Dok Oskarom nagrađena romansa sa Džejkom Džilenhalom i pokojnim Hitom Ledžerom puni dvadeset godina, vraćamo se kultnom filmu i njegovom bogatom nasleđu.
„Ali kako su odlučili… ko je koga jebao?“ pitao me je jednom, snebivljivo i zbunjeno, jedan strejt tip povodom prve seks-scene u Brokeback Mountainu, kada kauboji na kampovanju, Džek (Džejk Džilenhal) i Enis (pokojni Hit Ledžer), u roku od nekoliko sekundi prelaze od neprijatnog zagrljaja do agresivnog seksa – sa pljuvačkom kao lubrikantom! Bez razgovora, bez pregovaranja, bez ispiranja – samo sirovi, životinjski nagon. To pitanje savršeno sumira ono što sam voleo kod tog kulturnog „odobrenja“ koje je ovaj film, dobitnik tri Oskara i istinski fenomen, doneo. Pokrenuo je masovne, dotad nezabeležene razgovore o kvir intimnosti, čak i među strejt ljudima, o temama koje su ranije prolazile ispod radara ili završavale kao pošalice. Bio sam, recimo, zapanjen kada mi je jedna prijateljica rekla da su Džek i Enis bili prvi par muškaraca o kojima je ikada maštala. Danas takvo priznanje ne zvuči naročito značajno, ali u to vreme sam je zbog toga izuzetno poštovao.
Zato je dirljivo čitati Ledžerov intervju iz 2005. godine i videti kako on pažnju skreće na drugu ljubavnu scenu u filmu, onu manje eksploatisanu u medijima. „[Ta scena] je morala da bude intimnija, manje brutalna“, priseća se. „Zato što je to jedini trenutak kada on dopušta bilo kakvu bliskost. Bila je to potpuno svesna odluka.“
Ne može se dovoljno naglasiti koliko je Brokeback Mountain zaista bio revolucionaran kada je 2006. godine u Srbiji prikazan na FEST-u. I danas je nezavisnim filmovima – naročito namerno grubim, hiperrealističnim i sporo ritmizovanim – teško da se takmiče sa uglačanim blokbasterima, ali je remek-delo reditelja Anga Lija širom sveta zaradilo 178 miliona dolara uz budžet od svega 14 miliona, i do danas ostalo komercijalno najuspešniji film sa kvir tematikom svih vremena. (Da, The Imitation Game i Rocketman su zaradili više, ali je u tim slučajevima kvir identitet bio, moglo bi se reći, sporedan u odnosu na teme razbijanja šifara u Drugom svetskom ratu, odnosno muzičke karijere Eltona Džona.) Njegova neposrednost je impresivna čak i prema današnjim standardima, a dovela je do zabrane filma u Kini i delovima Bliskog istoka, dok je Američka porodična asocijacija pozivala na bojkot bioskopa, tvrdeći da Holivud „promoviše homoseksualnost kroz vestern“.
To, međutim, ne znači da je Ledžer s oduševljenjem prihvatao etiketu „gej kaubojskog filma“ koja se širila poput požara. „Činjenica je da to prevazilazi etikete; ovo je ljudska priča“, rekao je na konferenciji za štampu na Berlinalu 2006. godine. „To je priča o dva ljudska bića, o dve duše koje se vole. Hajde da pređemo preko toga što su u pitanju dva muškarca – to je poenta!“ A u interesu borbe protiv brisanja biseksualnosti, vredi napomenuti da Enis, a u manjoj meri i Džek, imaju stvarne, iako na kraju nezadovoljavajuće, romantične i seksualne odnose sa svojim suprugama. (Enisovu ženu Almu tumačila je Mišel Vilijams, dok je Džekovu suprugu Lurin igrala En Hatavej, pre filma Đavo nosi Pradu.)
Džilenhal je, zapravo, tokom dvehiljaditih izazivao kontroverze ponavljajući stav da su Džek i Enis (kako je rekao u časopisu Details) „zapravo dva strejt tipa koji se zaljube“.
Zanimljivo je, međutim, da je upravo Džek, a ne Enis, taj koji traži seks sa drugim muškarcima i gura Enisa da njihovu ljubav podigne na viši nivo. Do 2015. godine, Džilenhalovo viđenje se promenilo. „Moj lik je vrlo jasno onaj koji je otvorenije gej od njih dvojice“, rekao je. „Onaj koji se s tim manje muči. I toga tada nisam bio svestan. Bilo mi je zanimljivo putovanje da prihvatim tu ideju – da budem onaj koji pokušava da gurne odnos napred.“ Na kraju, naravno, Džek za to biva najstrože kažnjen od nasilno homofobnog društva. Enisova kvirnost, s druge strane, počinje i završava se sa Džekom. Da je film smešten u savremeno doba, lako mogu da zamislim ovog čoveka, čuvenog po malo reči, kako i dalje odbija etikete – čak i „heterofleksibilan“ – i kako se, za bolje ili gore, definiše i predstavlja kao strejt, koristeći sve privilegije koje takva pozicija nosi.
To ne znači umanjivanje tog lika. Potpuno je jasno da Enis voli Džeka i da Džek voli Enisa. To je veza koja može da se meri sa Romeom i Julijom, možda i potkrepljena stvarnom povezanošću Ledžera i Džilenhala. „Mogu da zamislim milion gorih stvari u životu nego da ljubim Džejka“, rekao je Ledžer 2005. godine.
Govoreći o Ledžerovoj smrti 2008. godine, usled slučajnog predoziranja lekovima na recept – uključujući analgetike, lekove protiv anksioznosti i tablete za spavanje – Džilenhal je 2015. godine rekao za People: „Uticalo je na mene na načine koje ne mogu nužno da pretočim u reči, niti bih o njima želeo javno da govorim.“
Uprkos svim raspravama koje su se u godinama nakon toga vodile o strejt glumcima u gej ulogama, nijedan drugi par muškaraca, bez obzira na seksualnost, ne bi mogao da proizvede ovu specifičnu alhemiju: spoj bolne ranjivosti, izmučene muškosti, dečačke nevinosti i teško stečene zrelosti – i, naravno, apsurdno dobrog izgleda. To je, takođe, zasluga reditelja Lija i Eni Prulks, autorke kratke priče iz 1997. godine objavljene u New Yorkeru, na kojoj je film zasnovan, što su, uprkos tome što su strejt, stvorili tako uverljivu kvir ljubavnu priču.
Nazovite to kako hoćete, ali vrlo malo filmova o muškoj istopolnoj ljubavi i seksu uspelo je od tada da prodre dovoljno duboko u kolektivnu svest da bi zaslužilo poređenje. Tu su, naravno, kritički favoriti Moonlight (2016) i Call Me by Your Name (2016), ali je penušavi, luckasti Love, Simon (2017), u poređenju s njima tako lakozabavan, ostvario veću zaradu. (Ukupno 66,7 miliona dolara širom sveta, naspram Moonlightovih 65,2 miliona i Call Me by Your Name sa 43,1 milionom.) Svi su uzvišeni na svoj način – ali u surovom svetu filmske industrije, bioskopski rezultati određuju šta će sledeće dobiti zeleno svetlo. Zato je i Bros, uprkos dobroj nameri i čak podršci Maraje Keri, bio toliki fijasko. Promovisan kao prva romantična komedija velikog studija sa dva gej muškarca u glavnim ulogama, činilo se da ima potencijal da, učeći iz uspeha i slabosti Brokeback Mountaina i sličnih filmova, postane gej verzija Pretty Woman. Umesto toga, zaradio je svega 14,8 miliona dolara, a Ajkner je priznao: „Strejt publika se jednostavno nije pojavila.“
Dvadeset godina kasnije, film govori o savremenom stanju na više načina nego ikada. Ako su strejt ljudi dolazili da gledaju Brokeback Mountain u bioskopima, nisu se pojavili na glasanju za Oskare. Film je, podsetimo, izgubio nagradu za najbolji film od sramotno lošeg Crash, što je mnoge navelo da se zapitaju da li je u pitanju bio prikrivena homofobija. Filmska legenda Klint Istvud, na primer, bio je jedan od gotovo 6.000 članova Akademije koji su te godine glasali, ali je na pitanje o filmu na Kanskom festivalu samo slegnuo ramenima: „Da vam kažem istinu, nisam ga gledao.“ Činilo se da se pretežno cis-heteroseksualno glasačko telo okrenulo od „drugačijeg“ i priklonilo onome što poznaje. Ova epizoda baca svetlo na suptilnu, svakodnevnu marginalizaciju koja traje i danas, naročito u političkim sferama. (Setimo se da se kod svake ključne parlamentarne odluke vezane za LGBT+ pitanja određeni broj poslanika uzdržava ili se jednostavno ne pojavi na glasanju.)
Dvadeset godina kasnije, film govori i o stanju gej zajednice danas – zajednice u stalnoj krizi u vezi s muškošću i hroničnim nedostatkom samoljubavi. Ako Enis nikada u potpunosti ne nauči da voli sebe, Ledžer ga je, barem, voleo. „Potpuno sam se zaljubio u njega“, rekao je glumac. „Zaljubio sam se u njegovu usamljenost i nesposobnost da izrazi ljubav. Bilo je toliko toga da se u njemu otkrije. Njegova borba se gotovo u potpunosti odvija unutar njega samog. I to je ispravno, jer je to borba protiv njegove genetske strukture. On nosi strahove generacija koje su mu prethodile.“
Piše: Jovan Tadić
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
