Nakon prošlogodišnje Parade ponosa svi su govorili o prebijanju gospodina brata od strane žandarmerije, a nakon ovogodišnje svi pričaju o govoru na Terazijama u okviru kog se čulo „Smrt kapitalizmu“. Mnogi su se pitali ko je ona i kako se usuđuje, te smo imali želju da vas upoznamo sa tom hrabrom ženom i aktivistkinjom.

Koliko dugo si aktivistkinja Žena u crnom i šta nam možeš reći o svom aktivizmu?

Aktivistkinja ŽuC-a sam od 1999. godine kada je stvaranje Mreže Žena u crnom Srbije ušlo u drugu godinu širenja. Miloševićeva era je bila razbila društvene i javne prostore, medijske komunikacije, što je otežavalo formiranje opozicije, odnosno, njenu masovnost, a isto tako, to je otežavalo i razvoj civilnog društva. Svih tih prethodnih godina, informacije o Ženama u crnom, o radu feministkinja (koje su bile koncentrisane u Beogradu), dobijala sam od drugarice Ljubinke Ivezić Trše, moje sugrađanke, i predratne feministkinje koja se silom prilika vratila u Vrbas, gde sam i ja živela. Njoj je informacije slala Lepa Mlađenović, i tako sam, u periodu 1993 – 1999. godina, zahvaljujući Lepi i Trši, feminističkoj solidarnosti Beograđanki sa nama zarobljenim po periferijama, bila upoznata sa pokretom. Inače, drugaricu Lepu, kojoj toliko dugujem, lično sam upoznala tek 2001. godine.
O mom aktivizmu mogu reći da je on, na jedan način, puka inercija. Odrasla sam, vaspitavana i obrazovana do kraja srednje škole unutar SFRJ. Dakle, marksizam je bio obavezan predmet kroz četiri godine srednjeg obrazovanja, roditelji su mi bili marksisti, pretkinje i preci učesnici NOB-a, aktivisti i aktivistkinje ilegalne Komunističke partije Jugoslavije u Kraljevini. Tako, može se reći da sam bila indoktrinirana sa svih strana, ali ni danas ne vidim mogućnost drugačijeg mišljenja i delovanja. Marksistička teorija se upravo (i) po tome razlikuje od drugih izama – ona traži angažovanost. Misao koja razume uzorke nepravde (a ne samo da konstatuje postojanje nepravde), nužno povlači za sobom aktivizam, ukidanje uzroka nepravde.

Zašto je imidž Žena u crnom u javnosti tako loš?

Žene u crnom imaju “loš imidž” jer izlazimo iz nacionalnog konsenzusa podsećajući da je država Srbija izrasla na zločinu, i da zapravo ne postoji način da nacionalna država nastane bez zločina, kao i da je pojam (etničkog) naroda takođe samo maska iza koje se krije zločinački poduhvat klase na vlasti. Time se narušavamo idiličnu sliku svih nacionalista o narodu – žrtvi, da li onih koji su smešteno na krajnjoj desnici, do onih koji su smešteni na centru.
Istovremeno, levica nam zamera da smo previše “liberalne”, i ja verujem da ljudi mogu da steknu takav utisak, ukoliko znaju o nama samo iz medija. Međutim, mislim da politički rad zahteva prilično pipavosti ako želite da stvarate pokret, a ne uski krug ljudi posvećenika koji se međusobno tapšu po ramenima, što je česta praksa. I da se razumemo, niko nije izuzet iz tog opisa, pa ni ja, ni moje drugarice i drugovi. Ipak mislim da su upravo Žene u crnom najviše uspele da urade na širenju pokreta, zahvaljujući baš Staši Zajović koja, kada se pokrene pitanje “… sa kim mi to sve sarađujemo, i da li nam to baš treba…”, uvek odgovara sa: “ Zar ti sumnjaš u svoja uverenja? Da li su ona toliko labava da ih neko može očas posla izmeniti?”
To je uvek lekovit odgovor, uostalom, Lenjin je kao preporuku aktivistima i aktivistkinjama kako da se bore protiv crkve naveo da koriste Pola Holbaha i njegovo “Razgolićeno hrišćanstvo”. Holbah nije bio marksista. Stvarnost je složenija od teorije.

Zašto Žene u crnom podržavaju Paradu ponosa i LGBT pokret?

Kapitalizam je zaoštrio klasne odnose do krajnjih granica, a onda mu je bilo potrebno razbijanje klase koju eksploatiše. Tome služe (i) politike identiteta – ideologizacija polova, seksualnosti, rase, vere… šta god vam padne na pamet, da se podeli, zaključa u fioke primerene knjigovodstvenom umu kapitalizma i da nad nama tako lakše upravlja, i smanji mogućnost jedinstvenog otpora i borbe. Kako smo mi politička organizacija oslonjena i izrasla na idejama levice, solidarnost sa svim grupama koje je stvorio sam kapitalizam kao objekt eksploatacije, mržnje, razdora, za nas je izuzetno važna. Patrijarhalna matrica, koju kapitalizam koristi kada je u krizi (a stalno je u krizi, ruku na srce) se obrušava na žene i gej osobe, onda kada izgubi spoljne neprijatelje (druge narode, nacije, druge vere, mada naravno, ne zauvek, uvek ih i vraća). A pritisak na ove “unutrašnje neprijatelje” je uvek teži, intenzivniji, i sofisticiraniji jer patrijarhalna matrica, u obrušavanju i na žene i na gej osobe, operiše sa seksualnošću, tom najdubljom nelagodom svakog čoveka. Ta nelagoda je pratila celu ljudsku istoriju, a sa kapitalizmom seksualnost postaje prokažena jer ne donosi profit; i šta sada ljudi imaju da uživaju u seksu, a nikog nema da premeri i naplati to uživanje?! To je užas za kapitalizam. Pri tom, hetero par je ok, jer ipak proizvodi buduću radnu snagu, ali mora nekako da plati uživanje u seksu – i tako imamo monstruozno veliku (u smislu prihoda) porno industriju, supstitut za seks. Sa druge strane, gej par ništa ne proizvodi, čak ni decu… užasno dangubljenje za kapitalizam. Dakle, neće moći. Ali se gej osobe mogu uklopiti u porno industriju, na primer. Isto tako, zakonski okviri koji u poslednjoj deceniji legalizuju gej odnose, zapravo su posledica prepoznavanja gej osoba kao potrošača, a ne kao ljudi.
Elem, jako je lako, iz ove nelagode, stvarati neprijatelje od gej osoba, i verovatno će ta borba trajati najduže, jer je i ta opresija najdublja.

Tvoj govor na Paradi ponosa izazvao je negodovanje pojedinih ambasadora i liberala u publici. Kako ti tumačiš da je Roza Luksemburg toliko skandalozna 2015. godine?

Prvo moram da se izvinim svima što sam, greškom, verovatno usled treme, na skupu rekla “ Roza Luksmeburg” a istina je da su to delovi govora Klare Cetkin iz 1932. godine, pred Rajhstagom. Nadala sam se da niko neće primetiti grešku. Drugarica Marijana Stojčić me je tešila rečima da je to zbog toga što nam je “Roza bliža”, no kako bilo, još jednom upućujem izvinjenje.
Komunizam je bio “bauk nad Evropom” i u XIX veku, i u XX veku, i danas je. Komunizam, sve dok postoji kapitalizam, biće “skandalozan” za kapitaliste i one koji im služe, a to je ta čuvena parazitska srednja klasa koja se danas, u Srbiji (a i šire), stvara iz redova državne uprave, javnih preduzeća i raznih menadžera u tužnim ostacima privrede. Međutim, ja se iskreno nadam da vrlo brzo, komunizam neće biti samo “skandalozan” i da neće proizvoditi samo “iju, iju…ccc! Sram vas bilo!” reakciju, već da će (opet) postati smrtno ozbiljna pretnja ovom nepravednom poretku koji proizvodi samo patnju za sedam milijardi ljudi.

Da li je „Smrt kapitalizmu“ slično „Smrt fašizmu“?

To je isto. Podsetiću da je upravo III Internacionala, 1923. godine, a kroz referat Klare Cetkin, objasnila vezu fašizma sa krupnim kapitalom. Sve građanske partije, organizacije su ćutale, dok nacistička Nemačka nije pregazila celu Evropu. Građanska misao je fašizam i nacizam promišljala tek nakon njihovog sloma, tek nakon otkrića užasnih zločina koje je fašizam organizovao i sproveo. Građanski pisci, filozofi, organizacije se šlepaju na antifašizamu, i jeste činjenica da bez širokog otpora, Drugi svetski rat bi možda imao drugačiji ishod. Međutim, fašizam je moguć samo u kapitalizmu, i nije nikakva njegova devijacija, istorijsko iskakanje. Fašizam je logična konsekvenca kapitalizma, njegovo pravo lice, lice bez maske, njegov zgrušan oblik, takoreći. Čovek je ništa, profit je sve.

Da li se situacija u Srbiji kad su u pitanju ljudska prava poboljšava?

Postoji veliki problem u promišljanju ljudskih prava. Ona se uglavnom, i u Srbiji i u svetu, svode na politička prava i građanska prava, dakle, onaj set prava koji se tiče srednje klase, pre svega. Pominjanje bazičnih prava (ekonomskih, pre svega) ne ulazi u taj svet, jer uostalom, sa time se i napušta udobnost građanskog aktivizma, i prelazi se na klasnu borbu.

Dakle, u situaciji kada ljudi ne mogu da ostvare pravo na rad, pravo na obrazovanje, pravo da dobiju platu od koje mogu da žive, pravo na lečenje, i u situaciju kada se ta prava sve više urušavaju usled mera štednje, zar se zaista može govoriti o poboljšanju bilo kakvih ljudskih prava? Recimo da noćas bude donet zakon o istopolnim brakovima, kako ću ga ja sutra uživati sa svojom partnerkom kada nemamo para da platimo taksu kod matičara?

Kapitalizam nas tako zamajava donošenjem zakona koja uređuju neka prava, a oduzima nam pravo na život. Dakle, ja mogu da imam politička prava, čak i da vičem “smrt kapitalizmu” nasred Terazija u Beogradu. Država se neće mnogo potresti oko toga. Međutim, kada sam sa drugaricama i drugovima, pokušala da zaštitim bivše radnice i radnike odavno nepostojećeg preduzeća “Ratko Mitrović” na Novom Beogradu, tačnije, njihovo pravo da ostanu u barakama na zemljištu koje je, vrag će znati kako, neki tajkun dobio u vlasništvo, država me je uhapsila. Dirnuli smo u svetinju kapitalizma – privatno vlasništvo. Dakle, sloboda govora je zagarantovana, pravo na okupljanje, pravo na proteste… ili su bar prilično zagarantovana. Kapitalizam samo političku emancipaciju vidi kao emancipaciju. Ljudsku emancipaciju, koja nadilazi političko društvo (buržoasko društvo) naravno, nikada neće, niti može ukalkulisati, jer bi morao da se odrekne svojih ekonomskih temelja.

Žene u crnom ne odustaju od svog aktivizma već godinama. Odakle energija?

Aktivizam Žena u crnom je zasnovan na razumevanju, znanju, iz kojih je izrasla politička angažovanost. Kada vas ne vode samo emocije, već jasno prepoznavanje uzroka i posledica, onda ni “energija” ne može da nestane… Ono što znaš, znaš, i samo produbljuješ znanje, a to znanje te obavezuje na angažman.

Da li se Ženama u crnom priključuju mladi ljudi i koliko mladi mogu da razumeju ratove devedesetih i nacionalizam, naročito oni koji tada nisu ni bili rođeni?

U jednom trenutku, tačnije u nekoliko godina, u ŽuC-u je bilo mnogo mladih osoba. To je period od pada Miloševića pa do 2007, 2008. godine. Međutim, teška ekonomska situacija mislim da je kumovala osipanju… praznog stomaka, i u situaciji sve intenzivnije eksploatacije, teško je naći vreme za aktivizam. Ipak, ista ta situacija je pokrenula organizovanje mladih u druge, radikalnije grupe, što je jako dobro, jer ŽuC, iako oslonjene na levičarske ideje, svakako nije radikalna levica. Ovo govorim o situaciji u Beogradu. Istovremeno, Mreža Žena u crnom Srbije ima, po Srbiji, daleko više mladih osoba, pre svega mladih žena koje su aktivne.
Imam utisak da postoji nerazumevanje, ili odsustvo zanimanja za pitanje nacionalizma i ratova devedesetih. Ipak, mi ostajemo pri stavovima da je problem nacionalizma živ sve dok postoji buržoaska država, jer upravo nacija nju i legitimiše. I da to pitanje neće moći biti skinuto sa dnevnog reda. Isto tako, pitanje rata, ili u širem smislu, pitanje militarizma, neće moći biti skinuto sa dnevnog reda, jer je militarizam ključan za opstanak kapitalističkog načina proizvodnje.

Da li smo propustili šansu za suočavanje s prošlošću i pomirenje, ili smo problem gurnuli pod tepih?

Nacionalne države ne mogu ni imati šansu za suočavanje sa prošlošću i pomirenje, to se protivi njihovom postojanju, ideologiji na kojoj počivaju. U tom smislu, ovakva država Srbija, nije ni imala šansu, niti je želela šansu, a shodno tome – nije je ni propustila. Mi smo, Žene u crnom, gurale prst u oko državi, kako bi rekla Staša Zajović, “naš zadatak je da državu stalno uznemiravamo”, svesne da nacionalna država ne može drugačije, ali ni mi ne možemo drugačije.
Istovremeno, za nas je bilo daleko važnije da se bavimo društvom, a ne državom… da tamo gde su pokidani odnosi poverenja, da ih iznova gradimo, da gradimo drugačiju zajednicu od one koje elite žele. Zato smo stalno bile aktivne na terenu, u celoj regiji, u celoj bivšoj SFRJ, učeći od žena i muškaraca, povezujući Majke Srebrenice sa majkama iz Vukovara i majkama iz Srbije čiji su sinovi nasilno mobilisani, ili ubijeni dok su služili vojni rok u “mirnodopskom periodu” nakon rušenja Miloševića. Učile od žena sa Kosova, od žena u Tetovu koje su svedočile onaj kratki rat u Makedoniji za koji se odgovorni prave da nije postojao.
I sve ove godine, razvrgavajući mit o ratovima devedesetih, zajedno sa svim tim ženama, obelodanjivale pravu prirodu rata – pljačka društvene imovine, rušenje socijalističke države, uništenje radničke klase, osiromašenje stanovništva. Uz ogromne žrtve rata, uz nebrojene ratne zločine.

Koliko vidite poveznicu između nacionalizma i homofobije?

To su sve varijacije na temu “kako razbiti mogućnost stvaranja jedinstvenog fronta prezrenih na svetu”. Elem, kao i kada sam ranije govorila kako kapitalizam koristi patrijarhalnu matricu, a patrijarhalna matrica operiše sa seksualnošću, ta ista, patrijarhalna matrica je ukalkulisana i u nacionalizam, koji je još jedan mehanizam kapitalizma. Ukalkulisana je i u militarizam. Svi ti izmi su akademski termini, nužni da se detaljno analizira stvarnost (a nekad su tek posledica kapitalističke podele rada u akademskom svetu, pa umesto dubokog uvida, prave dodatnu zbrku), a u stvarnosti su isprepletani fenomeni, koji nas grupno, i frontalno zasipaju. Da parafraziram druga Zeku – kada me na protestu fizički napadne desničar, zaista mi je u tom trenutku nebitno da li je on nacista ili fašista, da li je ispravnije da mu se obratim sa “fašosidni elementu” umesto direktno sa “fašisto”, jer neki tvrde da je to ispravnije, da li je seksista, ili je “samo” homofob. On je sve to, bez sumnje.
Bolnije je pitanje prisutnost homofobije među drugaricama i drugovima. Tu naravno, niko neće javno izneti takav stav, on će se prepoznati u, tako da kažem, lakom sklanjanju od tog pitanja, menjanu teme, ili zauzetošću kada se zahteva konkretan solidarni čin. To govori koliko je homofobija duboko utkana u naša bića, koliko je nužno osloboditi ljudsku seksualnost ispod naslaga patrijarhalnih normi i građanskog licemerja. Koliko je revolucija nužna da bi Čovek, onaj “kako to gordo zvuči” kako je napisao Maksim Gorki, mogao konačno da stupi na scenu. Valjda je Maksim Gorki?!

Razgovarao: Predrag Azdejković

Related Posts