U četvrtak 30. januara 2014. godine u punoj sali Amerikana Doma omladine Beograda premijerno je izveden komad „Merlinkina ispovest“ po tekstu Miladina Ševarlića u režiji Stevana Bodrože, koji je inspirisan autobiografijom Vjerana Miladinovića Merlinke „Terezin sin“. Iako monodrama, u komadu glume Aleksandar Trmčić i Čarni Đerić. U pitanju je produkcijski poduhvat Gej lezbejskog info centra, Merlinka festivala, Doma omladine Beograda i Puls teatra iz Lazarevca.

Stevan Bodroža: Potresna čežnja za ljubavlju

Koji je tačno razlog mog bavljenja Vjeranom Miladinovićem Merlinkom? Nikada Vjerana nisam doživljavao kao nekog narodnog heroja LGBT populacije. Takođe me nikada nije posebno uveseljavala njegova scenska persona kroz koju je on tražio prihvatanje, potvrdu da to čime se bavi nije pogrešno i nije za osudu. Vjeran je meni fascinantan iz sasvim drugih razloga. Čitajući ovu dramatizaciju njegove autobiografije imao sam utisak da je Vjeran poput parčeta nekog razbijenog ogledala. U tom parčetu, koje je zauvek izgubilo mogućnost da pruži jasan i celovit odraz, ogleda se raspad jednog karaktera, jedne porodice i jednog društva. Od samog početka svog života tretiran kao biće obeleženo sramotom (odbačeno i neželjeno dete), on se identifikovao sa ulogom antiheroja i tu ulogu je nosio kroz život. Odbacivanje je postalo model svih njegovih odnosa, kako ga je odbacila majka, otac i njegova porodica, tako su ga odbacivale i mnogobrojne mušterije nakon što bi ga upotrebile. Vjeran je potresna slika traganja za ljubavlju na pogrešnim mestima, on otelotvoruje tragične sudbine svih onih osoba koje su imale potencijala, darova, mentalnih i svih drugih sposobnosti da žive ispunjeniji i srećniji život ali se to ipak nije desila. Zašto? Odbacivanje, neuklopljenost, nerazumevanje ili možda, na najdubljem nivou, neprihvatanje sebe samog, tragično samoodbacivanje nastalo kao internalizovani odgovor na odbacivanje od strane okoline koje se desilo vrlo, vrlo rano u životu? Kod Vjerana mi je posebno potresna čežnja za ljubavlju koja isijava iz svake njegove rečenice, iz svake njegove misli, bila ona ispovedna, bila ona obraćanje Bogu ili pak ispunjena gomilom psovki kojima je želeo da šokira i privlači pažnju. Biće koje je toliko čeznulo za ljubavlju, duboko, do same svoje srži, i u toj čežnji koja se nikada nije ostvarila tragično sagorelo, zaslužuje da se njime bavi umetnost, postavljajući svoja večna pitanja koja večno i ostaju bez valjanog odgovora, o ljubavi, čežnji, autodestrukciji, usamljenosti, patnji… Čini mi se da ljudi poput Vjerana postoje upravo zato da bi u svom životu odslikali sve fundamentalne probleme ljudske egzistencije, da bi poslužili kao neki tragični primer, kao ogledalo koje će zauvek zarobiti našu pažnju, vraćati nas sebi kako bismo u tragizmu njihove sudbine reflektovali i proveravali sopstveni tragizam koji teško da ikad može da se poredi sa njihovim… Druženje sa Vjeranovim senima je autentično putovanje u srce tame i bola u kom, kao perpetuum mobile ovog fascinantnog karaktera, pulsira jedna nikada zadovoljena čežnja za ljubavlju i prihvatanjem. Na to putovanje moji saradnici i ja pokušaćemo da povedemo publiku ove predstave.

Čarni Derić: Telo mora da prenese svu emociju

Ako je verovati Kuriru, imao si nedoumice da učestvuješ na projektu. Kakve?
U večitoj igri gluvih telefona, koju igraju novinari sa svojim sagovornicima, neki se odgovori, čudno, pomešaju sa pitanjima, tako da već pitanje, samo, nudi odgovor koji više „godi“, oku čitaoca. Iako, moram da naglasim da, u ovom slučaju, čini mi se,nije bilo zle namere novinara. Moguće je da im je samo ostalo nešto više prostora za naslov prilikom preloma novina.
Pitanje je bilo (parafraziram): „Da li ste imali nedoumice oko prihvatanja uloge, s obzirom na proteste desničara?“ Odgovor je glasio:“Imao sam nedoumice, pre nego sam pročitao tekst.“
Nedoumice postoje oko svake uloge. One mogu biti raznovrsne. Od kvaliteta teksta, teme koja se obrađuje, koncepta koji reditelj ima nameru da ostvari, preko uslova koje nudi ugovor, kvaliteta ostalih saradnika na projektu, ciljeva samog projekta…
One se rešavaju brzo; nakon prvog čitanja teksta i razgovora sa autorima koji pojašnjavaju ova pitanja. Moje su „nedoumice“ po pitanju ovog projekta, nestale posle prvih nekoliko rečenica reditelja Stevana Bodrože. Predstava govori, pre svega, o tragičnoj sudbini jednog čoveka.
Od mnogih sam čuo komentare „Čarni se baš daje“. Koliko je tebi uloga zahtevna i fizički naporna?
Fizičko „davanje“ dolazi iz potrebe da se uloga preživi. Ono je ogledalo unutrašnjeg života uloge. Meni ova uloga donosi, najpre, emotivnu iscrpljenost. Sredstva kojima, u ovoj predstavi, baratam su ograničena na telo bez, artikulisanog, glasa. Telo je to koje mora da prenese svu emociju. Na kraju predstave, ono bolno bridi zatrovano enormnom količinom tuge koju lik Merlinke nosi. Kroz njega se, tokom predstave, provlače izuzetno emotivno izgovorene misli, koje fenomenalno plasira kolega Aleksandar Trmčić i neobično potresna obrada pesama Cece Ražnatović,u izvođenju predivnog kvarteta „White witches“. Uz takve podsticaje ni tela gledalaca ne ostaju neranjena. Nakon igranja, potreban mi je čitav dan da se zalečim. Ovo govorim bez žaljenja. Samo me takva scenska iskustva čine potpuno zadovoljnim.
Pojedini mediji su okarakterisali predstavu kao šokantnu. Da li je?
Šokantno je društvo koje nema empatije za bilo čiju bol. Šokantno je što šokira glas podignut u odbranu ličnih sloboda. Šokantna je zloupotreba ljudskog neznanja koja podstiče druge na mržnju i nasilje. Šokantna je potreba da se šokira. Ovo se odnosi na pripadnike svih seksualnih orjentacija.
Neheteroseksualna populacija, često, provocira nekulturnim, uvredljivim izjavama i ponašanjima, čineći sebi medveđu uslugu. Često su oni jednako netrpeljivi prema svakome ko drugačije misli i oseća. U tim okolnostima, dijalog je nemoguć. Stvari se neće rešiti. Svako ima pravo da bude šta želi, dok god nikoga ne ugrožava. Različitost je normalna i potrebna. Predstava je šokantno dobra.
Kakve su reakcije tvoje bliže okoline? Da li si dobio komentare „a šta ti je to trebalo“?
Poznajem razne ljude. Svi koji su bili spremni da popričaju sa mnom na tu temu, nakon razgovora su podržali ovaj moj angažman. Tako je bar bilo do sada. Nisam još sve poznanike sreo. Reakcije ljudi koji su predstavu odgledali su iste. Potreseni su.
Kritičari, mediji i publika ima samo reči hvale za predstavu. Da li te je to iznenadilo?
Moram priznati da do same premijere nisam bio svestan utiska koji predstava ostavlja na ljude. Malo me je sve to i uplašilo. Sada mi nad glavom visi veća odgovornost. Treba sada, svaki put opravdati očekivanja.

Aleksandar Trmčić: Najveći izazov do sada

Koliko ti je bilo teško da uđeš u lik Merlinke?
Sam ulazak u neki lik je za svakog glumca jedan proces i veliki izazov. Ovo je za mene bio do sada najveći, s obzirom na to da se u mnogome razlikuje od moje prirode, ali i od mog dosadašnjeg profesionalnog iskustva. Analizirajući lik i delo Vjerana Miladinovića i sam tekst predstave, reditelj Stevan Bodroža i ja smo, oformili jedan, nadam se, uverljivi prikaz tragedije života jednog čoveka. Sazrevajući, prevazilazeći dileme i gomilajući ideje, postepeno sam ušao u lik Merlinke i potrudio se da glumački iznesem sve ono što zahteva ova predstava.
Kada je ovaj projekat ugovoren, nisam imao detaljne već samo površne informacije o Vjeranu Miladinoviću i njegovoj sudbini. Potrudio sam se da iz raznih izvora saznam što više o njegovom životu da bih posvećenije i vernije ušao u lik. Naravno, kroz sam proces rada, taj lik je sazrevao u meni. Uložio sam sve svoje profesionalne veštine i znanja da bih prikazao nekoga ko se od mene razlikovao. Nadam se da će svako sledeće prikazivanje biti uspešnije od prethodnog.
Kako je tvoja okolina reagovala na tvoju ulogu u predstavi? Da li si imao podršku ili su pokušavali da te odvrate od toga?
Moja okolina zna koliko volim posao koji radim i na svaki moj novi angažman reaguje vrlo ushićeno. Svojim stavom sam odavao koliko se radujem ovoj ulozi, te su i ljudi oko mene sa nestrpljenjem čekali premijeru.
Podrška je svakako važna, a naročito u početku nekog rada. Nadalje, mnogo toga zavisi od vlastitog ulaganja truda, napora, volje… Imam sreću da sam okružen prijateljima i kolegama koji me podržavaju, podstiču na dalji profesionalni napredak i raduju se svakom uspehu.

Related Posts