Kijev se vraća u normalu. Ulice samog centra koje su samo pre mesec dana izgledale kao poprište borbe sada su pune turista i stanovnika grada. Razgovarao sam sa Olenom Ševčenko, LGBT aktivistkinjom koja je bila među revolucionarima, na jednom od najprometnijih trgova Kijeva. Čuo sam dosta o njoj, ženi koja je autovana lezbejka koja je uspela da oformi vojnu jedinicu sastavljenu samo od žena. Neki ih zovu „Nezavisne Amazonke“.

Olena se pridružila protestima od prvog dana, ali joj se ideja o formiranju vojne jedinice sastavljene samo od žena javila tek kasnije kao odgovor na rastući seksizam na trgu Nezavisnosti u Kijevu. Žene koje su se tokom protesta nalazile na trgu su isprva bile zadužene za pravljenje sendviča, a u međuvremenu su formirale i barikade.

Na početku Olena je imala samo žena u svojoj paravojnoj fromaciji (uglavnom žene iz LGBT i feminističkih NVO). Ali zahvaljujući društvenim mrežama broj se popeo na 500 žena na trgu Nezavisnosti, a više od 1500 njih se nalazilo i na ostalim lokacijama. (Na primer, radi komparacije, krilo desnog sektora imalo je 2500 boraca u svojim redovima u centru Kijeva dnevno). Kako tvrdi Ševčenko, to je bilo predivno jer je feminizam u Ukrajini, baš poput reči gej, prljav izraz.

Ono što je bilo iznenađujuće je činjenica da su protestanti na trgu i to ultra-desničarsko krilo koje je bilo protiv Janukoviča, bilo spremnije da prihvati gej borce više no feministkinje u svoje redove. I to sve sa homofobijom koja je u velikom porastu u Ukrajini. Studija rađena u Ukrajini 2013. pokazuje da 80% intervjuisanog stanovništva jeste protiv gej ljudi. I to je porast od 8% u odnosu na prethodnu godinu. Upitnik je takođe pokazao da je 63% intervjuisanih Ukrajinaca izjavilo da homoseksualnost smatra perverzijom i mentalnom bolešću, a da samo 9 % podržava gej brakove, tako da ni post-revolucionarna Ukrajina ne izgleda bolje po LGBT populaciju.

Homofobični predstavnici u politici su i dalje na vlasti u Ukrajini. Privremeni predsednik Oleksandr Turčinov je rekao 2007. nešto po čemu je ostao upamćen: „Ako čovek ima normalne poglede nazivate ga konzervativnim, a one koji promovišu narkomaniju i sodomiju nazivate progresivcima. A sve te stvari su perverzija.“ Nekoliko vodećih likova ultra-desničarskog bloka iz partije Svoboda su dobili mesta u post-revolucionarnoj vladi uključivši i poziciju premijera vlade. Iskreno govorivši Svoboda jeste samo stišala malo svoje anti-gej izjave i stavove u zadnje vreme. Jedan od predstavnika partije, Jurij Sirotjukov je svojevremeno 2012. godine nazivao prvi gej prajd u Kijevu aktom agresije, dok sad predstavlja umereniju varijantu svog stava. „Mi poštujemo prava svih manjina ali bi LGBT zakon ovu zemlju satro“, rekao je on u intervjuu. „Ukoliko predlog odnesemo u sam parlament ne samo da će se Krim odvojiti već će i ostale provincije Ukrajine želeti da se odvoje.“

Nova vlada još uvek aktivno pokušava da blokira usvajanje anti-diskriminacionog zakona koji bi zaštitio LGBT osobe na radnom mestu. Ovaj malecni deo zakona koji je bio guran kao deo pregovora o primanju Ukrajine u EU je jedina progresivna stvar koja se od 1991, kada je Ukrajina postala prva post-sovjetska država koja je dekriminalizovala homoseksualnost, na ovamo desila za LGBT zajednicu. Sada se čeka na usvajanje zakona poput zakona koji postoji u Rusiji, a koji kriminalizuje čak i razgovor na LGBT teme, u Ukrajinskom parlamentu.

Talas nasilja prema LGBT populaciji u Ukrajini pokazuje koliko je situacija za populaciju nesigurna. Tokom januara i februara pripadnici ultra-desničarskih partija su napali poznati gej klub u Kijevu više puta. Vlasnik kluba je, rekavši da ne želi javno da izlazi sa pričom, kako ga ne bi proglasili nepatriotom, zatvorio je klub. Luksuzni butici u okolini nisu bili pipnuti.

Ali uprkos agresiji, LGBT aktivisti su na veoma varljivom mestu što se tiče protesta. Kada sam sa pitanjem o klubu prišao učesnici protesta, a koja je ujedno i LGBT aktivistkinja, Bohdani Babič, ona je odbila da priča sa mnom na tu temu rekavši da nije u redu da kreiram medijsku buku sad usred krize u Ukrajini. Kada su LGBT aktivisti odlučili prošle godine da podrže revoluciju, znali su da to moraju samo tiho da rade. Bogdan Globa, poznati LGBT aktivista je u jednom intervjuu rekao: „Većina LGBT aktivista je odlučilo da u potpunosti podrže proteste, jer su evropske vrednosti bliske našim ciljevima. Ali smo istovremeno odlučili da ne koristimo oznake LGBT aktivizma tokom demonstracija i da ne privlačimo posebnu pažnju protestanata na nas i da javno izražavamo svoju zabrinutost kao LGBT aktivisti.“

Predstavnik za medije Svobode, Jurij Sirotjuk je u pravu kada je rekao da većina poslanika u parlamentu ne bi glasala za zakon o istopolnim brakovima. Svaki pokušaj da se ovaj zakon ipak stavi na glasanje rezultovao bi masovnim protestima. Konsenzus u Ukrajini i među liberalnim i među konzervativnim političarima je da LGBT populacija treba da čeka još nekih 15 do 30 godina da se dese promene u sektoru ljudskih prava. Ovo je poruka koju sam čuo od svakog političara s kojim sam pričao u zadnja tri meseca.

Postoje čak i izveštaji o tome da je čak i Evropska unija odlučila da digne ruke od zahteva za LGBT zakonom u Ukrajini. Pavel Petrenko, ministar pravosuđa u Ukrajini je rekao da je Evropska unija već odlučila da od Ukrajine ne zahteva da uključi LGBT deo u antidiskriminacioni zakon. Dok je delegacija EU u Kijevu rekla da u njenom stavu nema promene i da oni i dalje zahtevaju da zakon pokrije i polje seksualne orijentacije, a što je istakao David Stulik, predstavnik za štampu i informisanje delegacije EU u Ukrajini. Prema Globi koji je prisustvovao razgovorima između predstavnika Evropske komisije i ukrajinskih organizacija civilnog društva, Evropska komisija jeste izbacila iz svojih zahteva za priključenjem Ukrajine Evropi LGBT zahteve.

I šta sada sa svim LGBT aktivistima koji su bili u prvim borbenim redovima?

Ukrajinski gej aktivista Zorjan Kis kaže: „Osećam se izdano i prodano sa obe strane. Nova Ukrajinska vlada je iskoristila haotično, post-revolucionarno stanje kao izgovor za onemogućavanje da bilo kakav pro-LGBT zakon uđe u Parlament.“ Zorjan nije naivan. On je svestan da je jednakost u ljudskim pravima i gej brak godinama udaljeno. Ali je jednakost na radnom mestu mogla da bude prvi korak u pravom smeru, međutim sada je pokusaj da se ta jednakost na radnom mestu uvede u opasnosti.

Pitao sam i Ševčenko isto pitanje – da li se ona oseća izdano od strane post-revolucionarnih vođa države? No za nju alternative u obliku sjedinjavanja sa Rusijom izgleda kao mnogo gora stvar. „O kakvim bismo LGBT pravima tek tad govorili,“ kaže ona. „Bez obzira na sve mi smo napravili neke bitne korake ka EU a to predstavlja nadu za sve nas.“

Piše: Maksim Eristavi – New Republic

Related Posts