Kunbaja je malo selo na granici između Srbije i Mađarske u kome živi svega 1800 duša. Naziv mesta vodi poreklo od nomadskog plemena Kumani čiji su pripadnici tokom XX veka naselili ove prostore. Sa druge strane, KunBaja je i provincijska varošica okružena prerijom koju je u istoimenom romanu stvorila srpska književnica i dramaturškinja Tanja Pavišić.

KunBaja je, poput Markesovog Makonda, izmišljeno mesto u izmišljenom svetu koje naseljavaju izmišljeni ljudi. A, opet, sve u tom svetu nam je nekako poznato, kao da smo već videli i te ljude, njihove običaje, snove, čežnje, patnje i tuge. U ovom mikrosvetu vladaju moćni, bogati i beskrupulozni tajkini oličeni u porodici Dangubić. Glavni baja u KunBaji je stari Dangubić, poznatiji kao Gazda, koji sa svojim unukom Unukom Dangubićem, ratnim profiterom, i praunučadskom bandom Šestorice vandala na motorima vlada nad duboko nesrećnim i unesrećenim klimoglavcima KunBaje. Duhovna polovina vladarske porodice KunBaje oličena je u Ocu Andreju, još jednom od Dangubića, koji ima nezgodan običaj da male dečake vodi u katakombe i tamo im radi svašta-nešto. Priča koju nam pripoveda Tanja Pavišić započinje u Domu za siročad gde svoj život započinje mladi Teteš čija je inspiracija, očito, bio i mali Bađo iz romana „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana. U pitanju je prelepi androgini osmogodišnjak koji uživa zaštitu kuvarice Doma Rade Kolačarke i starijeg pitomca Đakona. Ubistvo Đakona, kojim je prisustvovao mladi Teteš, pokreće seriju događaja posle kojih niko u KunBaji neće ostati isti. Teteša usvaja Gazda, a ubrzo se na scenu vraćaju i njegovi roditelji koji nisu onakvi kakvim ih je Teteš snevao. Iz sveopšteg haosa materijalnog bogatstva i duhovne bede Dangubića sa jedne strane i duhovne i materijalne bede njihovih podanika, mali Teteš spas pronalazi na obali reke, gde praveći humanoidne oblike od gline, priziva duhove pokojnika, zatim družeći se i razgovarajući sa životinjama, onda Radom Kolačarkom, Sarom kao jedinom osobom sa dušom iz klana Dangubića i Olgom Ruskinjom za koju se priča da je izmislila mašinu koja leči bolesne i produžava život. A za ovu mašinu je zainteresovan i Gospodar, gospodar ove zemlje. Naravno, tu je i Bog ili neki njegov Metatron koji se odaziva na ime Ligo i razgovara sa onima koji Mu se obrate.

Stvarajući svet KunBaje, autorka je koristila poznate motive i teme iz naše bliske prošlosti i neposredne sadašnjosti, ali ih je uvek inkorporirala u izmaštane konstrukcije. Taman kada pomislimo da znamo ko su Gazda, Unuk, Gospodar, ona nam izmakne rešenje i otvori neki novi pogled na taj svet. Svi i sve je tu. Tajkuni obogaćeni u mutnim vremenima koji sada žele da iskoriste novac da operu poreklo i biografiju, ratni profiteri, pohlepni i pohotljivi sveštenici bliski vlasti, ljudi koji se nisu snašli u promenama sistema, oni koji su odustali, oni koji samo klimaju glavama i idu linijom manjeg otpora i koji održavaju zločinački sistem na vlasti… Kao da je pisano o nama tako poznatom društvu, pa opet… „Umetnička poruka dela je važna, istorijski i geografski fakti su za pravog umetnika samo sredstva“, kaže autorka u jednom intervjuu. „KunBaja iz moje knjige može da postoji bilo gde na svetu, u Sibiru ili Teksasu, svejedno je. Ono o čemu se u njoj govori i ljudi koji u njoj postoje – to smo svi mi, stanovnici ove naše planete, koji smo se zbog gluposti i pohlepe odmetnuli od samih sebe, od Boga, od brata, svega što je ljudskost, plemenitost i ljubav.“

Nastanak ovog dela nije bio jednostavan. Autorka je dugo vremena bezuspešno pokušavala da objavi knjigu. Polako su ljudi iz autorkinog okruženja počeli da čitaju knjigu u rukopisu. Primerak je mesecima išao iz ruke u ruku i više se nije vraćao. Frizeri, službenici pošte, pica majstori… Mnogi su je pročitali, a jedan od anonimnih čitalaca je čak i ukoričio primerak. Na kraju je neko trajno prisvojio ovaj svojevrsni samizdat i autorka ga više nije videla. Ipak, jednog dana Tanju Pavišić je kontaktirao izdavač Art Rabic iz Sarajeva interesujući se da li je ona autorka „KunBaje“. I tako je, poput nekog polumagičnog zapleta iz romana, knjiga na kraju našla svog prvog izdavača. Za Sajam knjiga očekuje se da je objavi i beogradska „Prosveta“, a autorka kaže da je u pitanju prvi deo trilogije, na čijem nastavku upravo radi.

„KunBaju“ nije moguće svrstati u neki postojeći žanr. „To bi bilo kao kada biste pokušali Bibliju da svrstate. Ili Ničeovog Zaratustru“, kaže autorka. „Sa tom knjigom ja sam izmislila potpuno novi žanr, svesna sam toga. Jednoga dana o tome će govoriti teoretičari književnosti, oni će to mnogo bolje znati nego ja.“

„KunBaja“ je roman koji možete da zavolite ili da zamrzite, ali koji vas, u oba slučaja, neće ostaviti ravnodušnim. Ako spadate u prvu kategoriju onda ćete se ovoj priči iznova vraćati i pronalaziti nove poruke koje ona u sebi skriva. „KunBaja“ nije Biblija, Ničeov Zaratustra ili Bahov Galeb Džonatan Livingston, ali je svakako na tragu ovih književnih dela.

Tanja Pavišić je stvorila svet u kome se susreću stvarnost i mašta, gde se prepliću duhovno i profano, gde se vodi večna borba između dobra i zla, svetla i tame, života i smrti, borba za božansku iskru skrivenu u čovečnosti. U pitanju je istovremeno nežna bajka, oštra satira, tužna drama, knjiga o duhovnosti, ali, pre svega, neverovatno književno delo koje zaslužuje svu pažnju ljubitelja dobre i originalne književnosti.

Piše: Milan Aranđelović

Više tekstova iz broja 49 – avgust 2019. možete pročitati na:

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.