Ovogodišnja Parada ponosa, osim konačno uspešno održanom šetnjom, skrenula je pažnju javnosti i promotivnim spotom u kome se, između ostalog, pojavljuju i dve majke sa decom predškolskog uzrasta. Slično kao prošle godine, kada je održana izložba “Naše kvir detinjstvo” u organizaciji OGHOBG, prašina se podigla oko “homoseksualne propagande”. Po ko zna koji put, na temelju plitkih socijalizacijskih objašnjenja, imamo pokušaj negacije (homo)seksualnosti dece. Ta socijalizacijska objašnjenja uglavnom se vode logikom “šta gledaš – takav ćeš i biti” (što dalje implicira da ćeš ako gledaš National Geographic zasigurno postati panda, (kao što neko reče u jednom sjajnom tvitu) i imaju političke implikacije na polju glorifikacije besmislenih zakona kao što je recimo (ne)čuveni Putinov zakon.

U slučaju prošlogodišnje izložbe, glasnogovornik ove teme bio je funkcioner DSS Nebojša Bakarec, koji je u prepiskama, otvorenim pismima i odgovorima na otvorena pisma između ostalog tvrdio da je stav da deca mogu biti gej “opasan”, da se sprovodi “agresivna gej propaganda” i da “decu ne treba stavljati u bilo kakav seksualni kontekst jer to predstavlja prvi korak ka krivičnom delu pedofilije”, uz povike da treba zaštititi tradicionalnu porodicu što za cilj svakako ima stvaranje antagonizma homoseksualnost -porodica. To je uostalom i dverjansko (jedino?) polje delovanja. Drugi cilj ovakvih, naizgled bezazlenih konstrukcija, je da se pojmovi homoseksualnost i pedofilija stalno pojavljuju zajedno, kako bi došlo do normalizacije stava da jedno s drugim ide “u paketu”. Prvo na nivou diskursa, a kasnije i u društvenoj svesti jer diskurs konstruiše stvarnost. Ovo je uostalom i polje delovanja crkvenih zvaničnika. Paradoks.

Ove godine, međutim, glasnogovornik je jedan psiholog, Žarko Trebješanin, poznat po ranijim izjavama o tome kako “gejevi mašu crvenom maramom” iako “nisu diskriminisani u ovom društvu”. Iz biografije ovog psihologa, na prvu loptu, možemo zaključiti da je upoznat sa delom Sigmunda Frojda (čak je napisao i knjigu o njemu), kao i Kinzija ili nekih istraživača poput recimo Mastersa… Za njega dečija seksualnost ne bi trebalo da bude tabu tema, pa se pretpostavljam ne bi ni usudio na nepromišljene izjave poput Bakareca. Zato je u svojoj milion puta medijski prenetoj izjavi iskusno izbegao da o ovome govori. Trebješanin drži liniju da je pojavljivanje dece u spotu “neumesno”, ali argumentaciju ne zasniva na psihologiji, već sopstvenom tumačenju Konvencije o pravima deteta po kojoj deca ne bi smela da se pojavljuju u spotovima koji imaju političku konotaciju, kao i iznetoj mogućnosti da kada porastu ta deca možda neće biti ponosna što su bila deo svega toga. I ma koliko uvaženi psiholog isticao da poštuje manjine, ovde isplivava duboko ukorenjena homofobija suptilno provučena kroz pretpostavku da je podržavanje LGBT populacije nešto čega se treba stideti. U problematiku toga šta se sve može smatrati “političkom konotacijom”, na ovom mestu neću ulaziti.

Takođe, ne bih ulazio ni u problematiku objašnjavanja dečije potencijalne (homo)seksualnosti jer, iako podosta o tome znam, ne mislim da sam dovoljno kompetentan da o tome govorim. Posebno sa stanovišta biologije i genetike. Ono što se svakako mora podvući, to je da ovo polje nije dovoljno istraženo i nema neoborivih dokaza da homoseksualnost uslovljava biologija, genetika, psihologija ili kultura. Mnoga pitanja nemaju odgovore – kako je “gej gen” opstao, ako evolucija favorizuje heteroseksalno ponašanje zbog reprodukcije kako je homoseksualnost opstala do sada? Šta je njena funkcija u tom slučaju? Ako će gej brakovi socijalizovati gej decu, zašto onda strejt brakovi nisu socijalizovali isključivo strejt decu? Ako nema dokaza da se deca rađaju kao gej orijentisana, koji su dokazi da se rađaju kao strejt orijentisana? Ako postaješ “ono što gledaš”, kako su se onda gej deca socijalizovala gledajući iste Diznijeve crtaće kao strejt deca, uprkos tome što su izrazito homofobični i što ne samo da prikazuju samo jedan poželjan oblik seksualnosti, već prikazuju samo jedan poželjan oblik muškosti, ženskosti, telesne lepote… Ko je tu decu naučio da budu gej? Ako “heteroseksualna propaganda”, uprkos apsolutnoj dominaciji na svim strukturalnim nivoima, ne uspeva – zašto se plašimo da bi “homoseksualna propaganda” uspela?

Na kraju krajeva, kao što je lepo primetila psihološkinja Liza Dajmond – “Ako je biti strejt tako prirodna stvar, zašto zahteva toliki nadzor?”

Na sve ovo se u suštini ne želim osvrtati iz jednog jedinog razloga – I don’t care!

Ne zanima me zašto je neko gej, kao što me ne zanima ni zašto je neko levoruk, ili neko ima plave oči. Razlog je prost – ovakve rasprave, ma kako bile vođene, u osnovi su heteronormativne i tretiraju homoseksualnost kao devijaciju kojoj se mora pronaći “uzrok”, što dalje implicira da se potencijalno može i “lečiti”, ako se otkrije šta je uzrokuje. Heteroseksualnost, nasuprot tome, ostaje utemeljena kao “normalna” kategorija na osnovu koje se pozicioniraju svi ostali “devijantni” oblici.

Povucimo ovde paralelu sa levorukim ljudima. Uzroci levorukosti su manje-više objašnjeni, ali nauka ne pokušava da pronađe lek, levorukost je normalizovana. Levoruki jesu bili anatemisani kao nevešti, jesu bili diskriminisani u prošlosti i primoravani da pišu desnom rukom, ali nikad nisu bili suočeni sa sistemskim uništavanjem, progonima ili kažnjavani smrću. Njihova normalizacija je prošla glatko. Da li možemo da preuzmemo taj rizik i kod neheteroseksualnih ljudi i da li je društvo spremno da preuzme odgovornost da, ukoliko se “uzrok” pronađe, neće biti represivnih i nasilnih mera “lečenja”? Ukoliko i ne dođe do tog “crnog scenarija”, nego otkriće uzroka dovede do normalizacije homoseksualnosti, da li će to dovesti i do ravnopravnosti? Levoruki ljudi su još uvek “egzotični” većinskoj populaciji i još uvek se na njih pokazuje prstom “jao vidi, pa on je levoruk!”, iako svakako ne sa antipatijama. To je benigno u odnosu na to da se levoruki svakodnevno suočavaju sa sistemskim ograničenjima, kao što je recimo otežano ili onemogućeno rukovanje pojedinim aparatima ili mašinama koje su konstruisane za desnoruke. Šta nam onda garantuje da će neko otkriće revolucionarno poboljšati položaj homoseksualaca?

Što se mene tiče, dovoljno je jedno – some people are gay, some people are str8 GET OVER IT.

Piše: Nemanja Marinović

Related Posts