Priča o primećenoj i u dobroj meri željno iščekivanoj, a potom i hvaljenoj novoj i premijernoj seriji (iz ponude Hulu-a) „Love, Victor“, kako je verovatno opšte poznato, počinje još pre dve godine; u martu 2018. najpre pred američku bioskopsku publiku stigao je prapočetak te priče – odličan dramedijski film „Love, Simon“ u režiji Grega Berlantija. Film je doneo šarmantnu i slatko, ali nadasve i ubedljivu i upečatljivu priču o mladom Simonu, koji od svih, od porodice i od prijatelja, krije da je gej. Film je, pomenimo i to, predstavljao dostojanstvenu i uspelu ekranizaciju Becky Albertalli.

Sada, dve i nešto malo preko godina kasnije, poštovaoci i knjige i filma dobili su novu poslasticu – seriju naslovljenu „Love, Victor“. Motivsko-tematski gledano, priča serije zadržava se na potpuno istoj tački, dok je veza sa prethodnikom postavljena tako da epizode počinju razmenom prepiske između sada već potpuno snađenog i usidrenog Simona i mlađanog Victora koga, gle čuda, muče ama baš istovetne muke. Victor, mladi Latino, se sa svojom porodicom (majka, brat, sestra i maleni brat) doseljava u novi grad i dosta brzo pravi prvu grešku – premda mu je jasno da je, barem što se škole tiče, stigao u napredniju i slobodoumniju sredinu, on, umesto da iskoristi novi početak i na slobodu pusti svoj pravi identitet (po pitanju seksualne orijentacije), ipak zapada u zamku kriptičnog ponašanja, te brzo nalazi i devojku. Savet i nekakva vrsta vođstva nekog ko je sam prtio iste te staze lutanja, nesigurnosti, konspirativne zaljubljenosti… su mu neophodni, i za to je tu Simon (koji stiže iz filma kao, uostalom, i šire gledano i shvatano – starijeg brata televizije).

Ta kopča deluje dovoljno efektno, premda zahteva izvesnu suspenziju neverice i brzo postaje refrenski učestao manir, i što je važnije to obezbeđuje vezu i sa romanom i sa filmom, što je u smislu prijema ciljane i potencijalne publike svakako smislen potez i zahvat. Međutim, za razliku od filma „Love, Simon“, serija „Love, Victor“ čitavim svojim tokom neprikriveno teži nešto blažem i prijemčivijem, a manje polemičnom tonu i izrazu, te dosta brzo, možda već u prvoj epizodi, dobija jasne obrise veristički tretirane fantazije. To se pre svega odnosi na opštu atmosferu sveprisutne uprizorenosti, odmerenosti, prihvaćenosti drugačijih izbora bez iole upadljivijih trenja i trvenja među neistomislećima. Film je, podsetimo, u sebi spojio emotivnost nezavisnih ostvarenja, vizuelnu ispoliranost i konsekventnost studijskog/repertoarskog filma za širu publiku i iskreni lahorasti ton priče o odrastanju i izvesnog pronalaženja sigurnog uporišta po pitanju stvarnog identiteta, naravno, uz tek po neku iole ozbiljniju i zahtevniju prepreku. „Love, Victor“ je televizijsko delo, namenjeno jasno određenim distributivnim kanalima sa striktno naznačenim uzusima, i to je nekakav opšti okvir kojim su se kretali autori ove serije.

ČITAJTE:  Paris is Burning: Vreme leti (sa ili bez naknadne pameti)

Onda ni ne čudi što je krajnji ishod pitka i krajnje benevolentna serija glavnotokovskog usmerenja, koja se, pak, dotiče nečega što i dalje obično biva gurano put margine i proizvoda i konzumentskih izazova po pretpostavljenom ukusu tih marginalizovanih ili malobrojnijih. U tom pogledu, osim što je u neku ruku fantazija, „Love, Victor“ predstavlja i novi primer nastojanja da se narečena identitetska i srodna pitanja tretiraju i upakuju na način zahvaljujući kojem će serija lako komunicirati i biti prijemčiva i prihvatljiva i za publiku manje liberalnih svetonazora i gledalačkih preferenci. Sve je to sasvim legitiman izbor i autora i producenata (naravno, i krajnjeg emitera), ali sve to i dalje ima svoju upadljivu cenu; „Love, Victor“ tu cenu plaća u domenu promo-homo srednjačenja i naglašene političke korektnosti u tretmanu rasnih, klasnih, porodičnih i drugih odnosa, uključujući i prilično odsustvo međuvršnjačkih tenzija. Iako je priča dovoljno šarmantna, iako je pripovedanje umešno postavljeno i tečno, iako se novi motivi i podzapleti ovde uvode neintruzivno i blagovremeno, ipak primetno je da nema sukoba koji se neće srediti pre no što krene odjavna špica, dok seriju ipak najviše opterećuje saharinski odraz suštinski ipak kastrativne Woke kulture, a to je zamka koju je film nekim čudom i sa znatno manje raspoložive minutaže uspešno izbegao.

Ipak, da ne padnemo u zamku izlišne i samim tim jalove strogosti – „Love, Victor“ je prijatan gledalački izazov, sasvim decentan izdanak novijeg viđenja queer estetike i ideologije primenjenog u slučaju kanona i datosti savremene televizije i striming-servisa, te, ukupno uzev, značajan doprinos daljem i opsežnijem prodoru LGBTQ tematike u glavni deo glavnog toka. Imajući to u vidu, zamerke (uključujući i nešto neubedljiviju glumu Bebe Wood i Masona Goodinga u epizodnim, ali ipak zamašnim ulogama Lake, odnosno, Andrewa) ipak ostaju u senci krajnjeg izrazito povoljnog utiska. Može i bolje, kanda će i uskoro bivati bolje, ali i već ovo, samo po sebi, u vlastitom kontekstu gledano je sasvim, sasvim na mestu.

ČITAJTE:  LGBT likovi u serijama

Piše: Zoran Janković

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.