U najmlađoj članici Evropske unije, onoj koja kao da u javnom diskursu radi sve da sa sebe spere epitet da je i balkanska, održali su se predsednički izbori. Kako hrvatski mediji vole onu kovanicu „u nikada neizvesnijim izborima“ imali smo čak 11 kandidatkinja i kandidata koji su se trudili da ugode oku i uhu svojih birača kako bi baš oni bili izabrani za, ipak, predsednika države. Ako izuzmemo tri glavna pretendenta na mesto predsednika, sve je prošlo manje više očekivano osim jednog fenomena. Duhoviti Dario Juričan alias Milan Bandić (po dugovečnom gradonačelniku Grada Zagreba) je sa svojom antikampanjom i satirom hrvatsku politiku doveo do apsurda. Čovek je imao program u kojem je promovisao stalnu i sveprisutnu korupciju, želju za otvorenim klijentelizmom i nepotizmom, te je u svoj toj sprdačini dobio 4,61% glasova (peto mesto).

Kako je narod željan onoga šta mu je u krvi, gladijatorskih borbi svojih predaka, iz sigurnosti svojih domova gledali smo sučeljavanja 11 ljudi među kojima je bilo i onih koji ni po čemu nisu zavredili da uopšte budu u javnom prostoru, bez očigledno obavljenog sistematskog pregleda, a ne da se kandiduju za šefa države. U svim sučeljavanjima, kada je bilo 11 kandidata i posle samo između još uvek aktuelne predsednice i izabranog predsednika u drugom krugu, bio je i set tzv “svjetonazorskih” pitanja. Tu su se kandidati izjašnjavali o temama koje nemaju veze sa ekonomijom, unutrašnjom i spoljnom politikom, znači u suštini ništa bitno za standard puka. Svjetonazorska pitanja se odnose na njihovu intimu i kako oni gledaju na svet u kome žive, odnosno ono šta udara na emocije građana. Negde između “Tito ili Tuđman”, veronauke u školama, prava na pobačaj, ćirilice u Vukovaru išlo je pitanje “Parada ponosa ili Hod za život”.

Hod za život je manifestacija kojom se promovišu tzv. porodične vrednosti i pravo na život (misli se na zabranu pobačaja), recimo varijanta srpskih Dveri, a sve je to po organizatorima u suprotnosti sa gej “stilom života”. Inicijatori takvih šetnji kite se atributom “božji”, te uz česte dokidajuće parole labilnom svetu u kosti uteruju osećaj griže savesti što pak kod njih izaziva kipuću mržnju i netrpeljivost jer su im za njihove promašene živote i loše životne odluke krivi drugi i drugačiji.

No, posmatrajući same predsedničke kandidate, tokom ovih izbora niko se nije istakao kao osoba koja bi jasno i glasno podržala svoje gej građane. U prvom krugu, novoizabrani predsednik, Zoran Milanović, na temu Parade ponosa naveo je da su nedavno nemački biskupi doneli zaključak da je homoseksualnost prirodna stvar. Kraj odgovora. U drugom krugu, na pitanje o aktuelnoj presudi Upravnog suda, da gej par ima pravo da nastavi postupak ka udomiteljstvu, kazao je da se radi o nezaustavljivom trendu i da su to pitanja o kojima se pre dvadeset godina nije ni razmišljalo. Opet kraj odgovora. Od jednog kandidata levog spektra nismo zapravo čuli ništa na temu ljudskih prava, iz čega bi se dalo zaključiti da govori jedan socijaldemokrata.

Po Ustavu RH predsednik države i nema bogzna kakva ovlašćenja koja bi mogla da utiču na svakodnevni život građana. Ono što je pohvalno je da je za vreme Zorana Milanovića, dok je bio predsednik Vlade RH, donesen skoro pa savršen Zakon o životnom partnerstvu osoba istog spola. Istorijske 2014. godine izglasan je tako nasušan dokument koji je Hrvatsku, zakonodavno, vinuo u sam vrh po pravima gej građana. Ono šta je bilo na terenu, odnosno tada i sada u praksi, je potpuno drugi par opanaka ali u svoj toj euforiji to je najmanje bilo bitno.

Politički analitičari i komunikacijski stručnjaci primetili su da je novi predsednik Hrvatske umesto stalno prisutne Domovine u svom govoru koristio termin Republika, što je mnogima bio povod da protumače kako će Zoran Milanović uneti novine u prilično monolitnu i konzervativnu političku scenu Hrvatske. Gej birači od njega očekuju da bude kontrolor u odbrani stečenih prava i da dosledno promoviše ustavna načela za sve: sloboda, dostojanstvo i jednakost.

A kad smo kod kontrole vlasti, ono šta je osetno je da Hrvatska već dugo godina nema nikakvu gej zajednicu koja bi svojim delima dala veći doprinos ovim ili na jesen parlamentarnim izborima. Ako zanemarimo jednogodišnji Prajd, u koji se sada gura sve i svja (antifašizam, reproduktivna prava žena, prava migranata, radnička prava) javni prostor je ostao prazan pa se sve odvija bez kontrole koja je svakako neophodna. Isto tako, kako je Prajd jedina vidljiva manifestacija koja na par sati daje privid jednakosti, pod budnim okom lepe hrvatske policije, svi koji ne idu na Prajd neretko bivaju prokazani kao oni koji su protiv te jednakosti, što svakako još više produbljuje rovove i nije istina.

Suštinski, treba biti zadovoljan jer nismo bili svedoci javne homofobije i govora mržnje tokom ovih par meseci laktarenja za petogodišnji mandat. U predizbornoj kampanji je bilo slučajeva neprimerene komunikacije u kojima su neki predsedničke kandidatkinje pokušali da omalovaže sa retorikom koja je imala obeležja seksizma. Na to je reagovala savršena Pravobraniteljica za ravnopravnost spolova Višnja Ljubičić, koja je pozvala na dostojanstvo i poštovanje ljudskih prava svih aktera u predsedničkoj kampanji.

Na kraju, nije nevažno napomenuti da je aktuelni premijer Hrvatske, član demohrišćanske vladajuće stranke, rekao da će sa novoizabranim predsednikom države, socijaldemokratom, imati tvrdu kohabitaciju. Zbunjeni građani su danima guglali šta bi mu značio ovaj pojam. Jedan saborski zastupnik je javnosti predočio šta je na ovu temu našao i evo primera kako je on sve to razumeo: “Tražio sam malo po rječnicima i ono što sam vidio jest da postoje dva tumačenja, političko i sociološko. Ovaj vaš pojam tvrda kohabitacija može se vezati više uz ovo sociološko značenje dakle tvrdi divlji brak, tvrdi život u dvoje, tvrdi snošaj“.

Piše: Ivan Zidarević

Više tekstova iz broja 52 – februar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

2 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.