Svoju zahvalnicu na kraju romana „Prosvetljenje“ britanska književnica Sara Peri započinje posvetom roditeljima jer su je „odgajali istovremeno u svetlu Boga i nauke“. Upravo ta rečenica predstavlja ključ po kojem bi trebalo čitati knjigu koju je nedavno, u prevodu Igora Solunca, objavila izdavačka kuća Dereta.
Odrastala je u strogoj baptističkoj porodici, u kojoj se nije gledala televizija, slušala moderna muzika niti negovao odnos prema popularnoj kulturi. Život pet sestara Peri bio je ispunjen klasičnom muzikom, klasičnim književnim delima i, naravno, Biblijom. Ta iskustva duboko su oblikovala način na koji je Sara Peri posmatrala svet, ali i način na koji će kasnije pisati. Ritam i jezik pripovedanja u romanu, zaista, daleko su bliži religijskoj naraciji i starijim stilovima nego savremenim književnim formama. Iako sebe više ne smatra religioznom, Peri priznaje da je njena psiha i dalje „poput baptističke kapele“, što znači da su strukture vere ostale duboko usađene u njenom unutrašnjem iskustvu.
Poput svojih likova, koji rastu unutar religijskog okvira, ali se bore s ličnim sumnjama, tragaju za smislom i stabilnošću u svetu koji im često nije naklonjen, i Sara Peri napustila je baptističku zajednicu 2007. godine, kada su se crkvene propovedi o istopolnim brakovima duboko sukobile s njenim ličnim vrednostima i prijateljstvima.
Slično svojim junacima, mladoj Grejs Makoli i sredovečnom Tomasu Hartu, koji ostaju „bez Boga, ali ne i bez čežnje“, i sama autorka je prošla iskustvo izlaska iz zatvorenog religijskog sveta. U ranoj verziji romana pokušavala je da doslovno opiše svoj prvi dan slobode nakon napuštanja crkve, ali je od te ideje odustala, jer je shvatila da bi takav pristup previše skrenuo ka autobiografskom, a ne književnom. Namerno izbegava da roman pretvori u memoare, jer joj je cilj da prenese osećanja i dileme koje ostaju čak i nakon napuštanja religijske zajednice, poput ljubavi prema ritualima i trajne veze s nečim većim od sebe.
Zato glavnu narativnu ulogu u romanu prepušta ekscentričnom novinaru i kolumnisti Tomasu Hartu, koji od urednika dobija zadatak da napiše članak o astronomiji. Iako je dotad samo iz prikrajka posmatrao službe u kapeli Vitezda, jer se samovoljno udaljio od pastve zbog svoje homoseksualnosti, njegove su misli i dalje bile snažno usmerene ka Bogu. „Oduvek sam želeo muškarce“, kaže Tomas. „Želeo sam ih celog života. Znao sam da ih želim pre neko što sam naučio sve reči koje za to postoje, i mnogo pre nego što sam čuo sa propovedaonice da ljudi poput mene žive izvan Božije milosti – znao sam kada mi je bilo trinaest godina, a kada sam leti odlazio na kampovanje, posmatrao sam kako se dečaci briju iz emajliranih činija na sklepanom stolu i osećao bol kada bih video kako im se grla pomeraju dok gutaju – njihova tela su mi bila tako čudesna i neobična da bih pomislio kako nisu nimalo slična mom.“ Međutim, istraživanje tada aktuelne komete Hejl–Bop otvara mu nove perspektive, pa Tomas postaje „građanin Mesečevog carstva“. Kosmos i svetlosni fenomeni za njega počinju da zauzimaju mesto nekadašnjeg objekta religijskog obožavanja, preobražavajući se u izvor zapanjenosti kosmičkom lepotom i misterijom univerzuma.
Na ovom mestu posebno dolazi do izražaja autorkino religijsko vaspitanje, zbog kojeg njen jezik, čak i kada govori o nauci, deluje drevno i uzvišeno. Astronomija se opisuje jezikom nalik propovedi, dok nebo, Mesec, zvezde i komete dobijaju funkciju znaka ili poruke. Kod Sare Peri čak ni hladna kosmička tela nisu samo prirodni fenomeni, već sve može biti znak, upozorenje, poruka ili poziv na preispitivanje. Kao što Bog u religijskom iskustvu govori kroz Sveto pismo i čuda, tako u „Prosvetljenju“ nebo govori kroz komete i pomračenja.
Astronomija Tomasu Hartu otvara i dveri potrage za zaboravljenom istorijom Marije Vaduve Bel, žene za koju veruje da je danas duh i „sablast iz Loulanda“. Istraživanje prošlosti vodi ga u lokalni muzej, gde upoznaje direktora muzeja Džejmsa Bauera. Obostrana iskra nemoguće ljubavi otvara u njegovom srcu ranu koja će krvariti tokom narednih godina.
Sličnu, ali drugačije obojenu bol, doživeće i Tomasova mlada prijateljica Grejs, koja na pragu punoletstva upoznaje mladića izvan Crkve. Opijena ljubavlju i čežnjom, spremna je da i telo i dušu prepusti nestašnom mladiću, kome je ona samo još jedna prolazna avantura na putu ka zrelosti.
Grejsin odnos prema religiji i Bogu dodatno će biti iskušan kada otkrije da je njen najbolji (i jedini) prijatelj gej. Upravo kroz ta čuđenja i sumnje pred novootkrivenim svetovima, autorka istražuje kako veza s religijom oblikuje identitet, čak i onda kada se formalna vera napusti.
Nominalno odricanje od vere i napuštanje Crkve ne znači da junaci započinju život u sekularnoj ravnoteži i miru sa sobom. Naprotiv. I Grejs i Tomas nastavljaju da razmišljaju religiozno. Neprestano preispituju sopstvene postupke i motive, imaju izražen osećaj moralne odgovornosti prema drugima i teško prihvataju telesni hedonizam i površna zadovoljstva. Tomas odbija i da misli o svojim povremenim izletima u London gde se, u društvu drugih muškaraca poput njega, prepušta telesnim zadovoljstvima. „U Vitezdi sam najgori grešnik, a u Londonu najčudniji svetac“, kaže. „I nikad mi nigde nije udobno.“ Sve to predstavlja direktan odraz sveta u kojem je autorka odrasla. Sveta u kojem sve ima etičku težinu i ništa nije neutralno.
Dok je u mnogim savremenim romanima nauka simbol emancipacije, a kosmos dokaz da smo oslobođeni mitova, u „Prosvetljenju“ otkriće svemira ne donosi slobodu, već novu verziju duhovne misterije. Novo sveto. I Grejs Makoli i Tomas Hart samo preusmeravaju religiozni impuls, nastavljajući da gaje duboko religiozna osećanja samo bez Boga.
„Prosvetljenje“ nije roman o nauci. Kao takav, on bi zaista delovao spor, razvučen i bez jasne poente. U pitanju je roman o izgubljenoj veri, u kojem nebeska tela preuzimaju funkciju religije i razotkrivaju unutrašnje pukotine duše, testiraju ljubav, pojačavaju usamljenost i ne nude odgovore već dodatno osnažuju zapitanost.
U tom smislu, „Prosvetljenje“ nije knjiga koja želi da čitaoca pouči, uteši ili razreši dileme. Iako na prvi pogled tako deluje, nije ni detektivska misterija. To je roman koji svesno ostavlja prostor nelagode i neodgovorenih pitanja, jer veruje da je upravo u toj pukotini između vere i sumnje smešteno autentično ljudsko iskustvo. Nebo kod Sare Peri nije utočište za one koji su izbačeni iz Raja, već ogledalo unutrašnjih nemira, a kosmos nije dokaz reda, već podsetnik na krhkost smisla koji neprestano pokušavamo da izgradimo. Zato je „Prosvetljenje“ roman koji se ne čita brzo i ne zaboravlja lako. On ostaje da tinja, poput daleke zvezde čije svetlo do nas stiže sa zakašnjenjem, ali nas uprkos tome i dalje neumoljivo dotiče.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
