava se vijorila, u Šapcu čak i na zgradi Policijske uprave, a u Novom Sadu na zgradi Izvršnog veća.

Godina 2013. – Ženski prostor zajedno sa Antifašističkim kolektivom grada Niša, čiji je deo, organizuje obeležavanje datuma bitnih za LGBT zajednicu. Po prvi put u Nišu javnom akcijom biva obeležen 17. maj – Dan dobre protiv homofobije i transfobije, a posle nešto malo više od mesec dana i 27. jun – Dan ponosa LGBT osoba. Na konferenciji za štampu zakazanoj povodom Dana ponosa među govornicima se, pored predstavnika Antifašističkog kolektiva, našao i predstavnik Policijske uprave Niš, koji je istakao da LGBT osobe u niškoj policiji imaju isti tretman kao i ostali građani i građanke, i pozvao ih da prijavljuju slučajeve nasilja.
LGBT žurke

Volonterke Ženskog prostora 2013. godine počinju i sa organizovanjem LGBT žurki. Prva je održana u sklopu obeležavanja 17. maja. Na iznenađenje i organizatorki i starije LGBT ekipe odziv je bio fantastičan. Među gostima, osim aktivista i pripadnika niške zajednice, našao se i određen broj ljudi iz okolnih manjih mesta. Posle par meseci, na zahtev posetilaca prvog ovakvog okupljanja, organizovana je još jedna žurka, i još jedna, i još jedna… Danas se one održavaju redovno, otprilike jednom mesečno, a interesovanje LGBT zajednice, sada već može slobodno da se kaže, južnog regiona zahvaljujući društvenim mrežama ne jenjava… Ono što je primetno na ovim dešavanjima, pored očigledne potrebe za povezivanjem, je osećaj rasterećenja, pripadnosti, možda čak i pojedinačne sreće. Takođe postalo je očigledno i to da je neoliberalni kapitalizam učinio svoje, pa se već nekoliko vlasnika klubova i kafića „usudilo“ da zanemari ličnu i sveprisutnu homofobiju zarad profita. Ono što je, nažalost, postalo posle izvesnog vremena takođe jasno, a tiče se „nove ere“ lokalnog LGBT aktivizma i prisustva nekih novih klinaca i klinki u njemu, je da je usled prevelikih pritisaka sredine vrlo mali broj njih spreman da bilo gde i na bilo koji način, osim u tom uskom, bučnom i mračnom prostoru, ispolji svoju LGBT personu. Tako LGBT aktivizam u Nišu ostaje na nezavidnoj poziciji zatvorene zabave i mimikrije dominantnih trendova i kulture, svodeći se na entuzijastične aktivističke pokušaje feminističkih grupa i podršku antifašista.

Piše: Hristina Piskulidis

Related Posts