Šta sve možeš u Srbiji kad si biseksualac


Ja sam ono slovo koje stoji u zlatnoj sredini LGBT pokreta i tu mi je savršeno dobro.

Bila je to kišna noć. Mračna, bez zvezda na nebu, ali zato prožeta najhladnijim vetrom, koji je sa suptilnošću varvarskih hordi sa severa, prodirao u sve pore bića.
I ta noć u mom životu traje već desetak godina.
Ušuškan Srbijom i, što je još lepše, okružen Srbima zabavljenih pravednim ratovima protiv nepravednih, uživao sam u opelima turbo-top muzike pop zvezda, dok sam mirisao kite cveća zla.
U pauzama između samoubilačkih raspoloženja i maštarija o umetničkim skokovima s Brankovog mosta, običavao sam da surfujem netom u potrazi za nečim što i inače malo veseliji tinejdžeri traže na mreži.
Da bih vas naveo na pravi trag, suptilno ću da napomenem da je druga stvar koju sam u životu otkucao na Google-u bila „GAY TEEN“ – rezutat želje za samospoznajom.
Veoma brzo sam došao do nekog foruma na kome se raspravljalo o biseksualnosti. I, depresijom pojačanom pažnjom za takve stvari, primetio sam izraz „…pakao biseksualnosti…“, koji mi se momentalno urezao u svest.
Prvo što mi je palo na pamet jeste da baš nemam sreće. Biti gej u Srbiji je dovoljno tragično, toliko da se čovek oseća kao da obučen u uske helanke razgovara sa lobanjom, a biti biseks je, znači, pakao pederizma.
To mi je bila misao „na prvu loptu“.
Ali kasnije, kada sam taj izraz, taj „pakao biseksualnosti“, suočavao sa životom kojim sam živeo, došlo je do sukoba.
Kao što zakoni tapkaju za životom, tako je i taj „pakao biseksualnosti“ tapkao za mojim životom. Na drugom putu i u suprotnom smeru, takođe.
Oslobođen toga da partnere biram po polnoj pripadnosti mogao sam da se usredsredim na ono što je stvarno važno (vi romantični ovo čitajte kao „dobru dušu, a vi ostali kao „dobro dupe“), sa bukvalno dupliranim šansama u uspeh u odnosu na druge.
Koliko je već homoseksualaca žalilo zašto je neko strejt, kada je tako dobar frajer. Ili, obrnuto, koliko je strejt curica, a naročito njihovih mama, žalilo zbog toga što neki „…veoma pristojan,fin i vaspitan momak, ne obraća pažnju na našu Melaniju.“
U mom „paklu biseksualnosti“ toga nije bilo. Barem sa moje strane. Ni jedna mamica ili tetkica nije žalila zbog mene i moje polne „(ne)opredeljenosti“.
I uživao sam u tome.
Povremeno mi neko od veseljaka prebaci da sam ja u stvari gej koji neće da se „samokompromituje“, da prizna sam sebi, pre svega, tu činjenicu, već se kukavički krije iza zidina biseksualizma.
Sa druge strane, pravaši gunđaju (žale se, ljubomorišu, šta li već) da sam licemeran jer sam „neopredeljen“ i da „mešam pića“ da bih uživao u slastima i mastima oba, a sve pod parolom da „Ne može sve!“.
Previše mi je lepo gore u oblacima mog „pakla biseksualnosti“ da bih mogao da uradim nešto više od toga da se osmehnem na ove (ne)dobronamerne kritike i prebacivanja.
Ne,nisam gej.
Ne,nisam strejt.
Ja sam ono slovo koje poslednje stoji u LGTB pokretu i tu mi je savršeno dobro.
I da, mogu sve!

ČITAJTE:  Undetectable: HIV i neandertalci

M. Aranđelović