Dragoslava Barzut: Žuljaju me sve etikete


I mimo svog cinizma i pokušaja atipičnih mišljenja, svaki nam kraj godine donosi i halabuku oko izbora pobednika u trci za NIN-ovu nagradu za najbolji roman. S tim u vezi, ali ne i samo tim povodom porazgovarali smo sa Dragoslavom Barzut, književnicom, čiji je roman-prvenac, „Papirne disko kugle“ (u izdanju kuće Red Box) ušao u širi izbor za ovu i dalje poželjnu književnu nagradu.

Da li ste u ovom trenutku zadovoljni odjekom „Papirnih disko kugli“?
Svakako da sam zadovoljna. Raduju me prvenstveno komentari i impresije mojih prijateljica, kolega, zaista sam dobila pozitivan feedback od mnogih ljudi u vezi sa romanom. A čujem da se knjiga i dobro prodaje, dostupna je u gotovo svim knjižarama, i to me raduje. Posebno me raduje to što se dosta žena (ovde se ograđujem od koherentne kategorije „žena”) raspituje za roman i želi da ga pročita iako ne dolaze iz sveta književnosti, jer ipak je ovo roman-prvenac i nije bilo realno očekivati širu čitalačku publiku ali, eto, sve je moguće.

Kako vam je nakon podosta iskustva sa pričama pala duža forma, forma romana?
„Papirne disko kugle“ nastale su na fragmentima koji su nastajali u periodu od 2014. pa sve do početka rada na oblikovanju sižea i stila. Građa za ovaj roman bila je oko 400 stranica. Uradila sam desetine dubinskih intervjua sa ženama koje su igrale profesionalni fudbal sedamdesetih i osamdesetih godina. Prečešljala sam arhiv „Politike“ na temu ženskog fudbala od 1974. kada je igrana prva sezona ženske fudbalske lige u Jugoslaviji. Vodilo me je interesovanje i radoznalost, i kada je sve to bilo predamnom, nije bilo teško zaključiti da će od svega toga ispasti roman. Dosta sam lutala i tražila formu, to mi je bio najveći izazov, jer pre toga nisam imala iskustva u povezivanju većih celina teksta ali sam u tri meseca rada po sedam do deset sati dnevno, uspela da se izborim, a koliko je taj rad bio uspešan, ostaje da vidimo. Najteže je bilo naći gromade vremena za pisanje, uz sve druge poslove i obaveze. Mislim da je danas veoma teško baviti se pisanjem (ništa novo) jer se pisanju ne bi trebalo posvećivati uz druge poslove, no, nažalost, malo ko od nas ima taj luksuz.

ČITAJTE:  Electra Elite: Ne smemo da idemo pognute glave!

Za one nestrpljive i željne i prečica i preciznih odgovora, šta ponajpre simbolizuje ova sintagma „papirne disko kugle“ iz naslova romana?
U doslovnom smislu to su novogodišnje papirne disko kugle koje glavna junakinja dobija za novogodišnji poklon u vreme rata devedesetih. U prenesenom značenju to su snovi, ambicije i želje svih junakinja koji su lako zapaljivi poput papira i koji trpe sve nedaće kroz koje one prolaze baš kao što i papir sve trpi. I naravno, fudbalsku loptu. To je lepo primetio književnik i kritičar Danilo Lučić: „Jer, dok se muškarcima fudbal ispostavlja, kako kaže Pol Oster, kao kompenzacija za rat, u kojoj oni vide samo potencijal za uspostavljanje dominacije, kod Barzut fudbal među ženama predstavlja ritualni ples zavođenja koji hoće da veliča ljubav.“

„Papirne disko kugle“ prilično vešto mire melodramu, aktivistički melanž i kontemplativnu prozu o odrastanju i identitetskim balastima, da li je to od samog početka bio Vaš autorski naum?
Apsolutno. Pseudoautobiografija, dokumentarnost, faktografija, fragmentarnost, sve su to samosveno izabrane forme za koje sam verovala da najverodostojnije prenose poruku romana. To je u stvari kolaž formi koje se prepliću u skladu sa određenim temama kojim se ovaj roman pozabavlja: potraga za identitetom, egzistencijalni strah i skučenost svih „poniženih i uvređenih“, kojima je oduzeto dostojanstvo, pokušaj ostvarivanja zajedništva, nemogućnost uspostavljanja ljubavi u društvu koje ne mari za istu kao ni za pojedince i pojedinke u svakom smislu.

S tim donekle u vezi, sada kada je knjiga dostupna i čitaocima i stručnoj javnosti, prija li vam ili vas možda žulja taj okvir queer književnosti?
Žuljaju me sve etikete (smeh). Zavisi od toga šta podrazumevamo pod queer književnošću. Najpre, sam termin queer se u poslednjih deset godina dosta transformisao i prevazišao granice (etikete) seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Tako da kada govorimo o queer-u u polju umetnosti onda moramo da imamo tu širu sliku zakvirenosti. To bi bila umetnost koja menja ustaljene obrasce, dekonstruiše ih kroz medij (u slučaju književnosti to se ostvaruje kroz jezik). Za mene je to u „Papirnim disko kuglama“ davanje reči junakinjama tragajući za njihovim rečima i performirajući njihov govor u tekst. Ojezičiti govor potčinjenih, ali ne na planu metanarativnosti već na jezičkom planu. Ako u kontekstu kolonijalne proizvodnje potčinjena žena (u romanu su to fudbalerke koje vole žene) nema istoriju i ne može govoriti, onda je potčinjena žena još više u senci. Kao što reče Morison: „Slušaj, devojčice, ne možeš odbaciti Reč. Data ti je da bi govorila. Ne možeš odbaciti Reč.“ (Voljena, Toni Morison)

ČITAJTE:  Dr Marija Jovanović: Diskriminacija HIV pozitivnih u stomatološkim ordinacijama

A na koji bi način ovdašnja queer književnost (naravno, tek u povoju i zametku) najcelishodnije mogla da se probije do glavnog toka, a da pritom ne izgubi ništa značajno od svoje osobenosti?
Ako je queer sve ono što prkosi heteronormativu i potčinjenosti bilo koje vrste kulturne, emotivne, ekonomske, onda je takva književnost kod nas (i umetnost) već prisutna. Umetnost koja izlazi na ulicu i poziva na revoluciju. Ne znam koliko je i kako moguće probiti se do glavnog toka i šta bi danas bio glavni tok i u odnosu na koga? To su aktuelna pitanja na koje teorija i kritika treba da ponude odgovore.

Kako se mimo književnosti da prebroditi ta zamka odnosa dve osobe koje mogu da budu „ili odvojene ili nejednake“?
Trebalo bi to pitati junakinju ovog romana, ali pretpostavljam da je reč o klasnoj razlici. Tu pre svega mislim na emotivni, kulturni i ekonomski kapital koji jedna osoba (do)nosi u sebi. Koliko je moguće graditi bilo šta bez zajedničkog konsenzusa o vrednostima i ciljevima kojima težimo, ne znam, ali opet da ponovim: sve je moguće.

A na koji način se i u literaturi i u tzv. stvarnosnoj dimenziji života može prebroditi teret nasleđa patrijarhata i heteronormativa, koje i sami pominjete u ovom svom delu?
U literaturi transformacijom jezika, o čemu sam već govorila takozvanom jezičkom pobunom. A u stvarnosti, odbijanjem igranja nametnutih hetero uloga, osluškivanjem sebe i strpljenjem za sebe i druge. Pobuni protiv osnovnih pravila polne podele rada. Pobunom protiv dostupnosti obrazovanja samo za građanstvo. Pobunom protiv nehumanih mogućnosti za ostvarivanje basic životnih uslova (pravo na stanovanje, pravno na rad, osiguranje itd).

U ovom romanu ima i podosta metatekstualnosti i otvorenih pokušaja rušenja tog četvrtog zida u okviru naracije, da li je to put ka književnosti koja bi stupala u bliži kontakt i odnos sa čitateljstvom?
Da, lepo ste to primetili. Pokušala sam da srušim zid i prodrem sa one strane ogledala, tj. izađem iz romana. I tu se vidi autorkina (moja) lična potraga za identitetom ili odbacivanjem istog. Pokušaj da se savlada nesavladivo. Na kraju romana ja se i pojavljujem kao jedan od likova, što svedoči upravo pokušaju da se bude uprkos nepravdi i bolu.

ČITAJTE:  Parada ponosa 2011: Jovanka Todorović

Imajući u vidu Vaše obrazovanje i Vaše iskustvo na polju književnosti, kako Vam se čini srpska (i regionalna) književnost danas?
Opet zbrka u vezi sa terminologijom (smeh). Moje referentno polje je svakako regionalna književnost, ne znam šta bi to bila čisto srpska književnost: naslovi koji su objavljeni na teritoriji Republike Srbije? Ako pogledamo teme kojima se novi glasovi u književnosti bave i na koje načine, videćemo zajedničko iskustvo i to je svakako u okviru regionalnog prostora.

Za sam kraj, šta biste nam nužno preporučili da pročitamo tokom ovih zimskih i potonjih dana?
Romane Bojana Krivokapića „Proleće se na put sprema“, Bojana Marjanovića „Sutra ćemo“, priče Lejle Kalamujić u zbirci „Zovite me Esteban“, kratke priče Jasne Dimitrijević u zbirci „Prepoznavanja“, roman Lamije Begagić „U zoni“, blog „Melahnolija“ Asje Bakić… Od poezije nove zbirke Petra Matovića, Maje Solar, Danila Lučića i Bojana Vasića, zbornik koji je uredila Jelena Anđelovksa „Ovo nije dom – pesnikinje o migraciji“, Fejsbuk statuse Siniše Tucića, knjigu priča Nore Verde „O ljubavi, batinama i revoluciji“, Rumenu Bužarovsku „Moj muž“… Od teorije „Ženski portreti“ Igora Perišića…

Razgovarao: Zoran Janković