Za smanjenje homofobije i povećanje tolerancije potrebna je mnogo veća podrška od podrške samo jedne partije bez obzira na njenu veličinu. Smatramo da je barem oko bazičnih stvari koje se tiču ljudskih prava LGBT osoba i moguće i potrebno postići neku vrstu konsenzusa partija različitih ideologija, i centra i onih koje su levo ili desno od centra.

Kampanja Gej strejt alijanse „Tvoj glas, tvoje sutra“ koju smo sprovodili tokom predizborne kampanje za parlamentarne izbore po oceni mnogih bila je veoma uspešna, mnogo više nego ona iz 2012. Iako na njenom početku, a zbog sveukupnih političkih prilika, nismo bili previše optimistični kada je u pitanju zastupljenost ljudskih prava LGBT osoba na predizbornim agendama političkih partija i koalicija, ispostavilo se da su one mnogo spremnije da o ovoj temi govore i to na primetno ozbiljniji način, a LGBT populacija je verovatno bila najvidljivija manjinska grupa u predizbornom periodu.

O tome šta su stranke govorile i obećavale LGBT zajednici postoji vrlo iscrpan izveštaj koji je Alijansa objavila neposredno pred izbornu tišinu, a ovaj tekst u Optimistu i prostor koji mi je dat bih pre svega da iskoristim kako bih polemisala sa nekim argumentima i „argumentima“ koji su se mogli čuti ili pročitati tokom kampanje „Tvoj glas, tvoje sutra“ i odgovorila na neke od njih.

Da li uopšte treba glasati je svakako jedno od pitanja koje je obeležilo ove izbore. Pozicija GSA koju smo potvrdili još 2008. a zatim i 2012. kroz slične kampanje koje smo vodili, jeste da ćemo uvek pozivati da se izađe na izbore. Pitanje tolerancije i ljudskih prava je za nas političko pitanje i ono se rešava političkim sredstvima. Izbori jesu jedno od tih sredstava, kao i što veća politička participacija građana između izbora, i za to ćemo se uvek zalagati. Razumem razloge onih ljudi koji ovaj put nisu izašli na izbore, pažljivo sam ih slušala. Ali isto tako smatram i da su izbori mesto gde se na žalost ne bira između idealnog nego između ponuđenog. I ma koliko mi svi to želeli, verovatno nikada i neće postojati idealno, kao što ne postoji ni bilo gde u svetu. Međutim, ono što je mnogo realnije jeste da to što je ponuđeno postane bolje nego što je sada. A to nije odgovornost samo političkih aktera, mada je njihova odgovornost najveća, već i nas kao organizacija civilnog društva i kao građana. Da ih i između izbora i u predizbornoj kampanji nateramo da čuju naš glas i da uvaže naše stavove. I to je „sveti“ princip participativne demokratije na kome počiva i koji kroz svoj rad neguje GSA i u kome neučestvovanje i bojkot nisu rešenje. Uostalom, a kao što vidimo, Vlade i parlamenti će se formirati i funkcionisati i onda kada na izbore ne izađe skoro polovina birača a kvalitet našeg života će ipak zavisiti od njih sve i da nismo glasali.

Tokom kampanje GSA postavljala su se i druga pitanja, od kojih bih izdvojila dva za koja smatram da su veoma povezana. U komentarima građana na vesti o našoj kampanji na raznim portalima često se moglo pročitati kako bi za LGBT populaciju bolje bilo da osnuje svoju političku stranku pa da izađe na izbore nego što traži od postojećih stranaka da se bave LGBT pitanjima. S druge strane, u komentarima na društvenim mrežama i profilima GSA mnogi su uporno pokušavali da dokažu da samo jedna stranka „iskreno“ podržava LGBT populaciju, naravno za neke je to bio LDP, za neke DS, Radulovićevi… Za Alijansu je, i inače a ne samo tokom izbora, važno da u svemu što radi a tiče se političkog prostora postigne najširi mogući politički konsenzus. Za smanjenje homofobije i povećanje tolerancije potrebna je mnogo veća podrška od podrške samo jedne partije bez obzira na njenu veličinu. Smatramo da je barem oko bazičnih stvari koje se tiču ljudskih prava LGBT osoba i moguće i potrebno postići neku vrstu konsenzusa partija različitih ideologija, i centra i onih koje su levo ili desno od centra. Tri od četiri partije koje su bile nosioci koalicija a koje su sada ušle u parlament su javno i nedvosmisleno u predizbornoj kampanji podržale LGBT populaciju, što je veliki pomak u odnosu na raniji period. Na nama je da ovu podršku u budućnosti potvrdimo, kao i da radimo na tome da se i naprednjaci kao najveća politička partija u parlamentu mnogo otvorenije izjašnjavaju o LGBT populaciji u pozitivnom smislu nego što je to bio slučaj u ovoj kampanji. Stvaranje šireg političkog konsenzusa je jedan od razloga zbog čega je iluzorno govoriti i o formiranju „LGBT stranke“ jer cilj ne treba da bude dodatna getoizacija već puna društvena i politička inkluzija. Takođe, tema ljudskih prava prosto nije dovoljna kao politička ponuda na izborima već su bitne i mnoge druge teme, ekonomske, obrazovne itd. O tome je GSA i vodila računa sprovodeći svoju kampanju i ističući da i LGBT populacija ima identične probleme kao i svi drugi građani ali da ima i one dodatne koji su posledica velike homofobije u društvu. Poboljšanje položaja LGBT osoba i ponuđena programska rešenja mogu da budu „jezičak na vagi“ kada je u pitanju odluka za koga glasati, ali ne i jedina tema oko koje se odlučujemo. Zato je pristup da političke partije uvrste LGBT pitanje u svoje predizborne agende kao jednu od tema, kao i stvaranje šireg konsenzusa, mnogo svrsishodnije nego još jedno izdvajanje LGBT osoba, ovoga puta u posebnu političku grupaciju.

No, LGBT populacija svakako jeste i treba da bude jedan od političkih faktora, što je i postignuto kampanjom GSA. Tu dolazimo do sledeće primedbe koju smo mogli čuti a koja se odnosi na obećanja koja su stranke davale LGBT populaciji u predizbornoj kampanji, tj. na to da su to samo predizborna obećanja kako bi stranke došle do što većeg broja glasova. Da, to jeste tako i to je ono što stranke rade u predizbornim kampanjama svuda u svetu i to naravno ne samo kada je u pitanju LGBT populacija već generalno. Ono što se međutim ne sme izgubiti iz vida jeste činjenica da su političke partije do pre samo nekoliko godina u „osetljivom“ periodu kao što je predizborna kampanja većinom ignorisale LGBT populaciju ili su „igrale“ na netoleranciju u društvu „udvarajući“ se homofobičnoj većini. Dalek smo put prešli od ovog perioda do sadašnjice u kojoj stranke prepoznaju LGBT zajednicu kao politički faktor i obraćaju joj se javno, nudeći joj razna rešenja i obećanja. I to jeste još jedan značajan pomak u odnosu političke elite prema LGBT populaciji. Naravno, očekivanja i LGBT zajednice i svih drugih građana da se data obećanja i ispune su više nego opravdana. Zato će GSA odmah nakon formiranja institucija podsetiti stranke na njihova predizborna obećanja i u odnosu na to koje su im pozicije, tj. da li su u vlasti ili opoziciji, pratiće da li ta obećanja i ispunjavaju.

Najviše komentara na kampanju „Tvoj glas, tvoje sutra“, a kao i uvek kada su u pitanju aktivnosti GSA, dolazilo je iz nevladinog sektora. Od onih pozitivnih i punih podrške do onih „zabrinutih“ za to što se GSA opet meša u politiku, što, jelte, kao nevladina organizacija ne treba da radi (!?), do onih koji su se pitali da li ćemo podržati neku određenu političku stranku, što je opet iz nekog razloga za kolege iz nevladinog sektora bilo neprihvatljivo. Pored onoga što sam prethodno spomenula a tiče se postizanja šireg političkog konsenzusa, htela bih da naglasim da je kampanja GSA bila usmerena na to da se što veći broj političkih stranaka izjasni o pravima LGBT populacije i ponudi rešenja i da su im našom kampanjom ponuđeni mehanizmi za to, koji su bili isti za sve njih. Same političke stranke su donosile svoje sopstvene političke odluke da li će se i koliko u kampanji baviti LGBT populacijom. GSA je to sve objavljivala, sublimirala i na kraju napravila analizu. Pa tako odluku da izađe na izbore u neprincipijelnoj koaliciji sa Zukorlićevom BDZS nije donela GSA već LDP. SNS je donela odluku da najvećim delom ignoriše LGBT pitanje u kampanji, SPS je potvrdila podršku, NDS se kao novoformirana stranka pozitivno pozicionirala kada su u pitanju ljudska prava LGBT osoba, a DS je odlučila da napravi zaista najveći iskorak u ovoj kampanji i otišla je mnogo dalje nego što smo to očekivali. GSA stoji iza ovih svojih zaključaka i na sličan način će pratiti kampanje i raditi svoje i na sledećim izborima. Kao što smo i rekli na početku kampanje, nismo podržali posebno ni jednu stranku bez obzira na razna pogrešna tumačenja koja su se mogla čuti.

Međutim, iako to nije strategija GSA, ne mogu a da se na principijelnom nivou ne zapitam šta bi bilo da smo zaista podržali neku od ponuđenih političkih opcija i zašto bi to bilo toliko strašno za jedan deo zainteresovane javnosti? Zašto je za taj deo javnosti potpuno u redu da ljudi iz nevladinog sektora kao na primer Sonja Biserko ili Miljenko Dereta podrže jednu političku stranku a nije u redu da to eventualno uradi Alijansa? Naravno, mislim da je podrška ovo dvoje LDP-u potpuno legitimna i zaista nemam ništa protiv ovakvog njihovog angažmana. U ovoj kampanji, kao i u mnogim prethodnim, mogli smo videti da su skoro sve političke stranke potpisivale memorandume o saradnji sa raznim organizacijama civilnog društva a neki od predstavnika tih organizacija su bili i kandidati na njihovim listama. Po reakcijama nekih kolega moglo bi se zaključiti da je potpuno u redu da npr. osobe sa invaliditetom, predstavnici romske populacije, nacionalne i druge manjine, ali i tzv. mejnstrim organizacije, mogu bez bilo kakve osude da budu kandidati na listama i podrže određene političke opcije, ali je to iz nekog razloga neprihvatljivo kada su u pitanju organizacije koje se bave LGBT pravima i same LGBT osobe. Od LGBT populacije se očigledno očekuje da bude u ulozi žrtve i da nema nikakav proaktivan stav kada je u pitanju politička participacija. Iako je pravo da se bira i bude biran jedno od osnovnih ljudskih prava, baš kao i sloboda okupljanja na primer. Nemam adekvatne odgovore na ova pitanja ali je to svakako nešto što treba ozbiljno razmotriti u narednom periodu, bilo da su u pitanju samo različiti interesi ili je to proizvod (ne)svesnog negovanja percepcije i stereotipa o LGBT populaciji kao nedovoljno jakoj da se izbori za sebe i političkim sredstvima, što je na kraju krajeva jedan veoma homofobičan stav.

GSA nema razloga da bude nezadovoljna kampanjom koju je realizovala za parlamentarne izbore, jer je pored spomenutih rezultata još jednom uspela da i pored pojačanih predizbornih strasti i polemika u samoj Alijansi održi zavidan nivo dobre i radne atmosfere. Kao što je poznato, GSA među svojim članovima ima i članove različitih političkih opcija i njihove glasače. DS-a, SPS-a, LDP-a,SNS-a, onih koji su glasali za Radulovića, imamo i one koji su „beli listići“ mada su oni za ove izbore bili neuporedivo manje zastupljeni nego za prošle, imamo one koji nisu čvrsto opredeljeni i one koje politika na taj način ne zanima, mada su i oni retki. I pored tih različitosti uspeli smo ponovo da definišemo „viši cilj“ i da mu se posvetimo, na šta smo vrlo ponosni.

Takođe, cela kampanja „Tvoj glas, tvoje sutra“ koštala je ukupno nešto manje od 400 evra, koji su potrošeni uglavnom na Fejsbuk oglašavanja. Naravno, u kampanju su uloženi i resursi koje je GSA prethodno stvarala a koji se tiču i internet zajednica, volontera, kontakata, itd. Ne želim da se bavim jeftinom demagogijom jer da – za rad i aktivnosti GSA ili bilo koje druge organizacije potrebna su finansijska sredstva a aktivisti koji se profesionalno bave ljudskim pravima, ekologijom, zaštitom potrošača i mnogim drugim temama treba da budu adekvatno plaćeni za to, kao i bilo ko drugi ko radi u privatnom ili javnom sektoru. Ali je činjenica i da za neke aktivnosti nije potrebno mnogo novca već pre svega dobar plan i dobra volja.

Na kraju moram da istaknem da parlament Srbije posle ovih izbora izgleda znatno drugačije nego što smo navikli. Ne samo zato što je SNS apsolutno dominantna, već i zato što su u parlament ušle samo političke stranke tzv. proevropske orijentacije. Antievropska desnica, oličena pre svega u DSS-u, kao i ultradesničarske političke grupacije nisu prešle cenzus te je taj politički deo ostao bez bilo kakve institucionalne artikulacije. Da li je to dobro ili loše i šta će se dalje dešavati na ovom delu političkog spektra, da li i ko ima šanse da na sledećim izborima uđe u parlament, Dveri ili DSS ukoliko se konsoliduje, da li će se tzv. patriotske snage ujediniti i na taj način iskoristiti sadašnji potencijal koji iznosi blizu 15% kada se saberu njihovi osvojeni glasovi, svakako su neka su od pitanja kojima LGBT pokret takođe treba ozbiljno da se pozabavi. GSA sigurno hoće, iz dobro poznatih razloga.

Piše: Mirjana Bogdanović

Related Posts