David Moser: Film može da menja živote


Austrijski film „Crno belo šareno“ je priča o odrastanju mlade devojke Matilde, koji plašljivo i zbunjeno istražuje svoju ličnost. U potrazi za velikim životnim pitanjima i odgovorima, Matilda se tokom jednog vikenda susreće sa porodicom, prijateljima i strancima, ne bi li pronašla izlaz iz mladalačke konfuzije. Kroz ovaj kratak sinopsis naziremo popularnu coming-of-age stilsku orijentaciju, kao specifičan podžanr drame sa mladim ljudima u glavnim rolama. Reditelj ovog ostvarenja David Moser is Austrije, kome je „Crno belo šareno“ debitantski dugometražni film. No ovaj filmski stvaralac nije nimalo neiskusan – još 2009. je počeo da se bavi produkcijom, a 2014. je osnovao i svoju kompaniju, pritom paralelno radeći kao direktor fotografije, autor kratkih filmova, ali i na projektima za komercijalne klijente. Moser za Optimist govori o svojim autorskim svetonazorima i filmu koji će biti prikazan na Merlinka Festivalu, koji je ove godine na repertoaru od 3. do 6. decembra u Domu omladine Beograda.

Bavili ste se različitim video formatima pre prvog dugometražnog filma – od rada sa komercijalnim klijentima do kratkih filmova. Koliko su sva ova iskustva formirala vaše umetničke poglede?
Mislim da mi komercijalni rad nije previše oblikovao umetničku viziju. To je drugačije polje. Ali kada se radi o različitim kratkim filmovima, oni su mi dali dobru ideju u kom smeru bih mogao da krenem. Moj najveći korak je bio rad na kratkom filmu u Buenos Ajresu. U stranoj zemlji je lako osetiti se slobodno i isprobati nove stvari. Tamo smo zapravo radili istom metodom kao sada, na filmu „Crno belo šareno“. Improvizacija na setu i rad sa amaterskim glumcima su bili veoma zabavni. Takođe, vremenske prilike koje smo mogli da iskoristimo za snimanje bez veštačkog osvetljenja su od velike koristi za niskobudžetne produkcije. Dosta sam naučio i iz intervjua i podkasta velikih imena filma – Terrence Malick, Richard Linklater, Derek Cianfrance, Wong Kar Wai, Christopher Doyle, i Emanuel Lubezki su prva imena koja mi padaju na pamet.

ČITAJTE:  Dragan Jovičević: Uvek na strani manjine

Kako ste došli na ideju za priču na kojoj ste zasnovali film?
Ideja je rođena toliko davno, da na ovo pitanje ne mogu da odgovorim baš precizno. Ali mislim da se film zapravo uopšte nije izrodio iz neke jasne prvobitne ideje. On je nastajao s vremenom. Mnogi ljudi su radili na njemu i doprineli mu. Iskustva iz svakodnevnog života, neočekivani događaji na lokacijama, glumci i procesi u montaži filma, sve to zajedno je oblikovalo priču u njen konačni oblik. Najvažnije je bilo da budemo otvoreni za spontanost. Mislim da mi je najvažniji cilj da se sve više i više oslanjam na sopstvenu intuiciju. Najveći broj odluka je zasnovan na tome.

Šta vam je bilo najvažnije prilikom pisanja Matildinog lika?
Njen lik je proizvod divne saradnje sa glavnom glumicom Clarom Diemling. Dugo smo prijatelji i naši razgovori su mi mnogo toga otkrili u vezi sa Matildinim likom. Nadalje je mnogo toga zavisilo od trenutka u kome smo snimali. Clara je u glumu utkala i svoja trenutna osećanja. Najvažnije je bilo da stvorimo opipljiv, i pre svega autentičan glavni lik. Filmovi sa lošom glumom mogu da budu pravo mučenje, a ja nisam mazohista. Iskrenost i autentičnost su u mom glavnom fokusu.

Kada govorimo o filmovima o odrastanju, da li ste imali neki poseban uticaj ili uzor?
Svakako da postoje neki filmovi ovog žanra koji su uticali na mene. Prvi koji mi padaju na pamet su „U divljini“, „Plavo je najtoplija boja“, „Odrastanje“. Tu je i moj novi favorit „Zovi me svojim imenom“. „Izgubljeni u prevodu“ je za mene takođe neka vrsta filma o odrastanju, i vidim brojne paralele sa filmom „Crno belo šareno“. To je, doduše, možda preambiciozno poređenje. Ali zaista, mislim da su svi ovi filmovi pomalo uticali na moj život. Zbog toga duboko verujem u značaj filma – može da menja živote. Mladi ljudi su u tom pogledu senzitivniji.

ČITAJTE:  Nataša Stanojević: Nikada se nećemo predati

Kada stvarate film, razmišljate li o poruci koju želite da prenesete ili ga radije ostavljate otvorenim za interpretacije?
Odgovor je – i jedno i drugo. Manje mi je bilo važno da ispričam jasno strukturiranu priču sa lako prepoznatljivom porukom. Više me je zanimalo da stvorim scene na setu koje bi bile jedinstvene. Publika je dobrodošla da doživi te scene kako god želi. Nadam se da će ljudi uživati u senzitivnom iskustvu. Njihova interpretacija može da se prilično razlikuje od moje.

Vi ste i reditelj i scenarista. Koliko vam je važno da imate punu kontrolu nad filmom?
Budući da je ovo moj debitantski film, mogu da govorim samo o ovom iskustvu, gde sam radio sa malim timom i bez sponzora. Naravno, kao autor i reditelj vi ste u središtu projekta. Ali u procesu produkcije pokušavam da se prepustim. Na kraju, mislim da je važno da većinu odluka donese reditelj. Moram da budem zadovoljan filmom u finalnoj fazi. Dosta ideja i promena je došlo od montažerke Anne Kirst. Mislim da mi je ona pomogla da donesem neke ispravne i važne odluke.

Kako ste prošli sa distribucijom i projekcijama filma tokom ove neobične godine? Da li se imali priliku da se susretnete i razgovarate sa publikom?
Ovo je teška godina za festivale i bioskope, i nadam se da će se filmska industrija oporaviti. Nažalost, imali smo samo jedno zakazano festivalsko gostovanje tokom marta, ali i ono je otkazano. Tako da smo samo jednom bili na projekciji sa publikom. Pošto mi nedostaju Q&A sesije počeo sam da pravim njuzletere. Ljudi takođe mogu slobodno da mi šalju pitanja preko mog sajta www.schwarz-weiss-bunt.com

Foto: Dominic Kummer

ČITAJTE:  Nikola Raković: Šminkom se iskazuju ideje i šalju poruke

Više tekstova iz broja 57 – decembar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):