Građani Srbije nisu se preterano uzbudili ni kad je Merlinka ubijena, ni kada su oslobođeni osumnjičeni, a ni sada – čitavu deceniju kasnije, kada je ovaj nerešeni slučaj već zaboravljen!

Iako se često ponavlja kako je pravda spora, ali dostižna, u zemlji Srbiji ona često nikada ne stigne na odredište. Kad i ako stigne, pravda nije ni nalik onoj stamenoj dami vezanih očiju, s kantarom u rukama, koja se isklesana u kamenu često može videti ispred sudova: domaća verzija pravde krajnje je selektivna, vrlo kapriciozna i uglavnom zavisi od volje i stavova onih koji ovom državom upravljaju.
Nije stoga nikakvo čudo što slučaj Vjerana Miladinovića – Merlinke već čitavu deceniju nosi status nerazjašnjenog. Jeziv i bizaran početak priče razvio se u isto tako jeziv i bizaran sudski proces, završen bez osuđujuće presude. Ispalo je, dakle, da se krivac izvukao. Ili da, jednostavno, niko i nije kriv.

Proces Merlinka je ubijena 22. marta 2003, između 21.30 i 23.30, u blizini Osnovne škole „Zaga Malivuk“ u beogradskom naselju Krnjača. Ubica je najpre davio, zatim je dvaput udario zidarskim čekićem u glavu, a potom joj – već mrtvoj – skinuo zlatno prstenje i ukrao mobilni telefon. Tragičnu smrt još je tragičnijom učinila činjenica da je Merlinkino telo otkriveno tek mesec dana kasnije, u poodmaklom stanju raspadanja.
Na osnovu listinga telefonskih poziva s ukradenog telefona, policija je brzo došla do osumnjičenih i za ubistvo je optužen Faik Ramadani – Babuš, a za pomaganje Bejtula Raćipi – Bejto, obojica upravo iz Krnjače. Prema navodima optužnice, Babuš je ubistvo počinio posle svađe s Merlinkom, da bi njen telefon kasnije prodao Raćipiju. U vreme podizanja optužnice, Raćipi je bio maloletan, pa su procesi bili odvojeni. Vrlo brzo, međutim, oni su ipak objedinjeni, što je – gledano s ove vremenske distance – verovatno i doprinelo da se čitava stvar završi pravnom ujdurmom. Dvojica optuženih su, naime, prebacivali krivicu jedan na drugog, naprasno se „prisećajući“ detalja koje u istrazi nisu pominjali, a u sve se uključila i njihova šira rodbina, prilagođavajući svedočenja potrebama svojih štićenika.
Ono što je nepobitno, jeste da je Merlinka najpre bila u vezi sa Bejtom, a da se zatim zaljubila u Babuša, s kojim ju je Bejto i upoznao. Iako bi to bilo od presudnog značaja za evenutalnu presudu, tokom procesa nije precizno utvrđena situacija u ovom ljubavnom trouglu u vreme ubistva.
Najrelevantnije svedočenje bio je iskaz Merlinkine cimerke i dugogodišnje prijateljice. Prema njenoj priči, Merlinka joj je – samo nekoliko dana pre ubistva – Babuša predstavila kao svog novog dečka, dok je Bejto bio „navalentan“ i neprestano je slao napadne SMS-ove. Iako nesumnjivo dobronamerno, ovo svedočenje poljuljalo je optužnicu protiv Babuša, skrenulo pažnju na Bejta i time ojačalo tabor odbrane. Prvooptuženi se odmah posle tog iskaza „prisetio“ da mu je „Merlinka pričala da joj je Bejto pretio maltretiranjem i da je dovodio kod nje neke osobe koje su se drogirale“. Njegova nevenčana supruga, s druge strane, takođe se „prisetila“ kako je 22. marta uveče „kod nas u kuću došao Bejto sa krvavim rukama i licem, rekavši da se zakačio za žicu i okrvavio“.

Kraj bez kraja Uprkos obilju svedočanstava, ili baš zbog tog obilja, sud je u maju 2004. doneo oslobađajuću presudu: navodno, nije dokazano da su se u noći ubistva Ramadani i Merlinka posvađali, odnosno da je on kasnije ubio udarcima čekićem u glavu. Iako je tužilac najavio žalbu na ovu presudu, ona nikada nije podneta. Novi osumnjičeni nikada nisu pronađeni, ili za njima nikada niko nije ni tragao.
Naravno, ovaj slučaj otvorio je mnogo pitanja, od kojih se neka tiču istrage i sudskog procesa, a neka našeg mentaliteta i predrasuda. Ko je, kako i kada obavio forenzičko istraživanje? Da li je moguće da na telu nije bilo nijednog traga koji bi upućivao na evenutalnog ubicu? Da li je ubica bio toliko pažljiv, kriminalistički obučen i temeljan, da je uništio svaki svoj trag? Zašto nikada nije podneta tužba na oslobađajući presudu, kada se u Srbiji žalbe podnose u skoro svim sudskim procesima? Konačno, da li bi scenario Merlinkinog slučaja bio isti da je, umesto njenog, u Krnjači nađeno telo nekog deteta ili „običnog“ čoveka? Da li bi, u toj situaciji, tišina potrajala čitavu deceniju?
U čitavoj priči, nije tužno samo to što na ova i slična pitanja niko nije odgovorio, već to što ih javno niko nije ni postavio. Okupirani svakodnevnicom, uronjeni u svoja predubeđenja, zacementirani u stavovima o svima koji odskaču od „običnosti“, građani i građanke Srbije nisu se preterano uzbudili ni kada je Merlinka ubijena, ni kada su oslobođeni osumnjičeni za taj zločin, a ni sada – čitavu deceniju kasnije, kada je ovaj nerešeni slučaj već zaboravljen.
Ubistvo Vjerana Miladinovića jedan je od događaja kojih se danas priseća samo još alternativni, „podzemni“ i „skriveni“ deo Srbije: deo naseljen uglavnom onima koji su – baš kao i Merlinka – bili i ostali drugačiji, nepriznati ili odbačeni. Što je veliki kompliment na mestu na kojem su istražni organi aljkavi, pravda uglavnom izbirljiva, a ljudski život na stalnoj rasprodaji.
Piše: Tamara Skrozza

Related Posts