Sada već postarija i postojana legenda kaže da su pojava i razvoj (istinski) brzih železnica u Francuskoj, između ostalog, doveli i do endemskog procvata tzv. male proze u ponudi francuskih izdavača i knjižara. Ima logike – prilagoditi obim sugerisanog lepog štiva novostečenim saobraćajnim, ekonomskim pa onda i društvenim okolnostima dobrog dela potencijalne čitalačke publike. Bilo kako bilo, novopristigli pisci su i u tom manje ili više nametnutom im okviru nastojali da ponude ono što im je najbliže i najdraže – tako je Ameli Notomb istraživala metafiziku u jezičkom mikro-izrazu, Lidi Salver se poigravala vremenskim okvirima i višekrakom naracijom, Paskal Roz se, recimo, usredsredila na kontemplativne i lirske mini-romane…, a, evo, Eduar Luj se svojim prvim romanom „Gotovo je s Edijem Belgelom“ prihvatio silno popularne autofikcije (odnosno, spoja lepe književnosti i očiglednog autobiografskog ishodišta).

Roman “Gotovo je s Edijem Belgelom” je sada dostupan i u ponudi ovdašnjih knjižara – u prevodu Ivane Misirlić i u izdanju beogradske Lagune. Na samom početku ovog prikaza, dobra vest – Eduar Luj nije zalutao u svet književnosti, a čitaoci-namernici Optimista napokon kao opciju i čitalački izazov imaju jedno vrlo dobro delo u kome se bez grubih šavova spajaju lepa pisana reč i queer književnost. Eduar Luj to postiže svedenim, ogoljenim izrazom, preglednim izlaganjem očito duboko proživljenh epizoda iz svog burnog detinjstva i rane mladosti, pa još uz osećaj za detalj, gradiranje tempa pripovedanja, podosta istinoljubivosti i pritajeno-zauzdanog humora. A sve to Luj postiže poštujući i barem nominalne zakonitosti gorepominjane francuske male proze. Povrh svega i mimo pojašnjenog konteksta autofikcije i francuskog romana manjeg obima, „Gotovo je s Edijem Belgelom“ je i ubedljiv i rečit rad sve i ako bismo ga posmatrali i isključivo u koordinatnom sistemu savremene književnosti ili, pak, još specifičnije, unutar fundusa queer književnosti.

Ovaj Lujev roman je, takođe, i primer čistote naoko strogog izraza – lišen svega efemernog i preteranog, u jezičkom ruhu koje je upečatljivo i sugestivno čak iako je većim delom dato bez raspisivanja i razmetanja gizdavim izrazom i atributskom neumorenošću, sa tek ponešto nužne digresivnosti, ovaj roman je istovremeno dokaz i dalje prisutne i potentne moći ekonomičnog izraza koje ne gubi na ekspresivnosti i silini krajnjeg utiska čak i kada autor odluči da se zauzdava i pred čitaoca iznese tek ono što smatra najnužnijim ali i najučinkovitijim. Gotovo je s Edijem Belgelom, u tom smislu, može da bude i snažna pokazna stilska veza na temu proze koja svoj precizan odraz traži i uspešno iznalazi u stvarnosnoj dimenziji.

A stvarnosti koju Eduar Luj u ovoj svojoj sočnoj autofikciji oslikava i kojoj se vraća čak i one naviknute na turobnije i ekstremnije izraze u književnosti današnjice može da zbuni mrakom koji iznosi pred oči čitalaca. Nasuprot dominantnoj ekonomskoj relaksiranosti, koja predstavlja gotovo neizostavnu odliku, pa čak i važno izvorište francuske savremene umetnosti i pop-kulture koje nam stižu iz te zemlje, Luj poseže za prizorima šokantnog siromaštva zabiti severa Francuske za koje je isprva teško poverovati da su moguća u zemlji tog kalibra i neke opšte joj reputacije. U tom svom delu ovaj roman (na planu asocijacije ideja u širem pop-kulturnom luku) u pamet doziva, recimo, srpski i jugoslovenski filmski crni talas, Ženeove biografske spise, pa i Zolin Žerminal. Luj vešto poentira u tom prikazu užasa istinskog i teškog siromaštva, gde sve predstavlja i dokaz strukturalnog uslovljavanja, kao i i identitetsku odrednicu. Autor na takav okvir uspešno i sasvim neusiljeno kalemi povest o ličnom paklu dečaka koji po mnogo osnova pripada domenu drugosti i drugačijeg – Lujev Edi Belgel (što je ustvari pravo/izvorno ime samog Eduara Luja) nekim čudom, pod teškim teretom bigotizma i neukosti sredine, nekako gura dalje kroz splet, reklo bi se, nepremostivih porodičnih i ekonomskih okolnosti, a njegovi osvrti na muku queer identiteta u tim nežnim godinama i surovom okruženju, određenim neznanjem i mačističkim doživljajem sveta ustrojenog na najtrulijim mogućim postavkama heteronormativnog sveta, dati su bez trunke patetike, snishodljivosti, prikrivene didaktičnosti ili, pak, naknadne pameti.

Kada govorimo prvenstveno o queer aspektu i profilu ovog po svim iole relevantnim osnovama nesvakidašnje uspelog štiva, „Gotovo je s Edijem Belgelom“ je izdanak onog soja knjiga koje pružaju dosta toga za podvlačenje i, ako ustreba, za kasnije citiranje. Na primer, u delu kojim se bavi gej-skandalom u tom ubogom radničkom selu Luj stiče da je rano morao da shvati da „Zločin nije uraditi nego biti. A naročito izgledati.“ A kada se u finišu romana vrati na svoja višegodišnja dečija i mladalačka upinjanja da načini upadljiv otklon u odnosu na ono što je bilo dominanto svetonazorsko držanje u njegovoj porodici, on kaže: „Navike i ponašanja koji su me oblikovali meni su već delovali neprimereno – kao što su navike moje porodice: šetati go po kući, podrigivanje za stolom, neoprane ruke pre jela. To što sam voleo dečake menjalo je čitav moj odnos prema svetu, teralo me je da se identifikujem s vrednostima koje moja porodica nije negovala.“

Maleni i mladi Edi Belgel činiće sve da zatomi svoju pravu prirodu pa i svoju neumitnu bit, a potreba za potvrdom drugih izrodiće poriv da se i pukim i intruzivnim mimetizmom učini što nevidljivijim delićem sveta koji ipak silno prezire. Međutim, sve to, kao i njegovo očajničko mantranje „Danas ću biti žestok momak!“ na koncu se čini kao put koji je sam morao da prođe, a da, bez znanja o tome, isti tu nezgodnu prti i za buduće naraštaje sapatnika te fele. Gorki plod tog puta je ovaj vrstan roman koji nas, uz sve svoje brojne druge kvalitete, jetko podseća i na transformativnu moć književnosti, naravno, ne samo queer i/ili autofikcijskog tipa.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.