Pazite se, heteroseksualci! Stiže Front za oslobođenje homoseksualnih osoba, koji raste kao HPV bradavica na ravnodušnom licu Amerike i izaziva probavne smetnje u blago uravnoteženim crevima pokreta za oslobođenje žena. Tako je pisala Martha Shelley 1970. na talasu pobune homoseksualnih ljudi protiv policijskog terora i batinaša, i nepristajanja na četiri zida u koje ih zajedno sa nesnosnim teretom podsvesne krivice prisiljava heteroseksualno društvo. Pobuna je najverovatnije započela jedne noći u njujorškom gej baru, usled uobičajene policijske racije, koja je, ovog puta, naišla na otpor, isprva u vidu nenasilne građanske neposlušnosti, a potom i kao odlučan odgovor na policijsku brutalnost. Bio je to revolucionarni događaj, ustanak ugnjetenih, rođenje homoseksualnog ponosa na masovnom nivou, kako je opisala jedna fotografkinja događaja. Bio je to veliki pokret zajedničkih snaga homoseksualnih muškaraca i lezbejki. Međutim, brzo će se unutar pokreta pokazati da je na delu isti patrijarhalni koncept muške dominacije i ženske drugosti. Postaće očigledno da je za gej muškarce od sporednog značaja pitanje pola i polnih uloga na kojem su lezbejke insistirale, te se izlazak iz pokreta i kreiranje zasebnog, izrazito feminističkog lezbejskog prostora ispostavio kao neminovan. O periodu osvešćivanja lezbejki i lezbejstva 70-ih godina, propitivanja sopstvenog položaja unutar pokreta za oslobođenje žena i pokreta za oslobođenje homoseksualnih osoba, te lezbejskog separatizma, svedoči preko 100 tekstova prikupljenih i objavljenih u čitanci “Oslobađanje lezbejki: feministički tekstovi 1968–1980”.
Postojala je, naime, dilema lezbejki u izboru saveznika. U pokretu za oslobođenje žena problem je bila dominacija heteroseksualnih žena ali i lezbofobija, dok su u pokretu za oslobođenje homoseksualnih osoba dominirali muškarci.
Ženski pokret je oduvek isključivao lezbejke. Ovde nema nastranih, bio je stav Nacionalne organizacije žena, koju je predvodila Betty Friedan. Ona je o lezbejkama govorila kao o ljubičastim napastima smatrajući homoseksualnost drugorazrednim pitanjem za ženski pokret. No nije zabrinjavala samo okorela homofobija naših heteroseksualnih sestara, kako je pisala Susan Silverwoman u tekstu koji otvara nulto poglavlje ove čitanke, nego su to pre bile posledice njihovih stavova. Mi moramo da razumemo kako nas je njihov seksizam prisiljavao u prošlosti da napravimo destruktivne izbore, kao što je naša odluka da radimo sa homoseksualnim muškarcima. Jer, kada se pojavio Pokret za oslobođenje homoseksualnih osoba, mnoge lezbejke su videle priliku da se u zajednici sa gej muškarcima konačno autuju i budu prihvaćene. Ali mi nismo shvatile da napuštamo heteroseksualni ženski pokret za pokret homoseksualnih muškaraca, nastavlja Silverwoman. Muškarci u pokretu su tradicionalno održavali moć nad ženama, pretvorivši raskol između feministkinja i lezbejki u sopstveni kapital. Dok su im se lezbejke srdačno pridruživale u zajedničkom poduhvatu, vođe, muškarci, nastavili su da se takmiče za pozicije moći u homofilnom pokretu sa vrlo malo poštovanja i razumevanja za lezbejke, pisala je Del Martin 1971. Prema En Makinon i Robin Garet, muškarci nisu pokušavali da shvate šta je oslobođenje žena, kroz punu analizu društvene i političke revolucije, nego su nastojali da asimiluju žene i ženska pitanja u svoj program mišljenja i delovanja. Oslobođenje homoseksualnih osoba postao je pokret za oslobođenje homoseksualnih muškaraca koji je bio u sukobu sa feminističkim načelima. Lezbejke su tako s jedne strane morale da se odupru ugnjetavanju od strane heteroseksualnih žena, uvidevši da ne mogu da razvijaju zajedničku politiku sa ženama koje ne prihvataju lezbejstvo kao političko pitanje. S druge strane su se borile protiv muške dominacije u društvu i u samom pokretu. Kako je iste godine pisala Liz Stanley, lezbejke su pretnja i heteroseksualnim i homoseksualnim muškarcima jer njihovi životi nisu organizovani oko penisa i penis ni na koji način nije potreban za postojanje lezbejki.
Za Silverwoman bilo je ispravno definisati sve muškarce kao neprijatelje, ali ne i žene. Ako nastavimo da definišemo heteroseksualne žene kao deo neprijateljskog tabora, a ne kao naše sestre koje su ekstremno uplašene od posledica potpune seksualnosti, mi se same lišavamo pokreta koji mora da bude deo nas samih. Silverwoman je smatrala da su homoseksualni muškarci lažni saveznici, koji nikad neće razumeti žensko iskustvo.
Kada su lezbejke rekle zbogom Frontu za oslobođenje homoseksualnih osoba, kivne i umorne od masivnih muških ega, odlučne da napadaju same temelje muškog pogleda na svet oličene u konkurenciji, agresiji i gramzivosti, i odlučne da raskrste sa zavisnošću od muške privilegije koja ih je sprečavala da budu revolucionarne, vratile su se sestrama u ženskom pokretu. Nastojale su konačno da artikulišu teorije lezbejskog feminizma i sopstvenu politiku, shvativši da se njihovi interesi razlikuju od interesa homoseksualnih muškaraca pre svega jer one pripadaju političkoj klasi žena. Oslobođenje lezbejki zahtevalo je uništenje muške nadmoći nad ženama.
Politička teorija koju su stvarale lezbejske feministkinje dovodila je u pitanje instituciju heteroseksualnosti kao osnovu muške nadmoći. Iz te nadmoći proizilazilo je ugnjetavanje, ali i muško nasilje, protiv čega su lezbejke vodile snažne kampanje i stvarale prostore i skloništa za sve žene, pogotovo heteroseksualne. Tvrdile su da ženska ljubav prema sebi i drugim ženama može oslabiti podršku muškarcima i destabilizovati njihovu nadmoć. Postojala je, međutim, bojazan da žene koje žive u zajednici s muškarcima teško mogu da prepoznaju tu funkciju heteroseksualnosti, te da je zapravo samo podupiru. Odvajajući se od muškaraca i svega što ima veze sa patrijarhatom, mnoge lezbejke – separatistkinje, odvojile su se i od heteroseksualnih žena, koje su identifikovale kao saučesnice u muškom ugnjetavanju. Žene koje žele da unište mušku nadmoć, patrijarhat i kapitalizam moraju se, jednako kao i lezbejke, boriti protiv heteroseksualne dominacije – ili nikada nećemo okončati ugnjetavanje žena, smatrala je Charlotte Bunch.
Burna decenija lezbejskog aktivizma, teorijskog promišljanja, posustajanja, odupiranja, separatizma, razmeštena je u pet poglavlja drugog dela feminističke čitanke, koju je izdao Labris, a priredili/e Nela Pamuković i Miloš Urošević. Nulto poglavlje sadrži dvadesetak tekstova o lezbejkama unutar ženskog pokreta i pokreta za oslobođenje homoseksualnih osoba. Prvo, drugo i treće poglavlje čine tekstovi o separatizmu, lezbejstvu i feminizmu, dok su u četvrtom tematski tekstovi koji propituju telo, ljubav i seksualnost, ugnjetavanje i nasilje, samoodbranu, podizanje svesti i autovanje.
Piše: Marjana Stevanović
Više tekstova iz broja 50 – oktobar 2019. možete pročitati na:
