Užestokoj konkurenciji uvredljivih i skandaloznih teza koje su pravoslavna sveštena lica ikad izgovorila o LGBT osobama, dva bisera saopštena u danima majskih poplava zauzimaju posebna mesta: jedan zbog toga što predstavlja direktan i jasan poziv na linč, a drugi zbog do sada neviđenog stepena “maštovitosti”. Uprkos tome, nikakve konkretne reakcije nije bilo. Izuzev društvenih mreža, oglasio se samo premijer, koji je u sklopu svojih dramatičnih nastupa ljubazno zamolio “sveštena lica da nam ne pomažu tako što dolivaju ulje na vatru”.
Da li to znači da sveštenstvo u Srbiji uživa neku vrstu imuniteta i da nijedan incident potekao iza dveri Srpske pravoslavne crkve ne podrazumeva bilo kakve konsekvence?
Da li vam mantija garantuje pravo da izgovorite štagod hoćete?
Postoji li u Srbiji institucija koja može da opomene crkvu i njene predstavnike?
BOG NAS JOŠ VOLI
Prvu budalaštinu izgovorio je patrijarh Irinej, ali mu se kao “olakšavajuća okolnost” može računati što je svoju pastvu na neki način pripremio, zagrejao, za ono što je čeka. U razgovoru za “Nedeljnik”, on je 15. maja rekao da je “gej parada vrh ledenog nemoralnog brega, skup svih mana i poroka”, da je homoseksualnost “poremećaj ili devijacija ljudske prirode” i da prema ljudima “koji pripadaju takozvanoj gej populaciji” oseća žaljenje. Tako “pripremljenu”, publiku je iste večeri počastio novim nastupom, ovaj put u sklopu molebana protiv poplava, održanom u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Tom prilikom, on je rekao da nas je snašla velika nevolja kojom nas Gospod opominje i poziva na pokajanje: “Molimo se Gospodu da zaustavi oblake kiše i podari nam sunce. Bez milosti Božje ne može se ništa uraditi. Ovo nije kazna Božija, već opomena da se sklonimo sa puta poroka, zlobe i bezakonja”. Pošto je iz SPC diskursa srpski narod jedan od retkih bezgrešnih, patrijarh je u nastavku objasnio šta tačno podrazumeva pod porokom, zlom i bezakonjem. Jasno upućujući na Paradu ponosa, istakao je da se “ovih dana u Beogradu sprema skup koji predstavlja veliko bezakonje i mrski porok”, a poentirao tezom da se prozvani grešnici time “ponose i ističu svoje dostojanstvo i demokratiju, a sve protiv boga i zakona življenja”. Da je patrijarh nepismen čovek koji je juče “sišao s brda”, i to direktno iz XII veka, njegova analiza uzroka poplava mogla bi da naiđe na razumevanje – tako nepismenom, ovakav nastup možda bi i mogao da mu se oprosti i “otpiše” na neukost. No, pošto je gospodin Irinej prethodno ipak završio neke škole, pošto (hteo-ne hteo) ipak živi u XXI veku, a pritom zauzima jednu od najuticajnijih društvenih pozicija, ovde nema mesta bilo kakvog aboliciji. Upirući prstom u LGBT osobe kao direktne nosioce greha zbog kojeg nas Gospod opominje, Irinej je – suprotno osnovama hrišćanstva – s najvišeg mesta Srpske pravoslavne crkve pozvao na njihov progon i uklanjanje iz našeg, inače bezgrešnog okruženja.
Samo par dana kasnije, sasvim očekivano, oglasio se mitropolit Amfilohije Radović. Inače poznat po antologijski bezobzirnim, hrišćanskom duhu suprotstavljenim i vrlo agresivnim nastupima (protiv svih koji su na bilo koji način drugačiji od njega), ovaj put zaista je briljirao. Trebalo je, valjda, da adekvatno parira Irineju, pa ga je to dodatno inspirisalo… Elem, Amfilohije je ustvrdio kako su poplave opomena zbog evrovizijske pobednice Končite Vurst: “Pazite šta se događa u ovom trenutku u Evropi. Ko dobija prvenstvo? To je ta nesrećnica, taj nesrećnik, ne znam ni kako se zove, koji se afirmiše kao Isus. Time se propagira razaranje ljudske prirode, ljudskoga bića i to se postavlja na pijedestal, na uzor novim pokolenjima i generacijama”. Ni to nije bilo dovoljno. Zalazeći u dubinu svog uma, mitropolit Radović istakao je da su poplave ipak dokaz “da nas
Bog još voli”, odnosno da nas “iskušava kako bismo se vratili na pravi put”.
TEORETSKI MOGUĆE
Koliko god vređalo mozak, sve ovo nije bio dovoljan razlog da se konkretno oglasi bilo koji državni organ, bilo koja institucija – Vučićeva “packa” se u tom kontekstu ne može nazvati čak ni simboličnom. Prvo pitanje koje se postavlja jeste šta bi se desilo da je bilo ko okrivio neku konkretnu grupu za ono što se događalo sa srpskim rekama – da je, recimo, rekao da su za poplave krivi navijači “Partizana” ili “Zvezde”/ novinari / glumci / pevači Granda / učesnici “Farme” ili “Velikog brata”. U takvom scenariju, vrlo je verovatno da bi ta osoba završila makar na informativnom razgovoru. Isto tako, pitanje je šta bi bilo da je LGBT osobe na ovaj način prozvao neko ko ne nosi mantiju. Srbija je zemlja u kojoj je sve moguće, ali čak i na takvom mestu skoro je sasvim sigurno da bi neke odgovornosti bilo – ako ništa drugo, poznato je da našim vlastodršcima uglavnom ne odgovara kada ih Evropa proziva zbog kršenja ljudskih prava gej populacije. Irineju i Amfilohiju se, međutim, nije desilo ništa. Što se Amfilohija tiče, situacija je donekle razumljiva, jer je on u jurisdikciji Crne Gore, a svoju izjavu dao je za crnogorsku televiziju “Nova”.
No, šta ćemo s Irinejom?
Po rečima Ivane Stjelje, pravnice YUCOM-a, sveštena lica ne uživaju nikakav pravni imunitet i pred zakonom su jednaki kao i svi ostali građani. “Imunitet imaju jedino narodni poslanici, predsednik Republike, članovi Vlade i Zaštitnik građana, i to je propisano Ustavom. Patrijarh bi inače mogao da odgovara na osnovu člana 38 Zakona o javnom informisanju koji zabranjuje govor mržnje”. U razgovoru za “Optimist”, ona kaže da bi on još mogao da odgovara i za krivično delo, odnosno da bi se protiv njega mogla podneti krivična prijava na osnovu člana 387 Krivičnog zakonika, za delo Rasna i druga diskriminacija. “Ipak, ovo je samo teoretski moguće, jer je praksa naših sudova kruta i siromašna u odnosu na to krivično delo”, kaže Stjelja.
U SKLADU S DOKTRINOM
Kako se za sada čini, “teoretska mogućnost” ne završava se samo na Krivičnom zakoniku: zahvaljujući manjkavostima našeg zakonodavstva kada su u pitanju predstavnici verskih zajednica, odgovornost sveštenika za ono što izgovore predstavljala bi priličnu pravnu akrobatiku. Zbog toga, čak ni institucije nadležne za borbu protiv diskriminacije nisu previše voljne da se oglašavaju tim povodom – u dve koje je “Optimist” kontaktirao, objašnjeno nam je da oni u zvaničnim reakcijama moraju da se pozivaju na zakone, a da su zakoni tu ili nedorečeni, ili mogu dvojako da se tumače.
I zaista, tako je.
Član 18 Zakona o diskriminaciji vrlo konkretno oslobađa sveštenstvo pravne odgovornosti za izgovorenu reč, sve dok je pitanju “reč” koja je u skladu s verskom doktrinom: “Ne smatra se diskriminacijom postupanje sveštenika, odnosno verskih službenika koje je u skladu sa verskom doktrinom, uverenjima ili ciljevima crkava i verskih zajednica…”. Zakon, međutim, ne određuje ko je autoritet koji će odrediti šta je zapravo “verska doktrina”, te bi u gorepomenutim slučajevima eventualni branilac Irineja i Amfilohija slobodno mogao da tvrdi kako je ono što su rekli potpuno u skladu s filozofijom SPC-a.
Još je problematičniji Zakon o crkvama i verskim zajednicama, gde se u članu 8 kaže da “sveštenici odnosno verski službenici ne mogu biti pozvani na odgovornosti pred državnim organima za svoje postupanje pri obavljanju bogoslužbene delatnosti” koja se vrši u skladu sa “zakonom i autonomnim pravom crkve ili verske zajednice”. Grupa nevladinih organizacija okupljenih u Koaliciju za sekularizam tražila je svojevremeno ocenu ustavnosti ovog zakona, posebno gorenavedenog člana. Oni su istakli da zakonom nije određeno koji organ odlučuje o imunitetu sveštenika, kao i da je u pitanju “najširi imunitet uspostavljen u Republici Srbiji”.
U odgovoru Narodne skupštine navodi se da ovaj zakon “ne uvodi imunitet sveštenika za bilo koju radnju tokom bogosluženja, verbalnu ili fizičku, već samo za ono postupanje pri obavljanju bogoslužbene delatnosti koje je u skladu sa zakonom i da sveštenici mogu da budu pozvani na odgovornost za protivzakonito ponašanje tokom bogosluženja”. Ustavni sud je takođe zaključio da sveštenici tokom bogosluženja slobodno mogu da iznose svoje mišljenje, “sve dok time ne dođu u situaciju da izvrše krivično delo, u kom slučaju nikakvo isključenje odgovornosti nije predviđeno”. Konačno, inicijativa za izmenu zakona je odbijena, iako je (opet) ostalo nejasno ko je osoba/organ koji će na pravi način proceniti zakonitost onoga što je rečeno tokom bogosluženja.
Šta se, dakle, može uraditi u ovoj situaciji? Jedna mogućnost je da se nastavi po starom: zahvaljujući nedorečenim, u praksi neprimenjivim ili lošim zakonima, najviši predstavnici SPC-a su i do sada, potpuno nekažnjeno, izjavljivali ono što pristojan čovek ni u snovima ne bi izgovorio. Druga varijanta podrazumevala bi da se nevladin sektor i prilično razjedinjena LGBT aktivistička scena konačno osveste i iskoriste ono malo resursa koji im stoje na raspolaganju. Koliko god bili loši, nedorečeni ili nedvosmisleni, zakoni na osnovu kojih bi Irinej i Amfilohije mogli da odgovaraju ipak postoje. Koliko god bilo neverovatno da bi korumpirano i različitim pritiscima zastrašeno sudstvo donelo presudu protiv najviših crkvenih velikodostojnika, eventualno suđenje privuklo bi veliku pažnju javnosti, otvorilo raspravu na najrazličitijim nivoima i u budućnosti sasvim sigurno uticalo na ponašanje sveštenstva. Kakav god bio rezultat, bitno je da proces pokretanja odgovornosti sveštenstva za izgovorenu reč konačno bude pokrenut.
U suprotnom, oni će ostati van i iznad zakona, kao što su do sada bili. A nama će preostati samo da čekamo šta će da poruče kada sledeći put budemo poplavljeni, zaleđeni, ili nas snađe neko drugo božansko iskušenje.
Piše: Tamara Skrozza
