Inače čudna povezanost između rijaliti programa i štampe, u tabloidima je tokom 2015. dobila svoju razvijenu – reklo bi se baroknu formu. Od septembra 2015, kada je počelo istovremeno emitovanje tri rijaliti programa (Veliki brat, Farma i Parovi), postalo je očigledno da će produkcije ovih programa morati da primene sva zamisliva sredstva kako bi publiku naterali da gleda baš njihov, a ne proizvod konkurentske kuće: zbog toga, bilo je više seksa, više fizičkih i verbalnih sukoba, više prostakluka, golotinje, tračeva i skandala.

Ova situacija naročito je pogodovala tabloidima, čije su stranice sve do kraja 2015. bile dupke pune “direktnih prenosa” s TV ekrana i eksplicitnih opisa onoga što se u ovom ili onom rijaliti programu prethodnog dana događalo. Zahvaljujući učesnicima koji su se rado bavili LGBT temama, one su se vrlo često pojavljivale i u tabloidima.

JEZIČKO BOGATSTVO

Uprkos brojnim tekstovima u kojima se tretirala ta tematika, pojavilo ih se svega nekoliko koji su problematični zbog korišćenja nepodobnih (“politički nekorektnih”). U monitoringu medija koji je obavljen u tom periodu, u tabloidima se skoro uopšte nije pominjala reč “peder”, reč “trandža” bila je nešto češća, dok se “lezbo akcija” pominjala najčešće, ali opet nedovoljno da bi moglo da se kaže kako je ovakav rečnik dominirao. Naprotiv. Čak i kad su u svojim tekstovima koristili prostačke izraze i kršili sve moguće profesionalne kodekse, novinari tabloida redovno su koristili reč “gej”.

To ipak ne znači da u ovoj vrsti štampe nije bilo diskriminacije, već da je ona samo dobila druge forme.

Nakon što su se na jednoj žurci poljubila dva muška učesnika rijalitija “Farma”, to je izazvalo pravu uzbunu u tabloidima. “Blic” je 4. oktobra taj događaj opisao, između ostalog, vrlo “jakim pridevima” koji sami za sebe predstavljaju diskriminaciju i kršenje Kodeksa novinara Srbije. Objašnjavajući da se bliži kraj rijalitija i da su učesnici ostali bez ideja za privlačenje pažnje, ovaj list navodi da se oni zbog toga okreću “degutantnim igricama”, a da su dvojica muškaraca koji su se ljubili “pristali na to, sa gađenjem”. Isti događaj je na naslovnoj strani lista “Alo” opisan ovako: “Bahanalije u Farmi: Kristijan ljubio Acu: Žestoki momak, pored svih žena, naskočio na Živanovića”.

Daleko suptilniji, ali ipak problematičan izbor reči, bio je karakterističan u situacijama kada jedan učesnik rijalitija drugog optuži da je gej. Tako list “Star” 17. septembra objavljuje naslov: “Rade Lazić priznao: Posle razvoda me je tešio jedan gej”. Čovek je u tekstu objasnio da mu je posle razvoda utehu i podršku pružio odani prijatelj koji je homoseksualac, ali s kojim nije imao nikakvu ljubavnu vezu. Sve je tu u redu, izuzev jedne reči – priznao. U srpskom jeziku, priznaje se neki greh, greška, nešto što smo nekome skrivili. Zašto bi, dakle, Rade Lazić priznavao bilo šta? Zašto, izuzev da se činjenica da imaš prijatelja homoseksualca označi kao strašan greh koji bi, eto, trebalo da se “prizna”.

POTRESANJE U DEFILEU

Karakteristična terminologija korišćena je i u retkim slučajevima kada se nije izveštavalo o događajima u rijaliti programima. Informacija preneta iz strane štampe, da je jedan umetnik iz Los Anđelesa rekao kako glumca Breda Pita privlače i muškarci, list “Blic” najavio je ovako: “Ameriku je potresla izjava umetnika”. Zašto POTRESLA? Potresamo se zbog tragedije, nepravde, bolesti, itd. Da li je navodna teza o Pitovoj biseksualnosti takav događaj? Po “Blicu”, biće da jeste.

Naravno, svi ovi primeri na prvi pogled izgledaju banalno i nevažno, ali to su svakako mehanizmi medijske manipulacije – metodi kojima se u svest čitalačke publike lagano urezuju obrasci razmišljanja (stereotipi) koje ona u startu možda i nije imala. Ako hiljadu puta pročita da je ljubljenje dvojice muškaraca degutantno i da izaziva gađenje, odnosno da je nečija biseksualnost globalna tragedija, prosečni čitalac će hiljadu prvi put i sam smatrati da je u pitanju neki “poremećaj” prirodnog balansa.

Koliko je jezik zapravo sugestivan, vrlo lepo ilustruje i pitanje novinarke lista “Alo” upućeno Ivanu Ivanoviću 20. septembra: “Šta misliš o homoseksualcima, njihovim zahtevima za usvajanje dece i da li je defile ulicama način da to ostvare?”. Na prvi pogled, ovome se ne može zameriti skoro ništa (izuzev raznolikosti stvari koje se bez potrebe “trpaju u isti koš”). Ali, pitanje je zašto baš reč DEFILE? Defile je, po definiciji, “paradni marš vojnih trupa” ili “svečani prolazak”, a u svakodnevnom životu obično se upotrebljava s negativnom konotacijom: “Došla sam u goste, a morala sam da izdržim defile uštirkane rodbine”, “Mislila sam samo dvoje, a ono – čitav defile”,…i sl.

Novinarka je u svakom slučaju mogla da upotrebi i neku drugu reč ili konstrukciju – šetnja, parada, izlazak na ulice, itd. Nimalo slučajno, odabrala je baš tu: negativne konotacije, donekle militantnu, vrlo verovatno s ciljem da isprovocira neku homofobnu izjavu po kakvima je njen sagovornik ranije bio poznat. Pošto je Ivanović je iznenadio i rekao nešto što je sasvim korektno, novinarka se nije zaustavila. Da bi kako-tako isprovocirala reakciju, postavila je i ovakvo pitanje: “Tvoja ćerka Staša je tinejdžerka. Uspevaš li da odgovoriš na sva njena pitanja u ovom periodu i kako joj objašnjavaš činjenicu da se dve čike ili dve tete drže za ruke?”. Od svih fenomena koje Ivanovićeva ili bilo čija ćerka ima priliku da gleda oko sebe, kao najveći problem istaknuto je držanje za ruke. Ne gologuze starlete, ne nepismene i nabeđene pevaljke, ne renesansa kriminalaca kao uličnih heroja, ne beda i jad, već – držanje za ruke. Još je zanimljivo i to što je ovde upotrebljena reč “činjenica” – kao da je to istopolno držanje za ruke nešto što srpski tinejdžeri vide na svakom koraku, svakog dana, na raznim mestima, toliko da se od toga uteći ne može, pa se i siroti tinejdžeri pitaju šta je sad pa to. Srećom, Ivan Ivanović je i ovde ostao “na visini zadatka”.

PUŠENJE I OSTALE ZANIMACIJE

Osim jezika i izbora reči, vrlo je zanimljiva činjenica da su novinari, pišući direktno ili indirektno o LGBT tematici, više kršili opšta načela profesionalnih kodeksa, nego ona koja se tiču specifično diskriminacije. Pre svega, to se odnosi na zabranu izjednačavanja nagađanja i tračeva s činjenicama – u prevodu, ako je neko o nekome nešto rekao, to ne sme da se predstavi kao potvrđena i potpuno tačna informacija. Pošto su učesnici rijalitija jedni o drugima govorili sve i svašta, to “sve i svašta” odmah je nalazilo put do tabloida i bez ikakve provere, obzira ili pažnje, prenošeno svima koji su propustili epizodu ili u tom trenutku gledali neki drugi rijaliti.

Pošto su “optužbe” za homoseksualnost bile jedan od najčešćih tračeva, podrazumeva se da su u tabloidima zauzele posebno mesto. Rezultat su u nekim situacijama bili potpuno nadrealni naslovi: u “Aferi” je 9. septembra, recimo, zabeleženo da je “Stanija pušila dečku u WC-u, Lepomir Bakić se drogira, a Kristijan Golubović je gej”. Zvuči zanimljivo, ali je zaista više nego bizarno (pa i diskriminatorno) to što su na spisku navodnih “grehova” isti status zauzeli narkomanija, oralni seks i homoseksualnost.

Isti list istakao se i sedam dana ranije, kada je – sličnim povodom – objavljeno “Vlada je gej, sve pevačice su kurve, a Kristijan umalo hirurg”.

Kao činjenice prihvatane su čak i one optužbe koje su glavni akteri na licu mesta demantovali. Jedan od najzapaženijih slučajeva svakako je navodno “priznanje” manekena Uroša Ćertića da je gej. Praktično svi tabloidi su 1. novembra preneli kako je učesnik “Parova” u jednoj svađi potvrdio ono o čemu se do tada samo šuškalo. Čitav događaj tekao je ovako: jedna učesnica pokrenula je pitanje Ćertićeve seksualne orijentacije, onda je jedan učesnik naveo kako je on biseksualac i kako misli da će “tako da prikupi poene”, pa se opet nadovezala inicijatorka čitave te debate i to vrlo detaljnom analizom ličnosti pomenutog Ćertića. Ovoga je to toliko iznerviralo, da je u afektu povikao: “Evo, Uroš Ćertić je gej! Jeste li to hteli da čujete? Čula si, Vesna, ja sam gej! Eto…”.

Iako bi i detetu bilo jasno da je u pitanju ili sarkazam, ili afekat, tabloidi su ovo “priznanje” uzeli zdravo za gotovo i slavodobitno objavili to što su objavili. Čitava stvar toliko je besmislena, da je teško definisati koji je novinarski standard time prekršen – onaj o obavezi istinitog izveštavanja, ili onaj nepisani koji kaže kako bi novinari ipak morali da imaju mrvicu inteligencije i(li) mrvicu obzira prema ljudima o kojima izveštavaju.

Podrazumeva se, naravno, da je veliki deo ovakvih prepucavanja bio prepun prostakluka. Ipak, zanimljivo je da u situacijama kada bi neko nekoga “optužio” da je gej, čitava stvar završavala na tome – kao da, posle takve kvalifikacije, nikakve druge uvrede nisu neophodne. Zanimljiv je u tom smislu dijalog dvoje učesnika “Farme”, koji je list “Alo” preneo 24. novembra:

” – Kako pušiš onom tvom što ima Lambordžini? Ajde ispričaj nam, Jasmina. Rekao mi je da voli da te ka*a u čmar – izustio je Mića, pa je Jasmina rešila da otkrije njegovu tajnu: “Ja sam čula od prijatelja da si ti gej, a da ti porodica služi kao paravan. U Americi imaš dečka, zato često tamo putuješ – ispalila je Jasmina kao od šale”.

STOJAN I TERORISTI

Prava je sreća što se u periodu ekspanzije rijalitija nije našlo mnogo tema u kojima su novinari imali priliku da pokažu svoje znanje ili makar sposobnost da pronađu stručnjake koji to znanje imaju. Iako tabloidi imaju zadatak da zabave, oni bi ipak trebalo da pokušaju da ne šire budalaštine s dugoročnim posledicama i očigledne zablude.

Kako izgleda kad novinari pojma nemaju čime bi i kako trebalo da se bave, pokazala je situacija kada je iz “Velikog brata” izašla takmičarka – transvestit. Ona je “u prošlom životu” bila policajac i imala suprugu i decu, dok se sada izdržava od prostitucije. Opisujući njen životni put novinari tabloida posebnu su pažnju posvetili trenutku kada je “Stojan” odlučio da “postane žena”.

Prenoseći navode makedonskih medija (pošto je u pitanju takmičarka iz te države), oni su naveli kako je “Stojan” kao policajac 2001. učestvovao u jednoj policijskoj akciji u kojoj ga je “samo sreća spasla metka i sigurne smrti”. Bez ikakve veze s racionalnim rasuđivanjem, naukom ili bilo čime što bi i nalikovalo funkciji medija, tabloidi su priču zaključili ovako: “Posle toga, odlučio je da uzima hormone i oblači se kao žena”. Nije zato čudo što je i naslov podjednako besmislen i glasi “Zbog terorista promenio identitet”.

Za “običnog” i ne previše upućenog čitaoca, to bi značilo da svako ko bude u smrtnoj opasnosti ima velike šanse da “odluči da postane žena” i da na takvu “odluku” lako mogu da utiču teroristi, pijani vozači i ubice raznih drugih profila.

FAŠISTI IZ NAŠEG SOKAKA

Iako su se učesnici rijalitiji iz petnih žila trudili da probiju granice ne samo pristojnosti, već i zdravog razuma, čini se da su ih – bar kada su u pitanju priče o LGBT problematici – pretekli njihovi navijači ili ljudi koji su im nekada bili bliski. Prenoseći izjave ovih ljudi, novinari su pravili inače uobičajenu grešku ne-reagovanja. U slučaju da osoba s kojom razgovara iznosi diskriminatorne ili stavove koji pozivaju na nasilje, novinar je obavezan da se od tih stavova ogradi, da na neki način na njih reaguje. Ovde toga nije bilo, baš kao što ga nema ni u velikoj većini takvih situacija u medijima.

Ana Marija Žujović, osoba koja je svojevremeno bila u vezi s jednim učesnikom “Farme”, ovako je reagovala na glasine da joj je bivši dečko gej: “Priče da je Vlada gej, čula sam mnogo puta. Da sam ranije to znala, ne bih se upuštala u ljubavnu romansu sa takvim muškarcem. Skoro svi njegovi prijatelji su gejevi. Na moje pitanje zašto se druži s njima, uvek je odgovarao kako je ovo 21. vek i da se njima druži zbog posla. Govorio je da gejeva ima svuda oko nas i da je normalno da ih ima i među svojim prijateljima”. Kao da i sve ovo nije bilo dovoljno, novinar “Blica” na čitavu tu storiju dodaje još i ovo: “Njena osećanja prema bivšem partneru su tada, kako kaže, bila iskrena i u to vreme njegov odgovor joj je bio potpuno razuman”.

U prevodu, sve ovo znači:
1. da je nenormalno da se heteroseksualan muškarac druži s homoseksualnim;
2. da je su gejevi toliko brojni, da heteroseksualnim ljudima ugrožavaju opstanak;
3. da je čovek koji ima gej prijatelje u najmanju ruku nerazuman, na šta može da padne samo žena koja ga voli.

Dva meseca ranije, u avgustu, ista osoba je za “Skandal” komentarisala svog bivšeg partnera i drugog učesnika, tvrdeći da će njih dvojica stupiti u vezu. Pod naslovom “Lepomir Bakić se bode u guzu i venu”, navedene su i njene reči “Ne znam samo ko će tu biti muško, a ko žensko, teška je to borba kod njih dvojice”.

U kategoriji širenja govora mržnje, ipak su dominirali očevi novih TV zvezda.

Tu je, recimo, otac jedne učesnice “Farme” koji je u izjavi za “Kurir” 24. novembra istakao da bi više voleo da mu ćerka bude “kurva, nego lezbijka”. Kada su ga novinari čudno pogledali, objasnio je to ovako: ““Zašto se čudite što to kažem? Bar će da mi rodi unuke. Znate kako, svaki roditelj želi da mu deca imaju potomstvo. Ona kao prostitutka može sebi da rodi dete, a ako se opredeli da bude sa istim polom, kako će onda?”.

S druge strane, otac jednog učesnika “Velikog brata” bio je jako ljut što se drugi učesnik njegovom sinu obraća u ženskom rodu, da mu je zapretio seksualnim nasiljem, što je “Kurir” objavio pod naslovom “Antonu ću staviti penis u usta!”

Bilo je u periodu dok su praćeni mediji i onoga što se obično zove “primer dobre prakse”. Bilo je da čak i tabloidi smatraju kako je Andrea Pejić “sve bolja riba”, kako je Seka Aleksić ponosna što joj je suprug proglašen za gej ikonu, da su zvezde podržale istopolne brakove, itd. Bilo je, dakle.

Problem je međutim u tome što je – kao i u drugim oblastima – snaga deset dobrih primera zanemarljiva u odnosu na snagu jednog lošeg. A pritom je loših bilo neuporedivo više, sve na krilima rijaliti programa koje su tabloidi “trošili” kao tek pronađeno blago: rasipnički, bez mere i ukusa, bez ikakvog obzira prema profesionalnim standardima, ljudskim pravima, elementarnoj pristojnosti i – najvažnije – ljudima koji ih čitaju.

I ŠTA ĆEMO SAD?

Način izveštavanja tabloida nije nešto na šta može da se utiče jednokratnom merom ili zakonskim aktom – u pitanju su mediji koji unapred računaju da će ih zbog načina izveštavanja neko tužiti i to je trošak koji “pokrivaju” prihodom od prodaje. S druge strane, u prirodi je tabloida da o svemu izveštavaju na način razumljivim najširim čitalačkim krugovima – od onih medijski pismenijih, do onih koji su samo funkcionalno pismeni ili polupismeni – i kao takvi, svoje sadržaje jednostavno “prevode” na jezik koji će svima biti jasan i blizak.

Dugoročno, međutim, neophodno je sistemsko medijsko opismenjavanje građana i građanki, ali i njihova edukacija u vezi s ljudskim pravima: u okviru građanskog vaspitanja u školama, na časovima maternjeg jezika, u okviru nastave društvenih nauka. Ljudi moraju da nauče da čitaju, ali i da razlikuju šta u medijima sme, a šta ne sme da se pojavi; šta je javni interes, a šta diskriminacija i šovinizam. Istovremeno, neophodno je jačanje i veće angažovanje institucija koje bi trebalo da se bave promocijom kulture i etike javne reči: novinarskih udruženja, Saveta za štampu, Regulatornog tela za elektronske medije. Uz veću aktivnost civilnog sektora, takve mere mogle bi da daju dugoročno pozitivne rezultate.

Ako, međutim, nismo spremni da čekamo decenije, već želimo brzu akciju odmah, pre svega je neophodno da svoje neposredno okruženje informišemo da, osim tabloida, postoje i drugi zanimljivi mediji; da osim rijalitija, postoje drugi TV programi; da postoje medijski sadržaji u kojima se ljudskim pravima posvećuje dužna pažnja. Jer, ovakvi tabloidni sadržaji, pa i rijaliti programi, nestaće ili će se makar upristojiti onog trenutka kada shvate da je sve manje ljudi koji ih prate i plaćaju.

Samo više paralelnih aktivnosti – obrazovanje medijske publike, edukacija u vezi s ljudskim pravima, neposredan uticaj na sopstveno okruženje i akcije civilnog sektora – mogu da daju kakav-takav efekat.

Sve drugo je pucanj u prazno.

Piše: Tamara Skrozza

0 Shares