Nakon filma “Moonlight” koji je donekle bio prekretnica kada je u pitanju portretisanje LGBT likova u filmovima u konkurenciji za “Oskara”, ove godine čak dva biografska filma o životu gej muškaraca dominirala su po broju osvojenih nagrada. To su “Bohemian Rhapsody” o životu Fredija Merkjurija i “Green Book” o američkoj turneji Dr Donalda Šerlija. Oba filma nagrađena su velikim brojem nagrada, uključujući i Zlatne globuse za najbolji film u svojoj kategoriji, Oskara za najbolji film za “Green Book” i po jedan Zlatni Globus i Oskar za Ramija Maleka u ulozi Fredija za glavnu mušku ulogu i Maheršalu Alija u ulozi Donalda Šerlija za sporednu mušku ulogu. I dok je Akademija oduševljeno aplaudirala, a publika punila bioskopske sale, sve glasnija je postala i kritika iz aspekta koji objedinjuje biografije ova dva velika umetnika – njihove seksualnosti.

Kada je u pitanju Don Šerli, seksualnost je čak najmanji problem. Film dosta kuburi sa istinitošću, te je prikazano kako nije u kontaktu sa porodicom, niti ima bliske odnose sa ljudima, dok je istina zapravo potpuno drugačija. Kako navode Donaldov brat Mauris i nećak Edvin Šerli III, film predstavlja “simfoniju laži”. U vreme kada se radnja filma navodno odvija, 1962. godine, Donald je imao tri brata sa kojima je redovno održavao kontakt, navodi Mauris za „Shadow and Act“, koji naglašava da je vrlo poznata i povezanost Šerlija i drugih afroameričkih izvođača, poput Nine Simon i Djuka Eligtona. Takođe, čitava radnja filma bazirana je na bliskom prijateljstvu koje se razvija između pijaniste i njegovog šofera, inače rasiste, Tonija Lipa. “Moj brat ga nikada nije smatrao prijateljem, već šoferom”, navodi Mauris za „Black Enterprise“, dodajući da su se često konfrontirali jer je skidao šofersku kapu. Na kraju ga je i otpustio. Scenario za film napisao je Nik Valelonga, sin Tonija Lipa, na osnovu svedočenja svog oca. Sa te strane, film zapravo ne predstavlja portret pijaniste, već verziju navodnih događaja iz ugla njegovog zaposlenog. Do završetka filma porodica nije kontaktirana, niti bila upoznata sa sadržajem, a Valelonga se pravdao da je to zahtev Dona Šerlija. Na samoj dodeli Oskara reporterima je još jednom rekao da mu je sam Šerli tražio da ispriča priču iz ugla svog oca i da ne kontaktira nikog drugog, kao i da film ne snima dok je Šerli živ, prenosi Vanity Fair. Drugi problem filma je usputan prikaz homoseksualnosti koji ne odgovara društvenoj realnosti. Toni Lip je prikazan kao rasista, konzervativnih shvatanja, koji je tu da Šerlija izvlači iz nezgodnih i opasnih situacija. U jednom trenutku iz čista mira, bez ikakvih prethodnih indikacija o seksualnosti pijaniste dešava se jedna od tih situacija – Šerli je u zatvoru jer je uhvaćen u odnosu sa drugim muškarcem. Iz zatvora ga spašava, naravno, Toni Lip koji je, kako navodi Lawrence Ware u članku za „New York Times“ – “uvek tu da spase dan”. Nakon što se ta priča završila više se nije pominjalo, a Toni Lip je prikazan kao beli strejt spasilac. “Za to vreme Toni Lip je sigurno imao progresivan stav prema Šerlijevoj seksualnosti. Toni ukazuje da prihvata gej ljude još iz vremena kada je radio u noćnim klubovima u Njujorku. Međutim, u nastavku filma nema ni reči o Šerlijevom odnosu prema svojoj seksualnosti, ni reči o tome šta znači biti gej crnac u Americi šezdesetih godina, niti borbi sa ogromnim stresom koji je to zasigurno nosilo, piše Ware navodeći da je u svetlu skorašnjih događaja, poput napada na zvezdu šoa “Empire” Džusija Smoleta, ovakav prikaz homoseksualnosti “u najmanju ruku štetan”. Zaista, ukoliko je portret ličnosti u pitanju, ovaj deo identiteta bi morao biti dostojno obrađen.

Neportretisanje, ili čak negiranje, seksualnosti vidljivo je i u filmu “Bohemian Rhapsody”, što je potpuno paradoksalno jer se radi o filmu o jednoj od najvećih gej ikona. O seksualnosti Fredija Merkjuria u filmu je jako malo reči, a ono čime se film bavi prikazano je u kontekstu dekadencije, propadanja i na kraju – AIDS-a kao ultimativne kazne za takav životni stil. U filmu je veći prostor dat njegovoj bivšoj ženi, nego bilo kom drugom liku u filmu, a odnos sa njom i taj period života je prikazan kao idiličan, zdrav i ispravan, nasuprot žurkama, drogi i dekadentnom životnom stilu u koji je uplivao nakon što je zaveden od strane gej muškarca. “Film gradi jedan ceo iritantan zaplet oko ’gej zlikovca – predatora’, što je odvratni kliše koji je u ’Boemskoj rapsodiji’ još problematičniji jer implicira da je Merkjuri, stvarni gej muškarac, na neki način iskvaren u kvir muškarca od strane oportunističkog parazita muzičke industrije koji za njega nije mario”, navodi Aja Romano u članku za „Vox“. “Meri Ostin je prikazana kao personifikacija devičanske lepote i tradicionalne celovitosti – svega onoga što bi Merkjuri mogao da ima, samo da nije tragično kvir”, navodi Romano. Zaista deluje bezobrazno i cinično svođenje ličnosti Fredija Merkjuria na infantilno biće koje nema svoj identitet i kojim se moglo lako manipulisati. Fredi je prikazan toliko infantilno da ni sopstveno autovanje nije njegovo – kada priznaje ženi da misli da je biseks, ona je ta koja mu govori da je zapravo gej. Romano podseća i da je u filmu prikazano kako je Merkjuri na neki način “izabrao” kvir život, da se okruži kvir ljudima i na taj način rizikovao da izgubi svoje “prave prijatelje”, svoju “porodicu” (članove grupe), međutim ni u jednom trenutku u filmu nije prikazano šta članovi grupe zaista misle o njemu, niti su ovi odnosi bitni za film. Ono što se vidi jeste da su „Queen“, kao i Meri Ostin rastrzani zbog Merkjurijevog ekstravagantnog načina života, zabava, velikog kruga prijatelja – drugim rečima, sa svim stvarima koje signaliziraju njegovo prihvatanje kvir kulture i kvir identiteta”, navodi ona.

I zaista, film je trebalo da portretiše Fredija i nije to uradio – važne aspekte njegove ličnosti zanemaruje, njegov dugogodišnji partner koji je bio sa njim do kraja života prikazan je minimalno, a čak ni istorijski stvari nisu istinite u potpunosti – u filmu Merkjuri saopštava grupi da je dobio “to” (AIDS), oni ne shvataju o čemu se radi (jer strejt muškarci, jelte, ne znaju šta je sida), a to sve pre njihovog najvećeg nastupa u karijeri. Uistinu, Merkjuri je to saznao tek 1987. godine. Film je trebalo da portretiše grupu, a o ostalim članovima grupe ima malo reči. Na kraju, kažu da je film trebalo da fokus stavi na njegovu muzičku genijalnost, a ne na život, kao da je kod vrhunskih umetnika to moguće. Malek je doneo ulogu sjajno, scene koncerta su maestralne, ali ukoliko su radili, kako je u govoru na Oskaru Malek rekao, “film o gej muškarcu, imigrantu” – promašili su na svim poljima. Izbrisali su seksualnu orijentaciju, a dobili moralizatorsku priču o zlim gejevima koji su odvukli Fredija u svet droge i promiskuiteta, što je rezultiralo njegovom smrću od side. Uprošćenije nije moglo. Na kraju, ostaje argument da je to tema za neki drugi, “18 rated” film, dok je ovo PG i fokus je na drugim stvarima, kad eto – u Kini su cenzurisali i to malo LGBT scena koje su u filmu. Ispada da je i ovako “ispran” negde ipak previše, te autocenzura nije imala mnogo smisla.

Pre dve godine u članku za Centar za marginu, povodom filma “Moonlight” napisao sam da “filmovi imaju društvenu odgovornost da ispričaju priče koje su neispričane, daju glas onima koji se ne čuju, portretišu živote onih koji su nevidljivi i osnaže one koji se sami sa sobom bore”. “Moonlight” je u tome uspeo. Ova dva filma, nažalost, nisu.

Piše: Nemanja Marinović

Više tekstova iz Optimist magazina broj 47:

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.