Povodom izložbe radova u londonskoj galeriji i retrospektive njegovih filmova koja će na jesen biti organizovana u ovom gradu novinar Džasper Ris je za The Spectator razgovarao sa Džonom Votersom.

Džon Voters je režiser čuvene isčašene treš komedije Pink Flamingos. To je onaj film koji je ostao upamćen po poslednjoj sceni gde gojazni transvestit Divajn (Divine) jede pseće govance. U pitanju je bilo pravo govno jer se sve dešavalo 1972. godine kada nije bilo dovoljno novca za specijalne efekte.

„Zbog toga što smo sve vreme bili naduvani to nam nije delovalo tako čudno“, priseća se Džon Voters. „Iz današnje perspektive ne može da se vidi, ali u to vreme ovo je bila politička poruka. Tada je izašlo Duboko grlo (Deep Throat), pornografija je postala legalna. Šta je još preostalo? Šta nisi mogao da uradiš?“

U vreme kada su šezdesetih godina slavili heteroseksualnu revoluciju Votersovi rani radovi su odlazili nekoliko kilometara dalje otkrivajući krajnje granice onoga što može biti prikazano u filmu. Njegove zabavne komedije prikazuju debele devojke koje žele da plešu (Hairspray), ubice iz predgrađa (Serial Mom) i seksualne zavisnike (Polyester, A Dirty Shame). A ovo su samo one fine i pristojne stvari koje možete da gledate sa roditeljima nastale nakon što je Voters počeo da krstari vodama mejnstrima.

Njegov glavni filmski opus se suprotstavlja zadrtosti američkog morala, a u kulturi gde je sloboda govora nametnula nova pravila i obaveze njegovi filmovi još uvek mogu da budu aktuelni. Voters je postao slavan po svom krstaškom pohodu protiv konzervativnog morala – on je američki pionir čija je krajnja granica bila veoma Divlji zapad. Voters nije snimio novi film više od decenije što je veliki udarac za američku nezavisnu filmsku produkciju.

Urađene su dve pozorišne adaptacije njegovih filmova jedan o maloletnim delikventima Cry-Baby koji nije dobro prošao i Hairspray koji je nastavio da niže komercijalne uspehe poput filma pre njega. U međuvremenu Voters je napisao jednu šašavu knjigu o stopiranju kroz Ameriku („Morao sam malo da uplašim samoga sebe“), a nastavio je i da se bavi vizuelnom umetnošću.

Džon Voters danas ima 69 godina što su odlične godine za nekoga ko, poput njega, želi istovremeno i da šokira i da ostavi utisak nevinog školarca. Uzmite za primer njegov stav o stidnim dlačicama koji je istovremeno i zdravorazumski i snobovski. „Mladi ljudi više nemaju stidne vaši jer nemaju stidne dlake, što ja nalazim kao skandalozno. Išao sam na sud da bih se izborio da na filmu prikazujem međunožno žbunje, a sada više nema ni jednog žbuna.“

Tu je i primer transrodnih osoba. Dok se ceo svet trudi i lomi jezik da se ne ogreši o leksička pravila politički korektnog LGBT govora Džon Voters o postoperativnoj zvezdi sa naslovnice magazina Vanity Fair govori kao o Brusu, a ne kao o Kejtlin.

„Tema Brus Džener/Kejtlin je, za mene, neka vrsta iznošenih cipela. Ja sam imao transrodnu ženu u filmu Pink Flamingos. Ona je imala i velike grudi i penis jer se te nedelje operisala. To je za mene tada bilo radikalno. Kejtlin je republikanka, u rijalitiju i Kardašijan. I zašto ne bi smo mogli da se sprdamo na njen ili njegov račun?“
Džon Voters priznaje kako je mnogo više zainteresovan za nekadašnje devojke koje su sada muškarci.

„To je novo za mene. Izgledaju poput muškaraca koji mene privlače pa me to još više zbunjuje. Mnogi od njih traže da im se potpišem na ožiljak od mezktomije, što ja rado i uradim.“
Džon Voters voli i nevolje u gej zajednici.

„Volim sve te probleme u gej zajednici, to kako se svađaju međusobno i oko svega. Mislim da je to divan i veliki materijal za komediju.“

Takođe smatra da je komedija odlično sredstvo da se kroz nju kažu važne stvari i kako je „najbolja stvar koju možeš da uradiš svojim neprijateljima da ih ismeješ“.

Kaže kako je „terorizam komedijom“ najbolji način da se uhvati u koštac sa stvarima kao što je anti-gej zakon u Rusiji.

Voters je bio protiv cenzure čak i pre nego što je znao šta je to. Kao dete on je odbio da ustane i položi katoličku zakletvu Nacionalnoj legiji za pristojnost (The National Legion of Decency) organizaciji koja se bavi pronalaženjem i borbom protiv spornih sadržaja u filmovima koji su u suprotnosti sa učenjima Katoličke crkve. „To me je razbesnelo. Znao sam da je nešto pogrešno. A monahinje u Nedeljnoj školi su bile veoma zle i pravi fašisti.“

Naravno, duboko unutar ovog mitropolita američke devijantnosti krije se konvencionalni liberal sa američke istočne obale. On nema ništa posebno šokantno da kaže u vezi sa Obaminom reformom zdravstvenog sistema, zakonu o oružju kao i o rasizmu („Osudite ih na putovanja!“). Što se tiče gej brakova, podržava ih, samo se do sada lično nije našao u takvom iskušenju.

„Kada sam bio mlad postojao je bar koji se zvao Hungry Hole (Gladna rupa), a sada u tom kraju gej parovi voze kolica za bebe.“

Da li simpatiše očinstvo?

„Ja sam dobar ujak – odvešću te na abortus, izvući ću te iz zatvora, odvešću te na rehabilitaciju. Ali bih bio loš otac. Previše sam okrenut samome sebi.“

Istovremeno Džon Voters kritikuje političku korektnost kada ona pređe sve granice.

„Znaš li da više nigde u Americi ne smeš da upotrebiš reč ‘snigger’?“ (Singger znači prikriven smeh, obično nekome iza leđa, ali mnogi umesto ove reči sada kažu snicker jer ‘singger’ podseća na reč ‘nigger’, što je uvredljiv termin za Afroamerikance).

Nedavno je snimio video u kome deca čitaju scenario filma Pink Flamingos. Zbog toga je scenario morao da bude izmenjen.

„Postao sam sopstveni cenzor. Ponovo sam napisao ceo tekst bez i jedne ružne reči u njemu. To je bila jedina radikalna stvar koju sam mogao da uradim.“

Priredio: M. Aranđelović

Related Posts