Nepravedno bi bilo kada bismo rekli da je George Takei imao savršen život. Njegova priča počinje sa jednim od najstrahovitijih iskustava, koje jedna mlada osoba može da proživi. Posle bombardovanja Pearl Harbora 1941. on i njegova porodica su poslati u logor, zajedno sa građanima Amerike japanskog porekla. Tada je imao samo pet godina. Naredne četiri, proveo je u zatvorenoj zajednici, koja je njemu ličila na zatvor.

Iskustva iz logora su mu poslužila kao inspiracija za Brodvej mjuzikl, Allegiance, koji je premijerno prikazan 2012. Ipak, njegova najpoznatija uloga bila je u seriji Star Trek, pre skoro pedeset godina, naime,1969. gde je odigrao Hikain Sulua.

Sada ima 81 godinu, i priseća se najbitnijih događaja 1960ih, decenije koja je iz temelja promenila Ameriku: rat u Vijetnamu i atentat na predsednika Kenedija, njegovog brata i predsedničkog kandidata Bobija, i borca za ljudska prava Martin Luter King Juniora.

„Režiser nas je sve okupio i objasnio nam ideju serije“, George opisuje prvi dan snimanja sci-fi klasika.

„Rekao nam je: Ovo je budućnost. Živimo u burnim vremenima“

„Hteo je da napravi iskaz o našem vremenu, ali to nije mogao da uradi na eksplicitan način, ne bi bilo prikazano na televiziji. Zato se on dosetio ideje o sci-fi seriji, gde će sci-fi biti metafora za vreme u kojem živimo. Starship Enterprise je predstavljao metaforu za našu planetu, a snaga tog broda bila je u raznolikosti, i u tome što smo svi saglasni i radimo zajedno, i zato je izabrao takve glumce.“

„Svaki lik je predstavljao deo planete Zemlje, ja sam bio Azija a Nichelle Nichols (Uhura) Afriku.“

Iako je pri prvom prikazivanju serija imala poteškoća da dostigne visok rejting, zaslužila je kultni status kada se originalna postava vratila 1979. i snimila film posle koga je sledilo još pet.“

Međutim za svo vreme dok je glumio Sulua, George je živeo u tajnosti i krio da je homoseksualac, iz straha da ne ugrozi svoju karijeru.

To vreme je bilo veoma drugačije, ljudi nisu bili tako širokih stavova.

Oktobra 2005. bio je inspirisan političkim aktivizmom za borbu za jednakost brakova kada je guverner Kalifornije Arnold Švarceneger zabranio istopolne brakove, George je tada otkrio da je u vezi sa Bredom Altmanom od 1989.

Od tada se George bori za jednakost LGBT+ zajednice, i njegova popularnost nastavlja da raste – ne samo kao aktiviste nego i najzanimljivijeg komentatora na društvenim mrežama. Kada smo se našli sa njim njegova toplota je počela da zrači od trenutka kada je došao. Radostan je i šarmantan, baš kako smo ga zamišljali.

Kome si od kolega prvom rekao da si gej?

Nisam nikome rekao, glumci su jako pričljivi. Svakog petka smo imali žurku, pili smo pivo i jeli picu, ljudi bi doveli svoje devojke/žene ili momke/muževe, ja sam uglavnom vodio druga.

Znači ništa nisi morao da kažeš, ljudi su bili svesni toga?

Znali su. Takođe su znali da bi bilo štetno po mene kada bi se to pročulo. Jedan član ekipe to nije shvatio, iako mu je bilo ispred nosa.

William Shatner?

(smeh) Tačno si pogodio!

Tvoja najranija sećanja su iz logora tokom Drugog svetskog rata. Koliko si dugo bio tamo?

Od pete do osme godine. Bio si građanin Amerike, onda su te odjednom, kao dete, stavili u logor. To baš i nije bilo slično onome što su Nemci radili, ali neki su prepoznali sličnost, posebno u činjenici da su grupisali ljude po rasi i stavljali ih u „zatvor“. Ali svi smo mi bili Amerikanci. Jevreji su takođe bili Nemci. U tim kampovima vas nisu ubijali, ali su vas svakako grupisali. Pa, ubijali su ljude, ali ne planski. Neki ljudi u logoru su jednostavno poludeli. Bili su depresivni, neki su čak pokušali da se ubiju.

Kako su se ophodili prema ljudima u logoru? Da li su čuvari pazili na vas ili ste bili samo zatvorenici?

Bili smo zatvorenici. Grupisali su nas. Bili smo okruženi žičanim ogradama, osmatračnicama, upirali su pištolje u nas – to je definitivno bio koncentracioni logori. Sve ovo je definicija koncentracionog logora. Ono što su Nemci imali bilo je drugačije, to su bili logori smrti i istrebljenja. Posle Pearl Harbora, mladi Amerikanci japanskog porekla, kao i svi, bili su pozvani u centre za regrutaciju kako bi kao volonteri služili u vojsci. Ovaj čin patriotizma bio je uzvraćen time što su bili lišeni vojne službe i bili okarakterisani kao neprijatelji, što je bilo suludo.

Pretpostavljam da postoji sličnost sa LGBT+ ljudima kojima nije dozvoljeno da služe svojoj zemlji.

Tačno tako. Tu se mogu primetiti paralele. Obe grupe su bile generalizovane. Celu grupu ljudi su okarakterisali kao zle, grešne, kao bolest društva i to sve zbog fizičkog izgleda. Moja majka je bila rođena u Kaliforniji a otac u San Francisku, upoznali su se i venčali u Los Anđelesu. Moji brat, sestra i ja smo se rodili u Los Anđelesu, ali su na nas gledali kao na ljude koji su bacili atomsku bombu na Pearl Harbor. Rasizam je bio veoma prisutan.

Kada si napustio logor morao si da se vratiš u društvo. Kako je to izgledalo?

Vratili smo se u neverovatno rasistički L.A. U školi me je jedna stara, niska žena, sede kose, sa punđom na glavi, zvala „mali Japanac“. To mi je jako smetalo. Moj brat je imao četiri godine kada smo otišli u logor, i osam kada su nas pustili. Bio je u ključnim godinama u periodu odrastanja, i siguran sam da su i njega zvali „mali Japanac“ i učiteljica, i ostala deca koja su nas maltretirala. On je stalno bio pod stresom. Počeo je da muca i da piski u krevet i moja majka je imala najgore rešenje za to. U dvorištu je okačila njegov čaršav kako bi komšije mogle da vide. Htela je da ga postidi. Odrastao je nesiguran, ali je bio pametan, inteligentan, i dobra osoba. Cilj mojih roditelja je bio da obrazuju nas troje. Moj brat je postao zubar, i moji roditelji su bili veoma ponosni, a moja sestra je postala učiteljica. Međutim, kada je moj brat postao veoma uspešan, voleo je da ga zovu dr. Takei. Kada je saznao da sam gej, to je ukaljalo njegovu reputaciju. Nismo više u kontaktu.

Od kada?

Otkad sam mu rekao da sam gej, još 70ih. On živi blizu mene. Na početku, došao je i rekao: „Moraš da prestaneš sa tim. Zbog tebe se preznojavam, ne mogu da spavam, i izašao mi je osip.“ A najveća uvreda je bila: „Ja ću te izdržavati kada ostariš.“ Kao da ja neću moći da se brinem o sebi. I za kraj je rekao: „Za mene si mrtav. Ne želim te u svom životu. Ne želim da imaš išta sa mojom decom.“ Odgovorio sam mu: „Oni su samostalni. Ja sam njihov stric i volim ih, ne možeš to da im oduzmeš.“ Ali od tog dana nismo progovorili. Kasnije, moja majka je obolela od alchajmera i neko je morao da brine o njoj. Bio sam sa Bredom i pitao sam ga da li ona može da se useli kod nas kako bismo mogli da se brinemo o njoj. Bred je pristao, i to je u meni probudilo još veću ljubav prema njemu. Postao joj je kao sin. Na svakih nekoliko nedelja moj brat je dolazio u kratku, nervoznu i zbrzanu posetu.

Da li si pokušao da se pomiriš sa njim?

Oduvek sam se nadao da ćemo se naći da popričamo, ali kako vreme prolazi, postaje sve neprijatnije. Rođaci bi se okupili na porodičnom okupljanju i kada bih ušao u sobu moj brat bi ustao i otišao u drugu sobu. Ili kada bi Brad ušao, on bi se pomerio. Situacija je jako kompleksna, moj brat je veoma nesiguran u sebe i zato mu je potreban novac, da to nadomesti.

Čak i kada si poznata osoba porodica je uvek tu za tebe da te podrži?

Radili smo Allegiance na Brodveju, cela porodica je došla. Napunili su deo iza scene kako bi mi rekli koliko su uživali, svi, osim mog brata. Moj bratanac uvek dovede celu svoju porodicu. Deca mog brata su mi kao unučići.

Iako niko nije znao da si gej tokom snimanja Star Treka išao si u gej barove i klubove i bio deo gej scene. Da li je bilo trenutaka kada si se plašio što si otvoreno gej?

U to vreme Star Trek nije bila toliko popularna serija, i nije bilo mnogo ljudi koji su me prepoznali, ali kada bi se to desilo, zamolio bih ih da o tome ćute, i oni su to ispoštovali. Izlazio sam sa ljudima i verovao bih im, ali u isto vreme… kada si glumac živiš u stalnom strahu da neko ne sazna da si gej. Ja strastveno volim svoju glumačku karijeru i znao sam da je više neću imati ako se sazna a u tom slučaju ne možete uspešno da radite kao glumac.

Da li te je to nateralo da sa dozom straha gledaš na veze i upoznavanje sa ljudima?

Da, učini te plašljivim.

Pretpostavljam da treba da veruješ svojim instinktima kako bi procenio karakter drugih ljudi pre nego što se opustiš.

To je bilo još jedno ograničenje u mom životu. Upoznaš ljude, znaš da su gej, ali u isto vreme, da li možeš da im veruješ? Ceo svoj život stavljaš na kocku. Upoznao sam dosta ljudi koji su mi postali dobri prijatelji, ali je prisutna doza straha.

Kako su tvoji roditelji reagovali kada su upoznali Breda?

Moj otac tada nije više bio živ, ali za moju majku Bred je meni bio dobar prijatelj, i rekao sam joj: „Bred je moj prijatelj, ali je takođe osoba koju jako volim.“ Mi smo budisti i prihvatamo sve što život pruža, to je veoma prihvatljiva vera; čak i nije religija, mi ne verujemo u boga, već u univerzalnu silu. Razumela je, ali je ipak bila razočarana što od mene neće imati unuke. Moj brat je bio oženjen i sa njegove strane je imala unučiće, ali želela je da joj da podarim unuka, i zato sam morao da joj objasnim da život želim da provedem sa Bredom. U početku joj je bilo teško, ali pošto ga je već poznavala, nije joj bio potpuni stranac.

Sa Bredom si već 30 godina. Koja je tajna dugovečnosti vaše veze?

Kombinacija ljubavi, zajedničkih interesa i strasti (smeh). Strast vas spoji i kasnije se to pretvori u ljubav. Obojica volimo da trčimo, i upoznali smo se u udruženju maratonaca. Bred je bio najbolji trkač u klubu. Čuo sam da je trčao nekoliko maratona, pa sam ga zamolio da me trenira za moj prvi maraton, taj proces pripreme nas je zbližio.

Kada si počeo da se baviš aktivizmom?

Kao tinejdžer bio sam znatiželjan da što više saznam o svom zatočeništvu tokom detinjstva i počeo da oca ispitujem o tome. Rekao mi je da je uprkos ostalim vrstama vlasti u svetu, Američka demokratija je i dalje najbolja, zato što je demokratija ljudi. Rekao je: Ideali ove zemlje su dobri, ali ljudi ih ponekad ne poštuju. Da bi naša demokratija postojala, ljudi treba da neguju te ideale i da budu aktivno uključeni u proces demokratije.

Iz perspektive čoveka koji nije javno gej, šta si mislio o ranom gej pokretu?

Stonewall se dogodio 1969. Podstaklo me je i stimulisalo ali u isto vreme osećao sam grižu savesti što nisam javno gej. Ti ljudi su žrtvovali sve, a ja sam čuvao svoju karijeru, svoju strast, dok su oni učestvovali u procesu demokratije.

Borba za istopolne brakove bila je ključna za tvoje javno deklarisanje.

Arnold Švarceneger je u to vreme bio guverner Kalifornije. Kada je zabranio gej brakove, to je u meni izazvalo ljutnju. Bred i ja smo gledali vesti i naišli na tu reportažu. Mladi ljudi su izašli na ulice da protestuju. Mi smo se isto osećali, na toliko načina Arnold Švarceneger i njegovi homofobični postupci su mi pomogli da se javno deklarišem.

Kada je reč o političarima, da li misliš da Amerika može da se oporavi od Donalda Trampa?

Činjenica da je on na vlasti je poražavajuća, ali ova država postoji već 240. godina. Donald Tramp neće biti tu zauvek, ja gledam široku sliku. Oporavićemo se od Trampa ali je ipak ostavio nepopravljivu štetu.

Kada sagledaš svoj život, zbog čega najviše žališ?

Jedna stvar koja me je uvek mučila je ta što sam u diskusijama sa ocem znao da preteram. Jednom sam mu rekao: „Odveo si nas u logor kao životinje pred klanje.“ Odmah sam shvatio da sam preterao. Pogodio sam živac. To mu se videlo na licu. Rekao mi je: „Pa možda si u pravu.“ Posle toga je otišao u svoju sobu i zatvorio vrata. Hteo sam da pokucam i da se izvinim ali mi je bilo neprijatno, pa sam planirao da mu se izvinim sutradan za vreme doručka. Nikada to nisam uradio, a sada njega više nema. Toga se kajem.

A na šta si najviše ponosan?

Na vezu koju smo Bred i ja izgradili. Prošli smo zajedno kroz dosta toga i kroz sve mi je pružio podršku. Kroz moje političke aktivnosti, bio mi je oslonac. I bio je kada mi je majka bila bolesna, pošto moji brat i sestra nisu hteli da mi pomognu, on je bio tu.

Da li možemo da pričamo o izazovu na koji si naišao, kada su prošle godine protiv tebe podnete optužbe za seksualno uznemiravanje, koje su u međuvremenu odbačene.

Kada je to objavljeno mi smo bili u Tokiju. Snimali smo Brodvej mjuzikl Allegiance, i prikazivali smo ga kroz celu Ameriku u 600 pozorišta, i posle toga smo počeli sa prikazivanjem u Tokiju. Ministar spoljnih poslova Taro Kono je bio ljubazan da nas dočeka i otvori našu premijeru. Tada smo saznali za tu optužbu. Toliko žena koje su bile primorane da ćute su istupile i tada je započet #MeToo pokret, a u ovom slučaju taj čovek me je optužio za nešto za šta se ne sećam da se desilo, čak ne mogu da se setim kako on izgleda.

Kako si se osećao što nisi mogao da adekvatno reaguješ? Se jedne strane žrtve imaju puno pravo da se njihov glas čuje, ali u isto vreme kada znaš da je nepravedna optužba veoma je teško odbraniti se.

Na Fejsubuku sam napisao: „Ovo nije istina. Nikako ne mogu da se setim tog događaja.“ Najpre, rekao je da sam ga odveo na večeru i u pozorište – ne vodim u pozorište osobu koju sam upoznao u baru. Setio bih se da sam nekoga odveo na takav izlazak, tako da mi je to bilo neverovatno. U isto vreme sam rekao. „Što se mene tiče, to se nije ni dogodilo; uopšte ga se ne sećam.“ Ali nisam hteo da se upuštam u tračeve zato što poštujem #MeToo pokret. Žene su predugo ćutale i konačno ih neko sluša. Novinari su ozbiljno shvatili tu optužbu i u njihovim očima bio sam isti kao Harvey Weinstein i Bill O’Reilly.

Kako si se osećao zbog toga?

Očajno! Imao sam noćne more, nisam mogao da spavam. Za mene je to bila tortura, zbog svega što sam rekao o #MeToo pokretu, poštujem ga i ništa drugo neću reći osim jedne izjave. Za sebe i Breda rekao sam: „Javno ću o ovome progovoriti ali kada za to dođe vreme“, i mislim da je prošlo dovoljno vremena i zato razgovaram sa tobom o ovome. Veoma sam razočaran u novinare. Isto kada smo pre bili hapšeni, nije bilo optužbi, suđenja, ni procesa. Sada je bila potrebna samo jedna osoba da me optuži, i novinari su to uzeli kao činjenicu i ništa nisu uradili po tom pitanju. Međutim, novinar Shane Snow, koji se bavi istraživačkim novinarstvom je jedini uradio nešto. Snow je to uradio veoma profesionalno, pričao je više puta sa tim čovekom, i tu informaciju proverio sa toksikologom. Još jedna stvar koja me je jako naljutila je što me je optužio da sam ga drogirao – nikada ne bih uradio tako nešto. Nikada to nisam radio, i tako sam znao da je to laž, sve je izmislio. Shane Snow je to proverio sa toksikologom koji je rekao: „U tim godinama, da je bio drogiran, ne bi se ničega sećao, a zasigurno ne bi mogao da se odveze kući“, što je u iskazu rekao. Takođe, često je menjao priču, toliko puta da je jednostavno postala besmislena.

Da li si razmišljao o pokretanju pravnog postupka protiv njega?

Kada bih ga tužio, privukao bih još veću pažnju. Očigledno to nije shvatio ozbiljno, kao da tom pričom zabavlja društvo u gej baru.

Da li te ljuti što mediji nisu preneli završetak priče, kao što su preneli optužbe?

Nažalost, uvek je tako. Mislim da su ljudi imali preteranu reakciju. To sada mogu da kažem, ali u to vreme da sam rekao ovako nešto, bio bih preplavljen negativnim reakcijama.

Šta želiš da bude tvoja najveća zaostavština?

Da sam doprineo društvu, da sam na makar kratak trenutak, bio važan. Ali ja razmišljam o široj slici. Mislim da će na mom grobu pisati: „Ovde leži Hikaru Sulu“ velikim slovima, a malim slovima ispod – „George Takei“.

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.