Mada sam od onih ljudi koji bi na dupe progovorili, već nekoliko godina uspevam da ćutim. Ipak, urednik cenjenog magazina koji držite u rukama (pre će biti da ga čitate sa nekog ekrana) i spiritus movens srpske kvir kulturne scene, uspeo je da me ubedi da napišem tekst o prvom Beogradskom filmskom festivalu (BFF), nakon što me je podmitio pres-akreditacijom.
Očekivano, francuski film La Petite Dernière (Mlađa sestra), rađen po istoimenoj fiktivnoj autobiografiji Fatime Das, bio je jedan od boljih na festivalu. Višeslojna priča o sazrevanju Fatime, tinejdžerke iz porodice alžirskih migranata u Francuskoj, govori o svim pitanjima sa kojima se ona susreće u tom procesu.
Dok otkriva svoju seksualnost i osećanja prema ženama, glavna junakinja pokušava da ostane verna svojoj porodici i tradiciji. U sudaru kultura, ona mora da izgradi lični identitet.
Režiserka Hafsia Herzi na sofisticiran način koristi porodične odnose kao ogledalo Fatiminih unutrašnjih bura. Ljubav i kontrola u porodici često su isprepletani. Svi znamo koliko je ljubav naših roditelja umela, kroz svoja očekivanja, da nas guši i ograničava. Fatima pokušava da balansira između poštovanja porodice i slobode da bude ono što jeste. Kao i život, ni film ne daje konačne odgovore – ne slavi ni odbacivanje porodice, ni potpuno potčinjavanje.
Film nikada ne zalazi u političarenje, već sa puno razumevanja prema svim likovima prikazuje Fatimin put kao iskren, ali pun unutrašnjih sukoba. Ovo nije coming out priča, već realističan prikaz borbe za pomirenje različitih delova sopstvene ličnosti. Glavna glumica Nadija Meliti blista dok suptilno, slojevito i emotivno gradi lik Fatime, čime gledaocima pruža mogućnost da osete težinu njenog unutrašnjeg nemira.
Poseban kvalitet filma jeste to što istražuje sukob religije i ličnog nastojanja za slobodom, ali ne kroz osudu, već kroz razumevanje i empatiju. Religija u filmu nije negativna niti osuđujuća. Ona pruža okvir, moralni kompas i osećaj pripadnosti, ali istovremeno stvara unutrašnji nemir kada lični identitet nije u skladu sa očekivanjima.
Nisam lezbejka i ne smem da tvrdim da iskustveno razumem intimne i emotivne odnose i privlačnost između dve (ili tri) žene. Ali mislim da smem da tvrdim da je veoma pouzdano prikazan razvoj Fatimine lezbejske egzistencije u tom segmentu – od početnih neuspešnih dejtova, preko upuštanja u seksualne odnose, do ozbiljne veze. I tu film uspeva da iznijansira razvojni put i unutrašnje sukobe likova, što sve vodi ka jačanju Fatiminog samopouzdanja i prihvatanju same sebe.
Direktor fotografije i režiserka na pametan način koriste krupne planove Fatiminog lica kako bi u kadru zabeležili razmišljanje, stid ili tugu. Gledaoci tako imaju intiman odnos sa njom i prate njen unutrašnji monolog bez reči.
Napete situacije i emotivne scene u porodici, sa prijateljima i partnerkama, snimljene su iz ruke, što kod gledalaca stvara osećaj realizma i neposrednog prisustva. Široki kadrovi prikazuju grad, fakultet i porodični dom, čime se dodatno naglašava Fatimin osećaj usamljenosti i izolacije. Treba istaći i zvuk i muziku, kao i svetlo, koji na vrlo uspešan i suptilan način doprinose emotivnom naboju filma.
Ovaj film je obavezna „lektira“ za sve ljubitelje kvir filma – znači, drage tetke, gledajte ga sa svojim drugaricama lezbejkama, ma koliko se ta misija činila teškom. Olakšajte sebi tako što ćete u društvu imati i sve ostale pripadnike „alfabet mafije“.
Kao što me je ovaj film sasvim očekivano zadovoljio, tako me je sasvim očekivano razočarao Pillion (Suvozač). To što jednu od glavnih uloga tumači Aleksandar Skarsgård, na koga „vlaži“ veći deo žena, ali i veliki broj muškaraca još od kultne serije True Blood (Prava krv), kao i činjenica da se film promoviše kao BDSM vodič za neupućene, ne mogu da promene sud – u pitanju je zbrka od neuverljive priče koja teško dobija prelaznu ocenu.
Kolege sa BBC-ja bi rekle da film ne zna da li je poš’o ili je doš’o, te da ne može da se odluči da li je meki pornić, drama, romantična komedija, a u pojedinim trenucima i sitkom. Ono što je sigurno jeste da to nije BDSM priča.
Hari Meling i Skarsgård se maksimalno trude da izvuku likove iz živog blata scenarija i u tome delimično uspevaju. Da bi u tome u potpunosti uspeli, morali bi da imaju jasan scenario koji precizno definiše kakav je njihov odnos. On sigurno nije odnos partnera u BDSM vezi.
Gledaoci bi trebalo da poveruju da je Melingov lik podređen zato što je, u poređenju sa svojom „dominantom“, ružno pače koje nikada neće postati labud – on ide u nabavku, riba pod, kuva, pere, pegla, puši i prima – dok je lik koga tumači Skarsgård dominantan zato što nosi kožni komplet, ćuti, namršten je i jebe.
Jebanja ima mnogo, detaljno je prikazano, pa čak u jednom trenutku sevne i neki glans. Meni je ovo bilo – šta god – iz dva razloga. Prvo, film ne prolazi čuveni HBO test: tek u jednoj milisekundi vidi se neki nebitan muški lik, frontalno go kao od majke rođen. Ako su režiser i scenarista Hari Lajton već toliko igrali na tu kartu, to je moralo mnogo bolje. Znači, Skarsgård – bar pet sekundi!
Drugi razlog je što ja već imam 35 godina pederskog radnog staža (skupljajte pare za zlatan sat!), tako da je ono što sam video – onako.
No, mnogo je bitnije to da u svakoj priči sve što se dešava mora da ima neki razlog, smisao i svrhu. Kada su scene seksa u pitanju, toga u ovom filmu retko ima. One uglavnom ne doprinose ni na koji način radnji, niti razvoju likova. Larpurlartističko sevanje kitom bilo je radikalno poslednji put u prvom izvođenju predstave Kosa, a to je bilo još pre mog rođenja, pa vi sada vidite koliko je to danas zastarelo.
Da ovo nije BDSM priča govori i nedostatak bilo kakvog razvoja odnosa glavnih likova. Tu nema nikakvog igranja uloga, zauzimanja pozicija, nikakvih pregovora o tome šta sme, a šta ne sme. Sve to sigurno može da se uradi na inteligentan način, korišćenjem filmskog jezika, ali se iz nekih razloga ovde to nije desilo. Scenaristička lenjost i „beljenje“ radi zadovoljavanja rigidnih standarda industrije prva su dva razloga koja mi padaju na pamet.
Ako Suvozač nije film o BDSM vezi, onda je to priča o toksičnoj nasilnoj vezi, rekli bi kritičari filma. Ne bih išao toliko daleko, jer tu postoji jedan veliki problem. Lik podređenog partnera očigledno se razvija u skladnom porodičnom okruženju. Ima podršku i majke (koja mu na početku filma namešta nekog svog kolegu) i oca (koji mu pomaže u emotivno teškim trenucima), pa je teško poverovati da je baš tu razvio svoje specifične seksualne preferencije.
Dodatan problem je i to što u filmu ima tridesetak godina, pa ni razlika u godinama ne može da posluži kao opravdanje za odnos glavnih likova. Možda da je Melingov lik mlađi? Ali u filmskoj industriji on ne sme da bude mlađi, iako u knjizi po kojoj je film rađen ima 18 godina, a scena oralnog seksa je znatno nasilnija, kako tvrde obožavaoci izvornog materijala.
U filmu zapravo jedino dobro funkcioniše način na koji je predstavljena njegova porodica, iako ona često služi kao komično olakšanje.
No, da ne budem baš nadžak-baba, neću vam reći da ne gledate film u bioskopu. Pogledajte ga u nekom terminu kada su karte jeftinije, pre svega zbog takozvanih produkcijskih vrednosti, glumačkog napora i senzacionalizma. I, na ulazu u salu, ostavite nadu da ćete videti neku preterano smislenu priču.
Pored ova dva punokrvna kvir filma, preporučio bih još nekoliko naslova sa ovogodišnjeg BFF-a. Pošto sam „volela bih“ filmski kritičar, ne znam da li su otkupljeni za redovnu distribuciju, ali ako nisu – snađite se.
Prvi film koji svaka poštena kvir osoba mora da pogleda jeste L’Étranger (Stranac) Fransoa Ozona, rađen po istoimenoj noveli Albera Kamija. Iako je u pitanju tvrd orah od izvornog materijala, francuski režiser uspeo je da filmskim jezikom prenese duh i ideje Kamijevog dela.
Ako postoji način da se jedno od ključnih dela egzistencijalizma ekranizuje, onda je to Ozonov. Kamerom, svetlom, muzikom, zvukom, ritmom, samo neophodnim scenarističkim intervencijama i odmerenom, svedenom glumom Benžamina Voazana, film uspeva da sačuva integritet Kamijeve poruke i dela o otuđenosti čoveka u savremenom društvu.
Jedan od Ozonovih glavnih postupaka u ostvarivanju ovog cilja jeste vrlo istrajna, gotovo voajeristička objektivizacija Voazana, što filmu daje priliku da položi HBO test, pa možemo videti sve što Voazan ima. No, osim što je to praznik za mnoga oka (zli jezici bi rekli – najviše za režiserova, koji je vežbao milovanje Voazanovog tela kamerom još tokom saradnje na filmu Été 85 – Leto 85), ovaj kadar služi filmu jer pokazuje koliko je glavni lik ranjiv.
Druga preporuka je La femme la plus riche du monde (Najbogatija žena na svetu), neverovatna priča zasnovana na skandalu u modnoj industriji koji i dalje potresa Francusku. Ne bih da dovodim Optimist u neprilike, pa neću pominjati modnu kuću čija je vlasnica svojevremeno bila najbogatija žena na svetu, ali u filmu se pominju pronevere u ukupnom iznosu od preko milijardu evra, davanje mita najvišim državnim funkcionerima, a sve se vrti oko poznatog gej fotografa. On je katalizator moći, manipulacije i društvenih normi. Fotograf je gej, sa drskim humorom i energijom koja potpuno ruši buržoaski svet oko njega, a film balansira između kemp humora i društvene satire. Iako nije klasičan kvir film, Najbogatija žena na svetu obiluje kvir motivima i estetikom.
Pogledajte i brazilski film O Último Azul (Plavi trag), distopijsku priču o preseljenju svih stanovnika Brazila starijih od 75 godina u udaljene kolonije. Glavna junakinja pokušava da pobegne od svoje sudbine ploveći Amazonom, a u tome joj najpre pomaže švercer, a potom i lažna opatica. Film je pun ljubavi prema svim likovima, suptilnog humora i nadrealnih scena, a posebno raduje što nije završio kao brazilska verzija Telme i Luiz. Iako nema intimnih scena između ženskih likova, film nagoveštava da se i na tom polju nešto dešava, a spas od totalitarne represije nalazi se u ženskom zagrljaju.
Ne treba da vam objašnjavam koliko LGBTK osobe imaju problema sa svojim porodicama, pa zato neću ni previše objašnjavati zašto treba da pogledate filmove Father, Mother, Brother, Sister (Otac, majka, brat, sestra), & Sons (I sinovi) i Is This Thing On (Je l’ ovo čudo radi). Osim što ćete moći da svedočite mukama koje imaju „heteroseksualne“ porodice i da uočite nekoliko kvir momenata, ova tri filma nude više ili manje ozbiljna kvir čitanja, ali to zadovoljstvo ću prepustiti teoretičaru pop-kulture Dušanu Maljkoviću.
Otac, majka, brat, sestra je omnibus-priča i ujedno verovatno najbolji film Džima Džarmuša u poslednjih dvadesetak godina. Nijedna od ove tri priče nema kvir zaplet, ali njihovi suptilni estetski i tematski elementi destabilizuju heteronormativne predstave o identitetu, porodici i odnosima u njoj. Kroz skrivene laži i prećutane istine, odnosi u ovakvim porodicama nimalo se ne razlikuju od odnosa koje LGBTK osobe imaju u svojim porodicama. Porodice u Džarmušovom filmu nisu stabilne heteronormativne celine, već prostori pukotina, distance i alternativnih veza.
U filmu & Sons argentinskog režisera Pabla Trapera, otac koji tokom života opsesivno održava hladnu distancu prema svojim sinovima odlučuje da pred smrt pokuša da povrati njihovu ljubav. To mu veoma teško ide, a dodatno ne pomaže ni saznanje koje im saopštava – da je njegov najmlađi sin (polubrat dvojici starijih) zapravo njegov genetski klon. Ovaj događaj omogućava da se film čita i kao coming out priča čitave porodice. Lik koga besprekorno tumači Noa Đupe služi da predstavi drugost koja ugrožava heteronormativnost porodice. Uloga hladnog i otuđenog oca (sjajan Bil Naj) jeste da dekonstruiše „normalnost“ heteroseksualne porodice i prikaže kako se muškost u ovakvim porodicama prenosi kao trauma, a ne kao stabilnost. Odsustvo majke u kvir čitanju označava krizu reproduktivnosti porodice, koja postaje gotovo incestuozna, klaustrofobična muška zajednica.
U filmu Is This Thing On (Je l’ ovo čudo radi) prepoznaćete Šina Hejsa (Džek iz Vil i Grejs), koji je polovina gej para koga će neki doživeti kao „token gejeve“ u holivudskom filmu. To možda i nije greška, ali ovaj par svojom stabilnošću zapravo služi da naglasi koliko su heteroseksualne veze u savremenom društvu u krizi.
Pogledajte i Nouvelle Vague (Novi talas). Tu nema ničeg kvir – to je čisto ljubavno pismo filmskoj umetnosti. Preporuke idu i za Urchin (Derište), kojim Haris Dikinson pokazuje da nije samo pin-up lepotica, već da ima još ponekog keca u rukavu, kao i za Amrum, koji dokazuje da i Nemci turskog porekla (režiser Fatih Akin), sa manje para, umeju da snime upečatljiviji film o Holokaustu od Holivuda.
Francuski film je dominirao prvim BFF-om, pa preporučujem i L’inconnu de la Grande Arche (Velika kapija), o grandioznom graditeljskom poduhvatu u Parizu koji je, zbog birokratskih prepreka i političkih trzavica, koštao života njegovog arhitektu-autora, do tada anonimnog Danca Johana Ota fon Šprekelsena, kao i Dossier 137 (Slučaj 137), film o sistemu koji melje žrtve policijskog nasilja, ali i sve one unutar policije koji takve slučajeve istražuju.
Piše: Boris Milićević
Više tekstova iz broja 88 – februar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
