Kad bi se, dakle, moglo udesiti da se država ili vojska sastavi samo od ljubavnika i ljubimaca, onda ne bi niko bolje boravio u svojoj državi nego ovi koji bi se uzdržavali od svih sramota i nadmetali se jedni s drugima za svaku lepotu; i boreći se jedni do drugih, takvi ljudi, pa da ih se i samo malen broj, pobedili bi, tako reći, ceo svet. Jer, čovek koji ljubi zacelo bi teže podneo da ga vidi njegov ljubimac kako je ili pobegao iz borbenog položaja ili odbacio oružje, nego da ga u tome vide svi ostali; i voleo bi mesto toga i više puta poginuti; a tek ostaviti svoj ljubimca ili mu ne pomoći kada je u opasnosti – niko nije takva strašivica da ga ne bi sam Erot oduševio za junaštvo, tako da bude jednak sa onim koji je najbolji junak po prirodi. Platon, Gozba

Da li je tebanski vojskovođa Gorgida, imao na umu ove Platonove reči, kako tvrdi antički pisac Plutarh, kada je 378. godine p.n.e. formirao Svetu četu, nikada nećemo moći pouzdano da znamo. No, istorijska je činjenica da je u tom trenutku, a da toga, verovatno, nije bio ni svestan, formirao nepobedivu vojnu formaciju, koja će 40 godina ulivati strah svim neprijateljima Tebe i obezbediti joj hegemoniju u grčkom svetu.

Teba je bila grčki grad-država u oblasti Beotija, na južnom delu grčkog kopna. Nalazila se na udaru dve najmoćnije grčke države (Atine i Sparte), što će uticati da se u Persijskim ratovima (499-449. godine p.n.e.) svrsta na stranu Persijanaca. Svoj uspon ostvaruje nakon Peloponeskog rata (431-404. godine p.n.e.), u kojem su se sukobile države svrstane u dva tabora – Delski (predvođen Atinom) i Peloponeski (predvođen Spartom). U tom ratu kao pobednik izlazi Sparta, na čijoj strani je bila i Teba, ostvarujući premoć među grčkim polisima. Teba će se ubrzo pokajati za podršku Spartancima.

To je značilo da će uskoro doći do novog rata, jer su svi bili nezadovoljni ovim usponom Sparte, a Teba postaje središte otpora. Najpre je 379. godine p.n.e. u Tebi zbačena oligarhija koja je bila privržena Sparti, čime je otpočeo ustanak i uspostavljen demokratski poredak. Oslobođena je tvrđava Kadmei, koju su Spartanci okupirali nekoliko godina ranije, a u međuvremenu je i Atina stala na stranu Tebe.

Tebanci su znali za tzv. spartansko vaspitanje, koje su dobro proučili. Naime, spartanski vojnik je od rane mladosti odrastao i učio u isključivo muškom društvu, što je stvaralo posebnu vezu između članova jedinice. Zajednički se hranio sa njima, vežbao, takmičio se u nadmetanju, a u ratovima zajednički nastupao sa njima. Zato se Sparta smatrala nepobedivom silom na kopnu.

Gorgida nije gubio vreme, jer je znao da ustanak neminovno vodi ratu sa Spartom. Lično je odabrao 300 najboljih vojnika (150 parova) na osnovu njihove fizičke spremnosti i ratnog iskustva, bez obzira na njihov socijalni položaj. Svaki par odgovarao je grčkom modelu homoseksualnog odnosa između starijeg aktivnog muškarca „ljubavnika“ (Erates) i mlađeg pasivnog „ljubimca“ (Eromenos). Najverovatnije je da je svaki ljubavnik sam birao svog ljubimca, nakon čega su odlazili u svetilište Jolaja (Herkulovog nećaka i ljubavnika), da bi razmenili „svete zavete“, što je davalo sakralni karakter kako određenom paru, tako i čitavoj četi. Ovim su stupali u svojevrstan brak. No, razlika u godinama nije bila velika, ako se zna da su mladići mogli tek sa 20 ili 21 godinom da postanu punopravni članovi vojske, a da su sa 30 već postajali veterani.

Inače, Beotija je bila poznata po podsticanju tradicije ljubavnika koji su živeli zajedno kao venčani parovi. Kao što će zabeležiti Plutarh: „Tebanski zakonodavci omogućili su im da omekšaju, dok su bili mladi, svoju prirodnu žestinu… I dali veliko ohrabrenje za ovakve odnose, kako bi ublažili manire i karaktere mladosti.“

Četa je bila smeštena u tvrđavi Kadmei i bila je izdržavana o javnom trošku. Njeni članovi su sticali trening u rvanju i plesu (verovalo se da će im doprineti dodatnim veštinama na bojnom polju), ali i jahanju. Zapovedništvo nad četom povereno je Pelopidi, koji je četu obučio da nastupa u bitkama kao jedinstvena udarna jedinica, čija uloga je bila da nanese neprijatelju najteže gubitke, eliminišući mu najbolje vojnike i lidere. Pre toga, Sveta četa je bila razbacana duž čitave prve linije fronta i imala je zadatak da svojom hrabrošću nadahnjuje ostale formacije.
Svoje prvo veliko ratno iskustvo Sveta četa je stekla u bici kod Tegire. Nakon ustanka u Tebi, Spartanci su uspeli da, kao odmazdu, okupiraju pojedine gradove u Beotiji, uključujući i Orhomen. Spartanski garnizon je 375. godine p.n.e. napustio Orhomen krenuvši u dalja osvajanja. Pelopida je to video kao dobru priliku da oslobodi grad i krenuo je u pohod zajedno sa Svetom četom. Međutim, kada je bio nadomak Orhomena, odlučio je da odustane, jer se ispostavilo da u Orhomen stiže spartansko pojačanje, ali je bilo kasno i morao se upustiti u bitku nadomak Tegire. Svega tri stotine Tebanaca, sa još nešto malo konjice, suprotstavilo se i do nogu potuklo1000-1800 Spartanaca. Pelopida je Tebance postavio u zbijenu formaciju, koja je brzo probila spartanski centar i uspela da eliminiše spartanskog zapovednika, što je nagnalo Spartance da se daju u panični beg. Iako je značaj ove pobede u vojničkom smislu bio mali, on je moralno uticao na obe strane: na Tebance podižući im samopouzdanje, a na Spartance demorališuće, jer se prvi put u istoriji dogodilo da izgube bitku od daleko slabijeg protivnika.

No, do odlučujuće bitke, kojom će se konačno skršiti spartanska moć i čime će ona postati drugorazredna država u Grčkoj, doći će četiri godine kasnije, kod Leuktre. Predvođena Epaminondom, tebanska vojska, brojčano slabija, ali u čijim redovima se nalazila Sveta četa, nanela je Spartancima takav poraz od kojeg se više nikada nisu oporavili. Znajući da je slabiji, Epaminonda je „prekršio“ sva do tada pravila ratovanja. Nasuprot spartanskom desnom krilu na kojem su se nalazili najbolji ratnici, što je bila tradicija u grčkom svetu, dok su se na levom nalazile slabije jedinice, Epaminonda je uradio suprotno. On je na svoje levo krilo postavio Pelopidinu Svetu četu, svesno žrtvujući svoj centar i desno krilo. Pritom, obrazovao je falangu dubine 50 redova, umesto uobičajenih 8-12. Ključne borbe, koje su odlučile bitku, odigrale su se na spartanskom desnom krilu, gde je Sveta četa u potpunosti razbila spartansku elitnu vojsku uspevši da ubije spartanskog kralja Kleombrota.

Ovom pobedom Teba je postala novi grčki hegemon. Međutim, tebanska slava počinje da bledi već ubrzo, nakon bitaka kod Kinoskefale, 364. godine p.n.e. (u kojoj je poginio Pelopida) i Mantineje, 362. godine p.n.e. (u kojoj je poginuo Epaminonda). Ironično, Tebanci su pobedili u obe ove bitke, ali su izgubili svoje najsposobnije i najveštije ljude. Za to vreme, na severu, počinje uspon makedonske države.

Sveta četa je ipak uživala u svojoj slavi sve do kobne 338. godine p.n.e. kada je došlo do bitke kod Heroneje, u kojoj su sa jedne strane učestvovale združene snage Tebe i Atine, a sa druge makedonska vojska predvođena kraljem Filipom II i njegovim sinom Aleksandrom (kasnije poznatim kao Aleksandar Veliki). Makedonci su u potpunosti porazili Tebu i Atinu, a jedini koji su odbili predaju i borili se do kraja, bili su pripadnici Svete čete. Plutarh beleži da je Filip II obilazeći bojište nakon bitke, videvši mrtva tela ljubavnika kako leže jedan preko drugog, uplakan izjavio: „Neka budu istrebljeni koji misle da su ovi učinili ili osećali nešto sramno.“ Iako je tvrdio da je svih 150 parova izginulo, iskopavanja koja su vršena početkom 19. veka, otkrila je 254 skeleta poređana u sedam redova. U čast ljubavnim parovima ratnika, Filip II je podigao monumentalni spomenik Svetoj četi, u vidu lava, zadivljen njihovom hrabrošću, ispod koga se nalazi zajednička grobnica čuvenih gej ratnika.

Priča o Svetoj četi nas uči da je homoseksualnost u antičko doba bila stvar ljudske prirode i ljudskosti uopšte. Sve do pojave monoteističkih religija, homoseksualnost je uživala pravo građanstva i tretirala se kao sasvim normalan oblik prirodnosti i ljudske seksualnosti. Istorija Svete čete pokazuje da je homoseksualnost daleko više od puke seksualne požude. Sveta četa je pokazala da je homoseksualnost i hrabrost, požrtvovanje, solidarnost, briga, lepota, vaspitanje, obrazovanje… Kako nas uči Plutarh: „Članovi plemena ne osećaju veliku brigu za svoje ljude u vremenu opasnosti, ali grupa koja je ujedinjena ljubavnim vezama je zaista neraskidiva i nesalomiva, jer se ljubavnici i voljeni stide da budu osramoćeni u prisustvu jedno drugog i svaki se zauzima u trenutku opasnosti da se zaštiti drugoga.“

Piše: Igor Maksimović

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

14 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.