Poluprazan autobus lenjo putuje iz Zagreba za Beograd. U njemu se nalaze mladi Vuk i, nešto stariji, Jakša. Obojica su nekim svojim poslom bili u Hrvatskoj i sada se vraćaju nazad. Obojici je dosadno i obojica vreme prekraćuju na Grajnderu. A tamo je pustoš. Osim još jedne osobe nikoga nema u blizini. Jasno je da su obojica korisnika aplikacije za upoznavanje u istom autobusu. A kako u vozilu nema mnogo ljudi Vuk i Jakša se lako prepoznaju, sednu jedan pored drugog i… nastave da se dopisuju na Grajnderu. Jer ovo je 21. vek. Proleće Gospodnje 2020. U svetu ,a i u Srbiji koja u ovome nije kaskala za ostalima, u toku je epidemija koronavirusa u narodu poznatom i kao kovid-19.
Na snazi je vanredno stanje i svakom povratniku iz inostranstva, u ovom konkretnom slučaju iz inozemstva, preporučuje se da provede dve nedelje u dobrovoljnom karantinu u svom stanu. Jakša će lako. Ima svoj stan. Ali Vuk je u problemu. Roditelji su ga izbacili iz kuće i sada nema gde da se samoizoluje. Prava je sreća te su naleteli jedno na drugo. Vuk zamoli Jakšu da karantin provedu kod njega. Jakša, iako je vežbao da kaže „ne“, ovaj put ne uspeva da se odupre prirodi koja kaže „da“.
Njih dvojica, gotovo potpuni neznanci, biće narednih četrnaest dana u karantinu. To vreme će iskoristiti da bolje upoznaju jedan drugoga, ali i sami sebe, da eksperimentišu sa rodnim i seksualnim ulogama, da istraže svoju prošlost, psihu, da otvore jedan drugome svoju dušu, izlože drugome strahove istovremeno otkrivajući sami sebi čega se to zapravo boje i šta ih je toliko istraumiralo u životu. I tako sve do krajnjih granica dvonedeljnog karantina i romana „14 dana karantina“ Stefana Mihajlovskog koji je objavila izdavačka kuća Beoletra.
Ako je autor ovih redova dobro ispratio u pitanju je treći po redu domaći roman koji kao pozadinu ima pandemiju koronavirusa i karantin koji nas je zbog toga snašao, ali je prvi kvir.
„Ispostavilo se da dobro funkcionišem u nepredviđenim okolnostima, što me je izuzetno obradovalo“, kaže Mihajlovski o nastanku ovog romana. „Disciplinovan rad kada je reč o pisanju je nešto čega ne mogu uvek da se pridržavam zbog mnogobrojnih obaveza. Ali divno je što sam ovog puta nekoliko sati dnevno imao priliku da provedem sa svojim likovima. Naboj je bio na visokom nivou. Za sve su krivi feromoni.“
U slučaju romana Stefana Mihajlovskog ne važi ona poslovica da što je brzo to je i kuso. Naprotiv. Svega godinu dana nakon svog prvog romana (i treće knjige) „Ispod grla“ Mihajlovski nam oktroiše još jednu ljubavnu priču. Jednu toplu, gorko-slatku, ljubavnu gej priču.
„Volim da pišem o onome što mi je poznato“, kaže Mihajlovski. „Većina toga inspirisano je mojim utiscima, tako da možemo reći i da je bazirano na istinitim događajima. Što se tiče autobiografskog, prisutno je u tolikoj meri da mi ne verujete.“
Ono što je već sa prvim romanom bilo jasno jeste da je autor izvrstan i iskusan pripovedač koji zna sve tajne spisateljskog zanata. Kod Mihaljovskog priča teče sa lakoćom, bez ikakvih zastoja, stil je perfektan, dijalozi, koji su i sam temelj na kome počiva priča, su savršeno napisani. Sve ovo je bio evidentno i u prvom romanu. Na nesreću prvi roman je imao jedna deo, možda previše (ili, sasvim suprotno, premalo) ličan, koji je odskakao od celine, dok je u „14 dana karantina“ distanca između autora i dela jasna i čvrsta tako da ništa ne štrči sve se savršeno uklapa. Posebnu draž celoj priči daju i muzičke numere koje junaci slušaju ili pevaju i koje su na perfektan način uklapa i tok radnje.
„Znam da je mnogima smetalo što su folk i pop domaće numere prisutne u mojim delima“, kaže Mihajlovski. „Ne razumem tu vrstu kritike. Estrada je značajan deo života većine pripadnika LGBT+ zajednice, a izabrane tekstove smatram idealnim ’’produžetkom’’ naracije koju nose moje priče.“
„14 dana karantina“ je savremena, moderno napisana, jasna, čitljiva, kvir priča, „melanholično-romantična komedija“ kako je u pogovoru određuje književni teoretičar doktor Ivan Perišić, napisana bez otklona samog autora kada su u pitanju LGBT+ motivi i teme. Da je sreće ovakvih romana srpskih autora i autorki bi bilo na desetine svake godine. Možemo se nadati da će vreme koje dolazi doneti još, upravo ovakvih, književnih dela.
„Verujem da izdavačke kuće još uvek gledaju na roman kvir tematike kao nešto neisplativo“, kaže Mihajlovski. „Ali sa druge strane, ne verujem da bi vrh Beoletre mene držao tri godine da im se ne isplati. Mada je ta produkcija slabijeg intenziteta i bolja od nasilnog uključivanja LGBT+ likova, tek da bi ih bilo, kako bi se dokazalo da smo kul i, jelte, politički korektni.“
Možda je ovo i najbolja poruka mladim autorima koji žele da pođu Stefanovim koracima i napišu nešto za šta misle da nije isplativo ili da se ne bi svidelo publici ili izdavačima. Knjige poput „14 dana karantina“, „Zovi me svojim imenom“ ili „Love, Simon“ su veoma tražene u našim knjižarama.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 56 – oktobar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):
