Biografski film o Alanu Turingu “The imitation game” opravdao je priznanja kritika. Benedict Cumberbatch, koji glumi homoseksualca razbijača šifri i Keira Knightley kao njegova verenica Joan Clarke. Film nas uvodi u život jednog, do skoro, nepriznatog herja, koga je izdala zemlja za čije se spasenje borio. Oni koji su upoznati sa pričom Alana Turinga znaju da je izvršio samoubistvo 1954, dve godine nakon što je bio gonjen za homoseksualne činove i primao injekcije estrogena što je dovelo do hemijske kastracije. Sada pričamo sa Cumberbatchom da bismo dobili njegovo viđenje Tungovog života i o izazovima sa kojima se susretao igrajući ovog kompleksnog i tragičnog heroja.
Koliko je bilo važno ispričati ovu priču?
Benedict: Mislim da je bilo veoma važno ispričati njegovu priču. Mislim da je ovaj film majstorski odrađen zato što nije prikazan trenutak za trenutkom. Pronalaziš Alana na visini svoje moći u Beletchley parku, i ne znaš tačno ko je on, ali si zaintrigiran njime, mio ti je, zbunjen si njime, frustrira te sve kroz šta Denniston (njegov pretpostavljeni, koga glumi Charles Dance) prolazi, i još malo više. Shvataš da postoji iskra briljantnosti u njemu.
Iznenađujuće je kako se malo zna o njemu.
Benedict: Mi u Engleskoj znamo po malo jer je on deo naše istorije. Mislim da bi se dosta ljudi složilo da postoji masivna razlika između njegovih dostignuća i koliko je njegova priča poznata. Jedino kroz brilijantnu biografiju Andrewa Hodgea i ostalu literaturu o eri i događajima u kojima je Alan učestvovao. Hugh Withermoreova predstava “Breaking The Code” iz 1986. i Derek Jacobijevo izvođenje Alana; skorašnja stogodišnjica i prateća izložba u muzeju nauke, skorašnje kraljevsko i vladino pomilovanje i vesti i tome, tako je ponovo ušao u svest javnosti. To zvuči kao mnogo, ali on nije tako široko poznat.
Ovakav film sigurno pomaže.
Benedict: Biti poznat nije istinita mera značaja ali se nadam da će ovaj film upoznati Alana sa što većom publikom zbog prepoznavanja njegovog života, rada, zasluga i zaostavštine. Nadam se da će zabaviti, uzbuditi, prestraviti i uznemiriti ljude, ali naposletku se nadam da će upoznati Alana Turinga što široj publici. To je ono što je bitno, on je bio ratni heroj, gej ikona, i otac kompjuterskog doba. To je dosta dostignuća za 41 godinu.
Čemu nas uči njegova priča?
Benedict: Treba da naučimo da veličamo naše razlike i da tražimo sličnosti radije nego da stvaramo razdoran strah. On je čovek koji je izvršio samoubistvo jer ga je ta ista vlada koja je spasena uz njegovu pomoć, progonila zbog njegove seksualnosti. To je gnusna ironija i nepodnošljiva tragedija njegove priče. Film nas takođe uči kako je to biti i čovek i voleti. I takođe pokazuje ljude koji su u službi vlade i tajni. Takođe govori o rezonanci komunikacije, i koliko su reči važne, kako je bitno razumeti ljude i razbiti razlike među nama, kroz razgovor, kroz bilo koju formu kodirane komunikacije. Govori o načinu razumevanja, i nije bitno da li je to tajni kod ili običan engleski jezik. Nit kroz ceo film je ideja da je Alan bio savršen učenik zauvek uobličen svojim iskustvom i ljudima koji su bili deo tih iskustava. On je iskusio stvari pre nego što ih je razumeo. Njegovo mucanje, njegov introvertan, pomalo otuđen pristup poslu; njegov jedinstven fokus, humor i individualizam – sve to je proizvedeno iz njegovog stanja. Rođen je sa aspergerovim sindromom; ali nije imao autizam. Bio je dete koje je od svog rođenja pa do 4. godine bio usvojen dok su njegovi roditelji bili u Indiji kao deo diplomatskog kora. Kada se njegova majka vratila bila je šokirana kada je saznala da on muca. Zamislite kako je bilo mucati u toj predratnoj eri i ići u školu. Nećeš moći da imaš uobičajene društvene veze i da se razvijaš onako kako bi trebalo. Imati tu prepreku kao dete, posebno u tim godinama, i posebno za nekog sa pojačanom inteligencijom i sa posebnom osećajnošću prema svetu. Čini se prirodno da ćeš stvari gledati kroz drugačiji objektiv ako si izbegavan zato što si drugačiji.
Koliko je bila važna bila njegova ljubav prema drugu iz škole Christopheru Morcomu u stvaranju ovog genija?
Benedict: Ta afera koju je imao, iako nije bila konzumirana, bila je predivna ljubavna priča. Srceparajuće je i dvostruko tragično zato što mu je Christopher dao samopouzdanje da voli i to je bilo uništeno njegovom svirepom bolešću – tuberkulozom. Stepen tragedije koja se dešava u tako važnom trenutku meni je srceparajuće, ali znati šta to prati. Fenomenalno je to što je on te nedaće iskoristio za nešto pozitivno. U pismima Kristoferovoj majci koja je bila u žalosti njegovom agnosticizam se oblikuje i kristalizuje. Piše da ne veruje u dušu ili duh ali da može da održi u životu Kristoferovo zaveštanje tako što će istrajno radio kako bi bio dobar kao on. Tako je uspeo da upiše Kembridž. To je dovelo taj um svetu. Tragični gubitak u njegovoj mladosti je svetu doneo Alana Turinga.
Da li ste odmah pristali da glumite Turinga?
Benedict: DA! To je jedini scenarijo koji sam “tražio”- holivudski izraz za nadgledanje nečega što je izgubljeno u zaleđu razvoja. Čuo sam za scenario jer mi je neko rekao: “Ti bi bio super za tu ulogu.” Holivudski scenariji koji su stavljeni na crnu listu su uvek ozloglašeni jer su brilijantni, ali iz nekog razloga nisu producirani. Ili je bio kod Nore (Grossman) ili je već bio sa Warnersom. Warners se sklonio pa je scenario postao ponovo slobodan i Teddy (Schwartzman) ga je kupio. Ida (Ostrowsky), Nora i ja smo se upoznali i rekao sam: “Ja stvarno želim ovo da uradim,” i oni su to i hteli.
Kako je bilo raditi sa rediteljem Mortenom Tyldumom?
Benedict: On je super, obožavam ga. Volim njegov film “Headhunters” i bio sam veoma uzbuđen zbog njegove osećajnosti da ovo ne bude dosadna, periodna drama. Njegova strast za Grahamovim scenariom i temom i Alanovom pričom – sve je to išlo iz srca. Imao je detaljno znanje o toj eri i Alanu, i bilo je jasno da smo se obojica osećali isto prema ovom izvanrednom čoveku i prema značaju njegove priče. Na snimanju smo ga zvali medeni monstrum jer ima tu smešnu energiju, što je veoma potrebno na kratkom snimanju, pokušavajući da se uradi nešto veličanstveno sa malim budžetom. Davao je veoma dobre i sažete primedbe i uvek smo imali vremena da uživamo u tom procesu snimanja često zahvaljujući njemu. Gurao je jako ali blagonaklono. Možemo se ponositi našim radom zahvaljujući njemu.
Da li je to bila teška uloga?
Benedict: Na neki način značaj da ste sve uradi pravilno je bilo teško, kao što bi i trebalo. Ali imao sam odličan tim: od Sare Šepard, našeg trenera dijalekta, do celog tima koji je radio na filmu. Bili su super grupa koji su tu bili iz pravih razloga. Radili su većinu težih poslova i uživali smo u Grahamovom scenariju, tako da je veliki deo filma došao prirodno. Probe sa talentovanim glumcima su takođe dosta pomogle. Tako da, da, to je bila teška uloga koju su mi olakšali moji saradnici. Najteži aspekt je bio to dobro uraditi za Alanov legat.
Kakav je osećaj bio da konačno počnete da glumite na setu?
Benedict: Osećao sam olakšanje posle svih priprema da konačno počnem da činim izbore u filmu. Da se preselim u svet Marije Đurković, sa frizurom i šminkom koju smo Ivana Primorac i ja stvorili, sa Sammynim dobro urađenim detaljima na kostimima, sve ovo me je nateralo da se osećam nepobedivim. Uvek je stresno tog prvog dana kada toliko uspostaviš. Ali na neki način uvek je najbolje da veruješ da je posao tu, da sa obe noge kročiš u nepoznato i da čekaš šta će da se desi. Znao sam da kada budem završio sa snimanjem da će mi Alan nedostajati. Ne zbog njegove tragedije, prerane smrti, ali takođe zbog radosti koju sam osećao glumeći tako višestrukog, jedinstvenog i suptilnog lika kao što je on.
On je takođe bio sportista, zar ne?
Benedict: Da, i to na takmičarskom nivou. Bio je veoma fizički izdržljiv i neverovatan sportista. Njegovo vreme na londonskom maratonu svrstalo bi ga u top 15 na Olimpijskim igrama prošle godina, ja mislim. Bio je toliko dobar. Mi smo to opisali kao njegovu meditaciju i ventil za stres. Njegov fizički život je tako ograničen i osmatran i potisnut u Blečliju (‘seksualnu pustinju’ kako je on opisao) da je trčanje bilo potrebno bekstvo. To je usamljen sport posebno na dužim rastojanjima. Alanovo telo je bilo veoma bitno, on nije bio bestelesan um. Fizički je bio veoma aktivan deo sveta kao aktivan homoseksualac i kao sportista. Tako da efekat “leka”, ja mislim, bio emotivno pojačan jer su oba aspekta njegovog fizičkog života nestala. Postoji mali detalj u mom istraživanju. On je pomalo hramao, zato je čovek, koji mu je davao injekcije i bilo ga sramota zbog toga, rekao: “Zašto ti ja ne bih dao uređaj za ubrizgavanje? Staviću ti ga u kuk i više nećemo morati da se vidimo.” Alan je pristao na to. Problem je bio da je uređaj nastao da ubrizgava i posle dve godine, kada je presuda istekla. Njegov metabolizam bi ga aktivirao, tako da kada je jeo njegov sistem je plivao u estrogenu. Imao sam sreće da poznajem izvanrednog čoveka koji je podlegao drugom nastupu raka prostate, i on je imao sličan uređaj. Kada je bilo vreme jela on bi briznuo u plač. Taj brilijantni, stoički, predivan čovek koji je takođe bio naučnik. Mislim na njega i mislim na Alana. Alan je imao taj spori uređaj za ubrizgavanje i uzeo je nož iz kuhinje i pokušao je da ga izvadi iz kuka. Verovatno je oštetio nerve pokušavajući da ga izvadi što je značilo da više neće moći da trči, bar ne na pređašnjem nivou. Kompleksna priroda te kazne je katastrofalna. On je bio jedan od stotina, hiljada muškaraca koji su prolazili kroz to. To je veoma bitna stvar koju treba imati na umu što se tiče ove lične tragedije. On je simbol onoga što se mnogima desilo. To je užasavajuće.
Da li te šokira što se Alan Turing toliko ne veliča?
Benedict: Da. Kada uzmemo u obzir njegova dostignuća i šta je sve izdržao, bio sam šokiran što je nepoznat. Znam da u tome nije bio sam. Tu je bio tim naučnika i tehničara i ideja koje su razvijene od Babbagea i Ade Lovelace do poljskih kriptografa i izvan rata on je takođe radio sa naučnicima u Mančesteru. Ali ono što je doprineo je zadivljujuće. Pisao je Čerčilu. Cela stvar Bletchley Parka je jednostavno eksplodirala eksponencijalno. Njegov rad na bombi, njegov rad na poljskoj mašini razbijanja kodova, njegove adaptacije – bile su tako prefinjene. Ubrzale su proces dešifrovanja kodova, i to je bio njegov samostalni doprinos, ali tu su i drugi. Postoje likovi koji nisu u našem filmu, koji su posle toga dosta doprineli, kao što je Tommy Flowers, zapanjujući čovek, koji je, ja mislim, bio mlađi od Alana, ali pravi genije. Bio je više mehaničar nego matematičar. On je ponovo ubrzao proces. Ali da li mislim da je naša kultura potcenila Alana? Naravno. Opšta reakcija ljudi koji pogledaju ovaj film je pitanje: “Zašto ranije nisam znao za ovo?” Za mene i za mnoge Alan je heroj. Filozof, naučnik, pronalazač, gej ikona i ratni heroj.
Šta bi još Alan Turing postigao da se njegov život nije prekinuo?
Benedict: Alan je imao 41 godinu u 1952. Hajde da kažemo da bi doživeo 80. ili 90. godinu jer je vodio zdrav život. Da lli možeš da zamisliš šta bi sve postigao? Rođenje interneta bi se verovatno ubrzalo. Neki kažu da su njegovi rani radovi na Kembridžu bili njegovi najbolji radovi. Teško je reći, njemu se toliko toga desilo da je to oslabilo njegov rad narednih godina. Ko zna šta bi tolerantno, popustljivo društvo koje bi ga slavilo kao nekog ko je drugačiji a ne da ga kažnjava zbog toga, negovalo u njemu? On je bio jedinstveno ljudsko biće i jedinstven doprinos ovom svetu. Ko zna?
Da li se slažeš da je Joan Clarke još jedan neopevani heroj ove priče?
Benedict: Apsolutno. Ona zaslužuje svoj film. Keira je predivno odigrala Joan. Žena koja traži svoje mesto za stolom i jednaku platu, traži da se o njoj sudi prema njenim zaslugama a ne prema njenom polu. Mislim da Keira pokazuje kako je ona morala da upravlja institucionalizovanim seksizamom sa ljubaznošću. Alanova veza sa njom je centralni deo filma. To je veza u koju sam potpuno poverovao. Ne zato što su gej muškarci morali imati pokriće, nego zato što su očigledno očajnički voleli jedno drugo usled zajedničkih shvatanja. Bili su saveznici u borbi za jednakost i zasluge. Biti tako inteligentna žena u društvu u kome je u tolikoj meri prisutan seksizam koji smo opisali u filmu, je za nju bio velika prepreka: “Ne bi trebalo da imaš takav položaj u muškom društvu” – Alan je prozreo kroz sva ta sranja kao autsajder i bio je za jednakost. Mislim da su se voleli duboko ali platonski. Razumeli su jedno drugo. Oboje su se borili protiv predrasuda, i bili su intelektualni i duhovni saučesnici u životu i radu jedan drugog.
