Bez obzira na to koliko bezazlena, pa i društveno angažovana, bila neka priča o LGBT osobama, sama reč gej je u srpskom sportu i dalje jedan od najvećih tabua. S jedne strane, to je potpuno logično… Ako se samo ovlaš pogleda ko se sve nalazi na tribinama!

„Nemoj tu priču da radiš, čoveče, sve ćeš mi veze uništiti!“, šablon je kojim mahom odgovaraju novinari koji prate sport, kada ih kolegijalno pitate ko bi vam od domaćih fudbalera pričao na LGBT temu. A situacija nije mnogo drugačija ni u drugim sportovima…
Svaki pokušaj da se dobije komentar od, primera radi, nekog poznatijeg domaćeg fudbalera na pitanje o tome šta misli o, recimo, održavanju “Prajda” ili tome što se njegovo ime našlo na listi seksualno privlačnih istom polu, u startu je osuđen na neuspeh. Ukoliko se ne konsultujete sa kolegama sa sportske, pa sami okrenete broj nekog od njih, u najblažem slučaju dobićete odgovor: „Ne želim to da komentarišem!“, i momentalan prekid veze. Ako se, pak, sagovornik s druge strane slušalice „upeca“ na pitanje, odgovor će biti u najblažem slučaju nemušt, a ima i onih koji će vam poskidati sve po spisku, a potom zvati onog kolegu sa sportske s kojim se prethodno niste konsultovali o tome koga zvati.
U Srbiji one koji bi otvoreno pričali o toj temi možete nabrojati na prste jedne ruke. I još da ih ne upotrebite sve. Jer, u Srbiji je fudbal mačo sport. To, samo po sebi, podrazumeva da su svi fudbaleri redom pravi ko grana i da ih ništa osim suprotnog pola ne interesuje. Ukoliko se, „ne daj bože“, pojavi neka sumnjiva priča tog tipa, sledi kasni noćni izlazak na splavove i naručeni paparaco, koji će prostu dušu da uhvati na delu sa barem dve plavuše. Mogućnost da se neki srpski gej fudbaler autuje jednaka je onoj da neki srpski vojskovođa dobije Nobelovu nagradu za mir. I to, samo po sebi, podrazumeva čitav niz problema ukoliko vam urednik da temu koja se tiče LGBT i sporta.
Jedan od primera kolega od pre nekoliko godina bio je veoma sličan prvoj rečenici iz ovog teksta. Jedne domaće dnevne novine objavile su svojevremeno priču o tome kako je čuveni Stiven Džerard u anketi jednog britanskog gej magazina proglašen za najpoželjnijeg fudbalera u toj zemlji. Naravno, logički je sledio pokušaj da se od kolege sa sportske dobije broj jednog domaćeg fudbalera koji je u to vreme važio za interesantnog domaćoj gej populaciji, ne bi li dao neki komentar…
„He… Ti se šališ, zar ne?“, bio je prvi odgovor sportskog novinara, a na odrečan odgovor usledilo je nešto što bi najbliže moglo da se opiše kao zapomaganje:
„Nemoj, života ti, da radiš tu priču! Taj je totalni kreten, ima da poludi i da te izvređa, a onda si i nama zauvek zatvorio vrata ne samo kod njega, već i kod čitavog tima! Nije jedna priča, ma kakva god bila, vredna toga!“, maltene histerično je molio sportski novinar svog kolegu da odustane. Nakon kraćih konsultacija sa nadležnim urednikom od priče se, naravno, odustalo… „Zbog viših interesa!“
A isto je bilo i letos, nakon što je Boban Stojanović za portal sport26.rs nabrojao domaće fudbalere koji su privlači domaćoj gej populaciji… Iako bi u nekim normalnim okolnostim (čitaj: drugoj državi) bilo sasvim normalno nazvati pobrojane fudbalere i dobiti normalne izjave, s obzirom na prethodno iskustvo od ove priče se odustalo.
Slična situacija je i u drugom po popularnosti sportu u Srbiji, odnosno košarci. Napisati da je neki košarkaš obdaren kao tri prosečna Srbina dobar je marketing za dotičnog, zbog čega će vam biti tiho zahvalan. Ali, ako pokušate da dobijete mišljenje o tome što se, na primer, neki belgijski košarkaš autovao, slede vam drvlje i kamenje… Ipak, tu je situacija, makar na prvi pogled za nijansu bolja nego po pitanju fudbalera, jer košarkaši deluju urbanije i, samim tim, intelektualnije. Naravno, ispod te maske se nalaze isti problemi i isti odgovori kada želite da uradite tekst o nekoj LGBT temi u kojem bi vam sagovornik trebao biti neki dvometraš.

Ništa drugačije nije ni u drugim sportovima. Gubitak teško stečenih veza visoko je iznad drugih interesa. I tu ima logike… Nažalost! Jer, ako vam se desi da napišete nešto što se određenom sportisti neće svideti, rizikujete da zbog jednog povećanog tiraža ostanete ne samo bez tog sagovornika, već i mase drugih. A to se u domaćem novinarstvu ne može dozvoliti.
Bez obzira na to koliko bezazlena, pa i društveno angažovana, bila neka priča o LGBT osobama, sama reč gej je u srpskom sportu i dalje jedan od najvećih tabua. S jedne strane, to je potpuno logično… Ako se samo ovlaš pogleda ko se sve nalazi na tribinama, jasno je s kakvim bi se problemima suočio sportista koji nastupa za neki od domaćih klubova, ukoliko bi javno osudio napade na LGBT osobe, ili „ne daj bože“ podržao „Prajd“! Od te „gadosti“ ne bi ga oprali Sava i Dunav zajedno. A karijera tokom koje se mogu zaraditi pare za nekoliko lagodnih života ipak je daleko važnija…
Piše: Silom Prilika Anoniman

Related Posts